Huawei razvojni centri u Finskoj

Šta vam prvo padne na pamet kada neko pomene Finsku? Hiljade jezera koja presecaju pitoreskni severni predeo bogat četinarskim šumama? Simo Hauha (da, tako se izgovara), snajperista sa najvećim skorom u istoriji ratovanja? Nokia, nekada neprikosnoveni tržišni lider u industriji mobilnih telefona? Možda usoljene haringe? Možda kalsarikännit, najfinskija reč u rečniku finskih reči i izraza označava nameru da ostanete u kući, u gaćama, solo i ispijate alkohol?

Finska ove godine slavi 100 godina državnosti i slobode od Rusije i Švedske, koje su joj naizmenično jahale na grbači od XIII veka. Narod koji se stolećima nosio sa surovom klimom i stranim okupatorima nije trošio vreme na jalove gluposti, već se bacio na nadoknađivanje izgubljenih vekova. Država Finska je broj jedan na mnogim svetskim indeksima: najbezbednija, najstabilnija zemlja na svetu koja ima najveću stopu individualnih sloboda i lične sreće njenih stanovnika (prvo mesto deli sa Danskom). Ove karakteristike se neumitno prelivaju i na statistike koje se tiču klime pogodne za tehnološke inovacije, a Finska spada u sam vrh globalnog ešalona po tom pitanju.

Ti razlozi, kao i činjenica da je, nakon problema kompanije Nokia, mnogo izuzetno kvalitetnih mladih inženjera sa iskustvom ostalo bez posla, motivisali su kineskog giganta Huawei da munjevitom brzinom uleti na finsku telekomunikacionu scenu. Rezultat juriša uobličenog najefikasnijom korporativnom kulturom na svetu su dva istraživačko-ogledna centra čija je osnovna namena napredno testiranje proizvoda pre plasiranja na tržište.

Ovi centri u većini slučajeva spadaju u gornju kategoriju poslovnih tajni svakog velikog tehnološkog inovatora, ali u Huaweiu su toliko sigurni u sebe da su na kratko vratnice tih centara otvorili radoznalim novinarima. Ekipa „Sveta kompjutera” je u prvoj polovini novembra imala priliku da poseti oba centra – Huawei RCC (Reliability Competence Center) laboratoriju u Helsinkiju i Multimedijalnu laboratoriju u Tampereu, gradiću 200 kilometara severno od Helsinkija, poznatom po turnirima u boksu. Slični centri postoje u Moskvi, Parizu, Londonu, San Francisku, Minhenu i Jokohami, a glavni, „bazni” centar je u Šenženu (Kina).

Oba R&D centra se najlakše mogu opisati kao kolekcija specifičnih radnih stanica, odvojenih mikrocelina u kojima se testiraju usko specifične karakteristike određenog proizvoda. Svaka radna stanica zasnovana je na custom mašineriji kojom rukovode mali timovi inženjera. Turu centrom u Helsinkiju započeli smo spravom koja se najlakše može opisati kao rendgen za štampane ploče i koja služi da se utvrde fizički nedostaci na PCB celinama, koje su sastavni deo svakog mobilnog uređaja. Nakon „njakanja” na drop testovima, u okviru kojih probni primerci telefona bivaju ispušteni na beton, drvo ili neki osmi materijal (srce nas je zabolelo gledajući maltretman serije telefona od kojih svaki na tržištu košta 800+ evra), na rendgen stanici se, milimetar po milimetar, pregleda svaka ploča i traže, između ostalog, lemovi koji nisu izdržali padanje. U okviru iste stanice, uređaj, odnosno njegov PCB, moguće je analizirati i u termalnom spektru, čime se utvrđuje da li u nekom segmentu dolazi do pregrevanja.

Krajnje interesantna je sprava koja služi za simulaciju efekata Sunčevog zračenja, koje se po višestruko ubrzanoj dinamici dozira na telefon uklješten u doku za testiranje, veoma je interesantna. Zaintrigirala nas je i kompleksna mašina „kapalica”, koja na ekran telefona dozira kap po kap različitih tečnosti, nakon čega testira odziv ekrana osetljivog na dodir.

Laboratorijski kompleks u Tampereu specijalizovan je za audio-hardver telefona, tako da se većina sprava koje smo tamo videli ticala raznovrsnih formi zvučnog testiranja. Osnovna testna stanica je simulator različitih okruženja (bučna kafana, autobuska stanica...) u kome operater testira prijem i jasnoću mikrofona i slušalice u uslovima ekstremne buke.

U sklopu ovog centra najviše nas je impresionirala specijalna „gluva” soba, zvučno potpuno izolovana prostorija koja služi za testiranje kvaliteta telefonskog mikrofona i slušalice. Osećaj je mnogo intenzivniji nego u famoznim „sensor deprivation” sobama, jer ovde, usled TOTALNE izolacije od spoljnog sveta, bukvalno čujete krv koja teče u krvnim sudovima u svojoj glavi. Na naše pitanje da li boravak u takvoj sobi uzrokuje mentalne probleme, staloženi finski inženjer je rekao: „Čovek se na sve navikne”. Mi se ne bismo navikli ni za hiljadu godina.

Između tura po istraživačko-oglednim centrima, održano je nekoliko predavanja i panel-diskusija čija je osnovna tema bila tehnologija u Kirin 970 čipsetu, prvom mobilnom SoC-u koji CPU+GPU kombinaciju dopunjuje trećim elementom, NPU koprocesorom. Evidentan je pokušaj kompanije Huawei da novinarima, a preko njih i širim narodnim masama, objasni šta Neural Processing Unit zapravo znači i kakav efekat ima na svakodnevno druženje sa mobilnim telefonom. Priča o NPU-u je, novinarskim žargonom rečeno, prilično „komplikovana žvaka” koju nije lako preneti u formu koju će shvatiti nečija staramajka. Mi smo to pokušali da objasnimo u okviru testa telefona Huawei Mate 10 (vidi rubriku Phone Zone), a budite sigurni da će ta priča biti produbljena u mesecima koji dolaze.

Sve u svemu, put na sever je bio plodan. Probalo se pečenje od irvasa, provelo se deset minuta u potpuno gluvoj sobi, videlo se ono što neko ko nije zaposlen u R&D odeljenju velike IT kompanije zaista retko viđa...

Miodrag KUZMANOVIĆ