Kada bi bilo prikladno da se u okviru ovog opisa koriste izrazi odomaćeni na netu, verovatno bih započela tekst sa velikim: „WTF!”, i to u najpozitivnijem smislu. Kada neki naslov oko vas polako isplete mrežu atmosfere i mehanike, tako finu i tananu da i ne pomislite na to da ste upecani, onda se sigurno radi o vrhunskom igračkom iskustvu. Kada u bilo kom trenutku dok niste uz The Red Strings Club, razmišljate o tome kako jedva čekate da se vratite za računar nakon što uspavate decu kako biste nastavili priču, to mora da je vraški dobra igra.

The Red Strings Club je dobra i vrlo intrigantna priča, uvijena u pikselizovanu grafiku, nafilovana fenomenalnom muzikom i atmosferom od koje vas povremeno podilaze trnci, protkana zanimljivim gejmplejem, koji vas tera da igrate dalje. Pokušaćemo, bez previše otkrivanja priče, da objasnimo od čega se u stvari sastoji TRSC i zašto će mnogima leći kao izgladnelom pustinjaku punjena pljeskavica i limenka omiljenog gaziranog napitka. Priču ne želimo previše da otkrivamo jer je ona u stvari najveći adut igre. Reći vam nešto više od najkraćeg mogućeg opisa zapleta i gejmpleja izazvalo bi verovatno isti osećaj kao kada se nekome pohvalite da čitate dobar krimić, a on kaže: „Znam, čitao sam, batler je ubica”.

The Red Strings Club počinje uznemirujuće. Vidite staklene prozore nebodera kako proleću, telo koje pada, čujete glas osobe koja pada i shvatate da ste to vi.

Deconstructeam je napravio TRSC kao narativnu point and click, cyberpunk avanturu, što nekome može da zvuči čudno, ali drugima samo povećava želju da zarone u ovu igru. Priča se dešava u budućnosti, u kojoj je većina populacije u sebe ugradila implante koji ih na ovaj ili onaj način poboljšavaju. The Red Strings Club je zapravo ime bara u kome se odvija deo priče. Tokom igre pratićete tri lika: barmena Donovana, njegovog prijatelja hakera Brandeisa i androida Akaru 184. Pokušaćete da razotkrijete svetsku zaveru korporacije koja pravi implante „Supercontinental LTD”, a da li ćete u tome uspeti, zavisi od odluka koje donosite.

Gejmplej se sastoji iz mnogo dijaloga, malo vajanja i pravljenja koktela. Sve to radite jednostavnim komandama preko miša – prosto i fenomenalno efikasno.

Kakav je to cyberpunk sa vajanjem i pravljenjem koktela? Sve dobija smisao kada se upustite u samu igru, a pravljenje koktela je veoma bitna stavka. U bar dolaze živopisni likovi, a Donovan je, osim majstora za koktele, i diler informacijama, do kojih dolazi tokom razgovora, služeći pravo piće pravoj osobi u pravom trenutku. Na ekranu imate čašu sa ledom, nekoliko flaša žestine (votka, burbon, apsint, tekila) i gosta sa nekoliko emocija (strah, tuga, simpatija, paranoja, ponos). Ako dobro smućkate koktel i pogodite ciljanu emociju, u razgovoru ćete izvući više informacija. Manipulacija flašama je možda malo traljavo izvedena, ali ćete se brzo navići i vrlo je zabavno. Ukoliko „pogodite” pogrešnu emociju, možete da zatvorite usta gostu. Ipak, igra ne kažnjava greške, pa vam nudi mogućnost da smućkate novo piće. Prilikom pravljenja pića, možete da pogledate svoj notes u koji upisujete tragove i informacije koje ste prikupili, a imate i recepte za koktele.

Vajanje je način na koji pravite implante. Dobićete šemu (oblik) implanta, alatke za oblikovanje, a vi zavrtite točak. Vajanje je zanimljivo izvedeno, naravno kada ga uz malo muke savladate. Ovde takođe imate pravo na greške (a dešavaće se), tako da svaki potez možete da ponovite. Napravljeni implant zatim ugrađujete u mušterije u zavisnosti od toga šta osoba želi da poboljša kod sebe, odnosno u kojoj sferi života se susreće sa problemima. Implanti imaju zanimljiva imena i još zanimljivije deluju, na primer The Enchantress povećava harizmu na društvenim mrežama, The Vizier povećava moć ubeđivanja, The Frog eliminiše ambiciju...

Vajanje i pravljenje koktela su samo sredstva ka cilju, a to je manipulacija ljudima. Pravljenjem pravog koktela ili ugrađivanjem pravog implanta dobijete od nekog NPC-a ono što želite. Igra prosto blista u narativu i dijalozima i čini da osećate kako zaista upravljate pričom i likovima, a ne da samo pomerate miš.

Pikselizovana grafika izgleda odlično i čini se da ne bi valjalo da je drugačija. Likovi, enterijeri i eksterijeri su vrlo lepo prikazani i upečatljivo dizajnirani. Muzička podloga je priča za sebe, majstorski je odrađena i predstavlja jedan od lajtmotiva igre. Naježićete se u trenucima kada lagani ambijental polako pređe u krešendo, dok dobijate neku novu bitnu informaciju ili otkrivate novi trag.

Igra nema klasično snimanje pozicije, već to radi sama prilikom završetka određene sekvence, dobijanja željenog odgovora ili ugrađivanja implanta.

The Red Strings Club je u stvari priča o moralu i opasnosti koja vreba iza ugla umotana u paketić sa mašnicom. Da li je eliminisanje određenih, za većinu ljudi negativnih, emocija, kao što su strah, ljutnja, depresija, dobra stvar ili je to u stvari dehumanizacija čoveka i korak ka transformaciji individue koja slobodno misli u poslušnu lutku bez mozga? Prelistajte povremeno TV kanale i razmislite o tome da li smo možda već na tom putu, samo bez implanta.

Igri jedino zameramo iritantne zvuke koji se čuju tokom ispisivanja teksta dijaloga, a kojih ima mnogo. Ipak, mislimo da je to jedan sasvim mali minus u odnosu na sve ostale ogromne pluseve koje igra dobija. Jeste da je godina tek počela, ali ovo veoma lako može da bude jedna od najboljih indi igara 2018.

Ako ste fan „Blade Runnera”, „Neuromansera” i cyberpunka u bilo kom obliku, The Red Strings Club ne smete da propustite. Isto važi ako volite kvalitetnu i intrigantnu priču, a TRSC vredi probati čak i kada ste samo u fazonu „trči i pucaj/rasporedi jedinice”.

Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ