Iako su u prvom delu doživeli pravi debakl, namrčeni Moja vojnici ne odustaju od nauma da zauzmu idiličan svet LocoRocoa i uprljaju ga svojim prisustvom. Njegovim planinama teku med i mleko, na pašnjacima se razdragano igraju vesele živuljkice, a sve odzvanja od pesme i muzike. Baš zato je vođa Moja armade smislio novi plan kako da pokori žute pufnice i, sakriven u svojoj pećini na matičnoj planeti, komponovao je zaraznu pesmu koja bukvalno suši biljke i u očaj baca živalj koji se nađe u blizini. Naravno, opet je na vama da preuzmete ulogu spasitelja rodne grude...

Vlasnici PlayStation Portablea mogu da pomisle da je nekim fenomenalnim spletom okolnosti opet 2008. godina, jer kao da je juče bilo kada su se na svom džepnom igračkom čudu susreli sa istim problemom. Osim što u ruci držite DualShock 4 i umesto u majušni ekran rezolucije 480 × 272 piksela, gledate u umivenu 4K sliku, može da vam se učini da je u pitanju apsolutno identična igra. Ako se ono Remastered u nazivu odnosilo samo na to da je grafika doživela overhaul, onda se sa pravom postavlja pitanje o opravdanosti izbacivanja na tržište ovakvog „paketa”. A naizgled je baš tako! Nivoi izgledaju isto, upravljanje je gotovo isto – tasterima ’L1’ i ’R1’ vrši se naginjanje ekrana, njihova kombinacija je zadužena za skok, dok se ’krug’ koristi da se veliki LocoRoco razbije na sastavne komponente kako biste mogli da se provučete kroz uske prolaze (dugim držanjem ’kruga’ LocoRoco se ponovo sastavlja). Ruku na srce, ubačena je i podrška za motion kontrole (aktiviraju se klikom na ’touchpad’ taster), a tu je i vibracija koja je usled tehničkih karakteristika PSP-a izostala u originalu.

Kao što smo rekli, nivoi su identični, što znači da vas očekuje papanje bulki kako biste uvećali vođenog LocoRocoa, spašavanje MuiMuia kada god vam to prilika dozvoli, ali i učestvovanje u mini-ritmičkim igrama. Ovde je potrebno pritiskati taster ’krug’ svaki put kada putujuća nota naiđe na označenu poziciju, a ako budete uspešni, očekuje vas otvaranje bonus deonica i druge nagrade. Kad smo već kod nagrada, MuiMui žive u velikoj rotkvi koju možete da bušite i opremate nameštajem i drugim sadržajem koji pronalazite usput. Dođe fino da se odmorite od akcije, mada je i ona sama po sebi toliko neuobičajena i opuštajuća, da ne možemo da je uporedimo ni sa jednom u drugim naslovima. Inače, to nisu jedine mini-igre u ovom ostvarenju, na meniju je, na primer, i obračun sa Nyokkijima koje je potrebno udarcem drvenim čekićem u glavu vratiti u rupu iz koje su izgmizali. S obzirom na to da ceo LocoRoco svet zavisi od muzike, još jedan od ciljeva je da na svakom nivou zavredite naznačen broj nota. Dalje, prelazak nivoa vezan je za broj LocoRocoa koje dovedete do kraja, ali ni to nije sve. Oslobađanje zarobljenih živuljki, baš kao i pristup ritmičkim mini-igrama, zavisi od njihovog trenutnog broja, pa morate da se trudite da ih napabirčite što više. Moramo da priznamo da nivoi nisu kratki – neki traju i po šest minuta, ali da postoje deonice u kojima samo posmatrate kako se akcija odvija bez vaše kontrole. Tu su spustovi, skakaonice, uski prolazi koji se kovitlaju kao uragan, vodena bujica, led i tome slično.

Tokom mini-igara pesma LocoRocoa dopire i sa zvučnika na kontroleru, što je još jedna novina. Mala i naizgled beznačajna, ali je novina. Opet moramo da se vratimo na grafička rešenja koja nisu samo upscaleovana, već se radi o nativnoj 4K rezoluciji (naravno, samo na PlayStationu 4 Pro). Nažalost, to nije slučaj i sa međuanimacijama koje su upscaleovane i to ne baš najsrećnije, tako da se vide nazubljene ivice objekata, a čitav prikaz je mutan i odudara od ostatka sadržaja. LocoRoco se i inače mogao pohvaliti svedenim grafičkim rešenjima (doduše, idealno uklopljenim), pa čudi što su se autori odlučili na ovakav korak kada je već sve ostalo umiveno i dovedeno na potreban nivo.

LocoRoco 2 Remastered dolazi pola godine nakon što se Sony odlučio da remasterizuje i prvi deo sage. Nije na nama da pišemo o poslovnim politikama kompanija, ali ostaje nejasno zašto igre nisu upakovane u svojevrsni bundle, koje smo toliko puta viđali do sada. Bilo bi daleko bolje da oba dela imate na jednom mestu, umesto da se od korisnika traži dva puta da zavuče ruku u džep. Pritom, Sony za igru traži čak 15 dolara, što je baš mnogo, čak i za ceo paket. U momentu pisanja teksta, LocoRoco 2 Remastered je bio na popustu i koštao je manje od pet dolara, što je zapravo cena sa kojom je Sony odmah trebalo da izađe pred javnost. Jednostavno, igra ne nudi sadržaj koji bi opravdao uložen novac i pre bismo se odlučili za kupovinu PSP-a sa ovim igrama, nego za ulaganje u Remastered verziju. Sonyju bi bolje bilo da je izdao LocoRoco 3 i predstavio ga kao čistokrvnu next-gen igru, nego što je odlučio da „cevči” igrače na ovakav način.

Na koncu, da se u potpunosti razumemo – deset godina nakon izdavanja originala (12 ako računamo prvo poglavlje), LocoRoco i dalje deluje sveže i mami osmeh na lice kao nekad. Ništa od početne jednostavnosti i vesele atmosfere zub vremena nije nagrizao i to je činjenica koja govori u prilog Sonyjevom potezu. Ako ste propustili priliku i LocoRoco niste igrali na PSP-u, to sada morate da učinite. Jednostavno, bilo bi šteta da propustite ovako originalan naslov kome je po simpatičnosti jedino još Patapon mogao da konkuriše. Ko zna, možda ćemo i njega videti uskoro u nekom sasvim novom ruhu. Ono što vas savetujemo jeste da sačekate neki popust ili akciju u kojoj će igra imati pristojniju i primereniju cenu.

Vladimir PISODOROV