Postoji mnogo stvari koje nisam nikad radio. Recimo, nikada nisam igrao kolo. Pre mnogo godina, dok sam pupio u pubertetu i mutirao kao Xenomorph s plamenom u stegnima, rođak koji je bio direktor KUD „Svetozar Marković” iz Novog Sada pokušavao je da me namami u vode folklora. „Ama, čoveče, dođi da igraš kolce, biće vas dvojica na 15 devojaka, pipaš, drapaš, putuješ po svetu...”, gestikulirao je i bio ubedljiv. Nije vredelo. Ni Njujork ni rumena seljančica nisu mogli da me nateraju da navučem opanke, gurnem palčeve u jelek i obesim se o anteriju.

Niko, takođe, nikada nije mogao da me natera na život bez desktop konfiguracije. Oštećeni umovi godinama govore o smrti PC-ja i pritom pre svega misle na stamena bež kućišta koja u poređenju s Macbookom, ultrabookom ili čak tabletom valjda nisu dovoljno elegantna za njihove estrogenske pojmove. U poslednje vreme su se ućutali, ne pišu kolumne i analitičke tekstove o smrti PC-ja koja samo što se nije desila. Možda je PC konačno umro? Možda baš zbog smrtnog slučaja, Nvidia i AMD ne mogu da proizvedu dovoljno grafičkih kartica koje gladno tržište može da pojede i zbog čega mi već mesecima apgrejd stoji zamrznut u leru? Kad sledeći put čujete nekoga ko ubedljivo gestikulira o propasti PC-ja, šutnite ga u dupe i recite da je kick poslao Qzma koji je nervozan zbog bubreg-cene GeForcea 1080 Ti.

Osnovni retardirani argument svakog hendikepiranog analitičara PC računara jeste pad prodaje, koji u njihovim vrlo ograničenim mozgovima podrazumeva da manji broj ljudi ima potrebu za PC-jem, a ne da je ritam apgrejda višestruko opao jer konfiguracija stara 5 godina ni približno nije beskorisna kao ekvivalentno star PC 1998. godine. Rečeno korporacijskim devilspeakom, ti likovi koriste samo jedan vektor u analizi targetiranog izazova. Istu grešku, na nešto krupnijem nivou, prave i analitičari iz popularnih fake news medija kad seciraju vojni budžet Rusije, zaključujući da usled činjenice da je deset puta manji od američkog, Rusija sigurno ima deset puta manje šanse na bojnom polju. Za takve je milijarda dolara jedini kriterijum, a druge faktore, poput cene nafte, struje, rada, rude, kaučuka, lobiranja i korupcije, ne uzimaju u obzir. Realno gledano, cena logistike po jednom tenku verovatno je trideset puta linearno manja za jedan UralVagonZavod nego za General Dynamics Land Systems, što ne znači da je T-90M trideset puta (ili uopšte) gori od M1A2 Abramsa.

„Ali, Q, za porast potrebe za core PC hardverom zaslužni su rudari kriptovaluta, to se ne računa”, usprotivio se jedan lokalni kenjac, držeći svoju tiradicu sve dok ga moji nisu odveli u nepoznatom pravcu. Za njega organska potreba za hardverom nije bila dovoljno „prava” jer „drajver za potrošački spending” nisu bili igrači, već rudari... Na moj kontraargument, „to je kao kad bi rekao da čovek nije mrtav zato što se udavio lizalicom, a ne u Dunavu”, nije ništa rekao jer stvarno ne znam gde je odveden. Čak i vlasnici Macbookova, ta čudna stvorenja koja permanentno balansiraju na granici između muškog i ženskog pola iako nikada nisu čitala Ursulu Legvin, moraju da se slože s tom nespornom logikom.

Nestašica ključnog hardvera, pre svega grafičkih karti visoke klase, već nekoliko meseci vrlo je ozbiljan problem, ali kao i jahači bukvalno svake amplitude u istoriji, u jednom trenutku ćemo se naći ispod × ose. Ogromni porast broja rudara i (privremeni) pad cene kriptovaluta dovešće do saturacije tržišta. Rudari će prodavati svoje iznjakane karte po smešnim cenama, a proizvođači će morati da obore cenu novih kad potražnja padne, a prošireni kapaciteti ostanu neuposleni. Nakon nekoliko meseci tog novouspostavljenog statusa kvo, iz drvenarije će ponovo početi da izlaze izlapeli kenjolitičari koji će obrnuti majanski kalendar i krenuti u novi ciklus kukumavke o neumitnom kraju PC-ja.

Mnoge stvari će se promeniti, ali jedna nikada neće. Moje divno tower kućište, prvi Chieftecov Dragon koji je pre 17 godina došao na srpsko tržište, ne bih menjao ni za kakvu modernu alternativu, pa makar imala i prednje USB portove. Njegovi debeli čelični limovi projektuju sigurnost kakvu imate samo u sovjetskom tenku, a stabilnost i težina ulivaju apsolutno poverenje. Kao stari oklop kom proces uljenja samo ističe ožiljke iz drevnih bitaka, tako i ogrebotine od davnih zamaha šrafcigerom, pa i ostrva tamne patine iz zaboravljenih pušačkih dana jače sinu kad prionem na redovno prolećno čišćenje. Družićemo se još mnogo godina dok jedno od nas ne zarđa ili dok ne izbije rat, kada ću ga, poput Karađorđevog ustanika, pretopiti u sablju i šaku municije.

Miodrag KUZMANOVIĆ