Ne dozvolite da vas podnaslov zavara – Second Contact nam ne donosi nove avanture Katera Slejda, niti nastavak sedamnaestogodišnjeg Outcasta (SK 09/99), već drugi po redu pokušaj presvlačenja originala. Proročanski duh i dalekovidost našeg i vašeg časopisa dokazani su hiljadu puta. Potpisnik ovih redova je u zaključku opisa mlitavog remastera pod nazivom Outcast 1.1 (SK 02/15) zavapio sledeće: „Ako digitalni bog da, možda jednom svetlost dana konačno ugleda pravi, punokrvni i moderni rimejk koji će da poboljša igru u svakom smislu”. Second Contact definitivno izgleda drugačije, ali je još uvek daleko, daleko od onog kvalitativnog nivoa koji legenda kao što je Outcast bez sumnje zaslužuje...

Već na početku biva očigledno da je budžet za ovaj projekat bio ograničen, jer je animirani uvod iz korena promenjen i na njegovo mesto je došla Flash animacija, koja izgleda jeftino i amaterski, pa nas na ekranu sada očekuju likovi koji se jedva pomeraju i čija se usta nikada ne otvaraju, poput papirnih figura isečenih iz nekog dečjeg časopisa. Nekoliko blamantnih minuta kasnije, kada se prikaz prebaci u engine i „prava” igra konačno otpočne, dolazi do dramatične promene, te imamo priliku da vidimo antologijsku scenu Katerovog buđenja u kolibi na planeti Adelfa u potpuno novom ruhu i u tom trenutku nam biva jasno da je veći deo novca otišao na grafički fejslifting, mada već tada počinju da se naziru rupe i procepi i u tom segmentu. Pored novog vizuelnog odela, odmah primećujemo i da je dijapazon Katerovih pokreta upotpunjen trčanjem, kotrljanjem, eskivažom u stranu i zauzimanjem zaklona. Tu je i auto-aim opcija, koju je bolje odmah isključiti, jer više odmaže nego što služi ičemu. Autori su ubacili i nove, skrivene zone čije kompletiranje odmotava sporedne tokove priče i dodatno produbljuje i obogaćuje lore Outcasta. Tu se spisak pozitivnih strana završava.

Mnogo toga se promenilo od 1999. godine, igračka industrija je nezaustavljivo hitala napred, te je sasvim normalno što postoje određena očekivanja od svakog novog naslova. Grafika jeste provučena kroz presu modernizacije, ali svejedno deluje najmanje deset godina zastarelo. Iako na granici upotrebljivog, ne može ni iz daleka da se uhvati u koštac sa krajolicima iz, na primer, sada već opasno matorog Crysisa ili čak neke niskobudžetne igre iz 2007. godine. Pri prvom susretu sa Second Contactom dolazi do reakcije u stilu „ljudi, pa ovo i nije tako loše”, da biste ubrzo shvatili kako je okruženje mrtvo kao Pantelija i nema ni govora o animiranoj vegetaciji ili ičemu sličnom. Kao svojevrsni, negativni zaštitni znak franšize Outcast, još uvek važi činjenica da igra nikako ne izgleda toliko dobro koliko je zahtevna po pitanju hardvera na kojem se pokreće, mada u ovom slučaju nema mesta čuđenju, jer su tvorci igre, verovatno pritisnuti opštim budžetskim rezovima i hvatanjem za najjeftiniju dostupnu varijantu, za „novi” Outcast iskoristili omraženi Unity. Animacija je veoma loša, pa se likovi i dalje kreću ukočeno kao da su progutali jarbol, sinhronizacija njihovih usana sa izgovorenim tekstom je katastrašna, a i sam Kater jedva deluje prepoznatljivo, jer je doživeo metamorfozu u modernog, „šepardolikog”, namrštenog i neobrijanog alfa tipa. Sve ovo, pored gneva i neverice, ume s vremena na vreme i da propisno nasmeje igrača, pogotovo kada se radi o animaciji Katerovog skoka, koja podseća na narodne igre i kola južne nam braće. Samo fali da urlikne: „Ojha!”.

Kamera je i dalje problematična, sa pogledom preko ramena, ali i sa hiperaktivnim zumom, koji kao da želi da vas natera da ušmrknete vonj sa Katerovog vrata ili prebrojite perut na njegovom potiljku. Pored toga, njeno okretanje i dalje „secka” i preskače piksele bez obzira na podešavanja osetljivosti miša, pa je precizno gađanje mete nemoguća misija. Usled toga, apsolutno nema šanse da išta pogodite u pokretu, već morate da se stanete pre nego što otvorite paljbu, kao da igrate neki oldschool izdanak serijala Resident Evil. Sreća pa je protivnički AI i dalje u rangu zelene euglene ometene u razvoju, te uglavnom zblanuto stoji u mestu i upija olovo. Pitanje je da li ćete uopšte i dogurati dovoljno daleko da ugledate nekog protivnika, jer Kater, superobučeni marinac koji svojom bradicom cepa ženska srca i prostorno-vremenske dimenzije, zapinje i o najmanji kamenčić. „Vernost” originalu ogleda se i u starim bagovima, koji uključuju neobjašnjivi nestanak ključnih NPC likova. U suštini, element originala koji je morao da bude poboljšan i doveden u moderne okvire ostao je isti: kontrole i sam gameplay su bespovratno nagriženi zubom vremena, što čini ovaj naslov neudobnim za igranje.

Jedna od stvari koje, hvala Bogu, nisu pale pod zarđali hirurški nož jeste soundtrack, koji je ostao identičan, mada bi bilo suludo menjati savršenstvo. Kao grub kontrast visokokvalitetnoj muzici, tu su stari, kompresovani (i najverovatnije osmobitni) glasovni semplovi – blagi užas. Takođe, Appeal je trebalo da zaposli poštenog audio-inženjera, jer se ponovo dešava sporadično podizanje jačine zvuka do nenormalnih visina, iz čista mira i kad se najmanje nadate, što stvarno više nema smisla.

Možda će momci iz Appeala konačno, po treći put, uspeti, ali ovaj i ovakav Second Contact nit’ smrdi, nit’ miriše i teško da vredi trideset pet evra, pa sve i da ste zagriženi fan originala. Finalni utisak je da se radi o pukom silovanju Adelfe – ili je tretirajte sa punom pažnjom ili ostavite sirotu devojku na miru. Na kraju, još neke stvari su se bitno promenile u poslednjih nekoliko decenija: današnja publika kuka kako je Outcast politički nekorektan jer u njemu superiorni belac spašava uboge urođenike. Moš’ misliti...

Jan ČMELIK