Nema potrebe trošiti previše reči na upoznavanje u vezi sa pasijansom, jer je digitalna verzija ove igre sa kartama, koja dolazi uz operativni sistem Windows, verovatno najkorišćenija aplikacija u institucijama državne uprave i javnim preduzećima. Tokom godina nizale su se razne varijacije na temu, da bi britanski Grey Alien Games naposletku objavio Regency Solitaire, pasijans uvijen u oblandu strastvene ljubavne priče smeštene u viktorijansku Englesku. Njihova nova igra Shadowhand čini još jedan korak ka destigmatizaciji pasijansa kao zabave za dokone domaćice, uvodeći elemente prijemčive „ozbiljnijoj” igračkoj populaciji.

Baš kao što je pre deset godina Puzzle Quest uspešno sjedinio kežual mehaniku match-three igre i gikovski svet role-playa, Shadowhand sada pokušava da tu fuziju sprovede sa pasijansom. Radnja igre se takođe odvija u Engleskoj u XVIII veku i prati dogodovštine mlade aristokratkinje lejdi Kornelije Darkmur. Nakon neuspelog pokušaja pljačke njene kočije, lejdi Darkmur naprasno shvata da ima dara za makljanje sa razbojnicima i postaje maskirana odmetnica poznata kao Senovita Ruka. Ono što počinje kao origins priča o nekom Marvelovom superheroju ubrzo postaje karusel nepovezanih prizora, razvučenih na preko dvadeset poglavlja, nafilovanih obračunima sa krijumčarima, pljačkašima, pijanicama, najamnim mačevaocima, korumpiranim činovnicima i ostalim pripadnicima živopisnog viktorijanskog podzemlja.

Standardni špil je dosta pojednostavljen, izbačeni su štihovi, u opticaju su samo karte sa brojevima od nule do devetke, dok su simboli prilagođeni okruženju, pa umesto karo, pik, herc i tref kombinacije imamo pehar, dijamant, pištolj i sablju. Tu su i džokeri i takozvane rezervne karte, koje su numerisane i mogu da zamene odgovarajuću kartu kada vam zatreba. Table su prošarane detaljima koji razbijaju monotoniju prostog ređanja karata, pa je neke karte potrebno odigrati dva puta, neke se otključavaju tek kada izvučete dovoljan broj karata određenog simbola, dok su među kartama sakriveni ključevi za otvaranje novih kolona na tabli. Ipak, ono što Shadowhand izdvaja od drugih kartaških igara jesu dueli sa protivnicima gde, po uzoru na Puzzle Quest, oružje punite uklanjanjem karata sa table, uz istovremeno punjenje skale za aktivaciju specijalnih poteza. Ukoliko uspete da povežete veći broj karata u jednom potezu, otvara se kombo niz za povećanje jačine narednog udarca, dok se u slučaju solo deonica uvećava množilac od koga zavisi zarada po očišćenoj tabli. Uz malo sreće, specijalke vam mogu pomoći u situacijama kada na tabli ponestane karata koje se mogu odigrati, tako što će promešati celu tablu ili ukloniti nekoliko nasumičnih karata, ali uspeh nije zagarantovan. Tu su i pasivne veštine sa trajnim pogodnostima na koje varljivost boginje Fortune nema nikakvog uticaja.

Po završetku svakog poglavlja, dobijate dva iskustvena poena za unapređivanje karakteristika naše grofice/odmetnice, koje se malo razlikuju od uobičajenih RPG postulata. Umesto snage, konstitucije i inteligencije, u Shadowhandu figurišu atributi koji povećavaju količinu opljačkanog novca, povećavaju šansu da izvučete džokera ili obezbeđuju povoljniju početnu postavku table, te smanjuju broj poena potrebnih za aktivaciju specijalki. Kvalitetnije oružje i opremu ćete uglavnom dobijati kao nagrade za pobede u duelima, a između dva poglavlja otvara se prodavnica gde možete kupiti nove predmete i rešiti se onih koji vam nisu potrebni.

Kao i kod većine igara sa kartama, i ovde sreća igra presudnu ulogu i taktika vam neće pomoći ako izvlačite loše karte. Međutim, situacija je obrnuta kod duela, jer uprkos početnom hendikepu (protivnici startuju sa prilično više HP-a) i lošem deljenju, pravilnim izborom naoružanja i taktike lako možete izaći kao pobednik. Kod dobro oklopljenih rivala treba birati oružje koje ima bleeding efekat, jer dotovi zanemaruju oklop, a ako protivnik koristi istu taktiku, valjalo bi poneti dosta zavoja za zaustavljanje krvarenja. AI nije nepogrešiv i često će se dešavati da propusti „žive” karte.

Uz zaraznu mehaniku, ključni element uspeha Puzzle Questa bila je i koherentna i zanimljiva priča koja je imala moć da natera igrača da spaja hiljade i hiljade raznobojnih blokova, a da to ne doživljava kao opterećenje. Tu dolazimo do osnovnog problema ove igre, jer sa ovakvom heroinom i nepovezanom pričom Shadowhand ne uspeva da igrača zadrži na duže staze. Igra jednostavno ne poseduje keca u rukavu, koga će izvući u trenutku kada vam dosadi slaganje karata. Drugi problem je prezasićenost RPG elementima, jer su u želji da nam priušte što vernije role-play iskustvo autori ipak malo preterali. Otpornost na piercing napade, šansa da vučete prvi potez u duelu, šansa da u potpunosti odbijete protivnički napad, podložnost krvarenju, otrovima, zapravo čitav ekran sa atributima likova izgleda kao da je prekopiran iz neke Excel tabele. Ovi podaci su veoma korisni prilikom odmeravanja snage sa protivnicima, ali prezentovani u ovako sirovoj formi lako mogu zbuniti igrače manje vične RPG terminologiji i učiniti igru težom nego što to zaista jeste.

Shadowhand je pravi žanr brejker, igra kojoj je pošlo za rukom da proširi zidove pasijans niše, jer će egzotični RPG začini u ovoj čorbici privući mnogo više degustatora nego što je to bio slučaj kod ranijih, klot varijanti. U skorijoj budućnosti sigurno možemo očekivati još ovakvih igara, ali se nadamo da će nas Grey Alien Games obradovati harizmatičnijim protagonistom od neubedljive buržujke kojoj su dosadile čajanke i lov na patke, pa je odlučila da malo prangija po grofoviji.

Darko MIHOKOVIĆ