U proteklih deset godina ruski Sojuz je 35 puta posetio Međunarodnu svemirsku stanicu, Assassin’s Creed serijal je doživeo tuce izdanja, Srbija je promenila pet vlada, održane su tri Olimpijade, a Šveđanin Joakim Sandberg je proveo trećinu svog života praveći jednu video igru. Kao ultimativni one-man band, Joakim je sve radio sam, počevši od literarnog predloška, dizajna nivoa, kodiranja, pa sve do audio-vizuelnog identiteta igre, jedino je konverziju na PlayStation konzolu prepustio drugima. Njegovu odiseju, koja je trajala punu deceniju, pratili su mnogi usponi i padovi, čak je u jednom trenutku u potpunosti odbacio prethodni koncept i počeo rad bukvalno od nule, a uporedo je majstorisao i na „sporednim” projektima (najpoznatiji je Noitu Love 2) koji su poslužili kao probni poligon za njegov magnum opus – metroidvaniu Iconoclasts.

Igra je smeštena u distopijsku budućnost (iako se po njenom koloritu to ne bi moglo zaključiti) u kojoj klerofašistički režim strogo kontroliše upotrebu bilo kakve tehnologije. Jedini izvor energije je slonovača kojom smeju da rukuju samo mehaničari vladajuće kaste, dok običan plebs ne sme da uzima alat u ruke zato što se to smatra za najveće svetogrđe kažnjivo smrću. Glavni lik je devojčurak po imenu Robin, koja je od malena zanesena čarima zabranjenog zanata. Nasledivši alat nakon očeve smrti, ona krišom nastavlja da se igra majstora uprkos uvreženim dogmama, što je neminovno dovodi u sukob sa religijskim zilotima. Bežeći od progonitelja, Robin udružuje snage sa pokretom naturalista, pogrdno nazvanih piratima, koji se klanjaju drugim, mnogo popustljivijim bogovima i imaju potpuno drugačiji pogled na svet u kom su ljudi mnogo ravnopravniji. Iconoclasts je igra nabijena snažnim narativom, koji se lagano odmotava kroz serije dijaloga sa raznim likovima i ne bi imalo smisla da vam dalje kvarimo priču, ali jasno je da je autoru igra poslužila i kao medijum za iznošenje ličnih stavova na temu religije, ljudskih sloboda, odnosa tehnologije i prirode.

Naša samouka mehaničarka od alatki poseduje ogromni ključ pomoću koga može da zavrće šrafove i zupčanike, otvarajući tako vrata i druge prepreke, a koji dobro dođe i kao hladno oružje za razračunavanje sa protivnicima. Ipak, za tu namenu praktičnije je koristiti pištolj, a kako je u pitanju metroidvania, oba predmeta ćete tokom igre više puta unaprediti, dodajući im neke vrlo zanimljive mogućnosti. No, akcenat ipak nije na napucavanju, već na rešavanju prostornih zagonetki uz pomoć alatki koje u tom trenutku imate na raspolaganju. Problemi su inventivni i nisu previše teški za rešavanje, tako da su situacije „znam šta treba da uradim, ali mi ne polazi za rukom da to izvedem”, veoma retke.

Zavrtanje šrafova ima trajni efekat ili privremeni, kada treba pohitati pre nego što se prepreka vrati u početni položaj, a u nekim slučajevima strateški raspoređeni šrafovi poslužiće i kao oslonac za skokove na udaljene platforme. Kasnije, kada dobijete električni ključ, otvaraju se nove mogućnosti putovanja po magnetnim šinama u smeru koji zavisi od polariteta, a struja iz njega se koristi i za napajanje motora koji pokreću platforme. Unapređeni pištolj ispaljuje loptaste bombe koje uništavaju kamene zidove i pomeraju specijalne blokove ako eksplodiraju u njihovoj blizini.

U ovakvim igrama je normalno da očekujemo boss fightove na kraju svakog nivoa, ili makar na kraju svakog sveta, ali Robin na takve situacije nailazi na maltene svakom koraku. Ako ste kušali i zagrcnuli se prošlogodišnjim indie hitom Cuphead, „kraljice” u Iconoclastsu predstavljaće daleko svarljiviji zalogaj. Umesto munjevitih refleksa, ovde je potrebno malo strpljenja i angažman sivih moždanih ćelija da biste ukopčali koju alatku treba upotrebiti na kom delu enterijera, pre nego što naizgled opasni protivnik nestane u oblaku dima, a često će vam i neko od likova iz družine sugerisati šta treba da uradite. Katkada treba razmišljati i „izvan kutije”, jer ako vam se boss učini nepobedivim, možda postoje i drugi načini da nastavite sa igrom. Kao da pogibija sama po sebi nije dovoljna kazna, pre ovakvih susreta obično sledi niz dijaloga koje ćete svaki put morati da odgledate, jer ih je nemoguće preskočiti.

Zanimljiv je detalj, retko viđen kod metroidvania igara, krafting sistem pomoću koga pravite dodatke poput jednokratnog štita, bržeg kretanja, većeg kapaciteta pluća... Materijali za kraft se nalaze u sanducima, namerno smeštenim na teško dokučivim mestima, a često ih i nije moguće dohvatiti dok ne dobijete odgovarajuće skilove. Svaki nivo otključava nove dodatke, a izbor do tri aktivna dodatka vrši se na statuama za snimanje pozicije, što je veoma korisno, jer dodatak za kapacitet pluća ima smisla koristiti samo kada se nađete na podvodnom nivou. Kako vam se tokom borbe skala energije smanjuje, ovi dodaci će se, jedan po jedan, deaktivirati, a ponovo se uključuju prostom eliminacijom protivnika. Benefiti koje nose nemaju preveliki uticaj na igru i bez problema je možete preći i bez njih, ali kolekcionarski nastrojenim igračima, koji moraju da pronađu baš svaki sanduk, produžiće zabavu za još koji sat.

Iconoclasts je pravi praznik za oči i uši, a prelepa retro pixel art grafika po kvalitetu prevazilazi sve što se moglo videti na 16-bitnim računarima i konzolama i stoji rame uz rame sa igrama sa Neo Geo automata. Prosto je neverovatno da je sve ovo delo samo jednog čoveka i Sandbergu zaista treba skinuti kapu kao svestranom virtuozu digitalne umetnosti.

Ako ćemo da cepidlačimo, igri možda nedostaje kooperativni mod za dva igrača, mada je već dovoljno laka i u solo varijanti. Uz lagano konzumiranje može se preći za petnaestak sati, a što se cene tiče, savršeno se uklapa u preporuku Gajbraša Tripvuda da za video igru nikada ne treba platiti više od dvadeset dolara.

Darko MIHOKOVIĆ