Virtuelna realnost, uz veštačku inteligenciju i još ponešto, spada u teme koje me neodoljivo privlače još od prvih kontakata s naučnom fantastikom. Valjda zato što mi je još tada delovala ostvarivo, uz sve implikacije koje to sa sobom nosi... Bilo kako bilo, činjenica da danas imam priliku da opišem igru koja se igra upravo u virtuelnoj realnosti stavlja me u pomalo nezavidan položaj. S jedne strane je moje potpuno oduševljenje – kao kad nekoga ko od detinjstva sanja o putovanju u svemir najzad smestite u svemirski brod... A, kao da to nije dovoljno, u pitanju je i spin-off za jednu od mojih omiljenih franšiza (ako ne i omiljenu). I kako sad čovek da bude objektivan?

Sreća u celoj ovoj priči jeste to što je Monster of the Deep igra koja brzo spušta na zemlju. I to bukvalno. Fizički. Nije baš da lupa šamare, ali bol nakon njenog igranja ostavlja utisak kao da vas je neko pošteno izdevetao...

Ukoliko ste igrali Final Fantasy XV, sigurno se sećate pecanja kao jedne od prilično zabavnih sporednih aktivnosti u igri. Ne znam zašto su autori odlučili da baš nju izaberu za ovaj izlet u svet virtuelne realnosti, međutim ideja mi je od starta zvučala sjajno. Kao neko ko veoma voli pecanje u igrama (nemoguće bi bilo izračunati koliko sam vremena stukla, recimo, u pecanje u WoW-u), zamislila sam da će to biti savršena igra za opuštanje... Zabaciš udicu i uživaš u prelepim predelima i muzikici... i pustiš mozak na otavu. Stvarnost je ispala unekoliko drugačija. OK, zabacivanje udice je tu. I prelepi krajolici. I divna muzika. Međutim, tu se sva opuštencija završava jer je Monster of the Deep pre svega akciona igra koja će vas i figurativno i bukvalno naterati na ivicu stolice.

Naime, vi ste u koži pecaroša koji je istovremeno i lovac na monstrume/demone i koji u jednoj avanturi slučajno naleće na Noctisa, a ubrzo se upoznaje i s ostatkom družine. Dalji tok igre zasnovan je na nizu misija u kojima idete na različite lokacije iz FFXV, pecate kako biste namamili ogromnog demonskog monstruma, a njega potom upucavate iz samostrela. A taj lov je zapravo mnogo bliži akcionoj igri nego opuštenom uživanju. Prvo je potrebno da zabacite udicu, što podrazumeva podizanje ruku s kontrolerom i bukvalno zabacivanje udalj, a cilj je da pogodite krugove u vodi na mestima gde ima ribe. Uz apsolutno užasnu nepreciznost kontrolera to bi bilo neverovatno frustrirajuće, ali, srećom, igra nudi i mogućnost automatskog ciljanja koje to donekle olakšava (mada i dalje morate sami da zabacite udicu). Kad riba zagrize, potrebno je motati najlon uz istovremeno potezanje levo ili desno, u zavisnosti od kretanja ribe (očekujte snažan bol u palcu!), i, konačno, kad se dovoljno približi, treba cimati nagore sve dok je konačno ne uhvatite. To zapravo podrazumeva da sedite udaljeni od ekrana (oko 2 m je optimalno) i zamahujete i zabacujete rukama na sve strane, sudarajući se s nameštajem i predmetima ukoliko ste u maloj ili pretrpanoj sobi, uz kikotanje ukućana koji vas posmatraju kao pomahnitalu lamu. Nije da nije zabavno, ali je prilično nespretno, nezgrapno i posle svake sesije igranja bukvalno će vas sve boleti. Nakon nekoliko upecanih riba pojavljuje se i demon-riba, kao svojevrstan boss, a nju je potrebno prvo dovoljno oslabiti pogocima iz samostrela, a potom je motanjem dovući do obale.

Sâm svet virtuelne realnosti nije me razočarao. Final Fantasy standardno ima prelepe predele, detaljne, lepe i maštovite lokacije... i mogućnost da „stvarno” zakoračim u njih ostavila me je bez daha. Ima tu naravno i mana: počevši od prekomplikovanog nameštanja kacige, znojenja čela, previše mutnih slova kako god da se sve podesi... Međutim, taj zakorak u svet Finalne fantazije, sa prelepom prirodom, bizarnim životinjskim i biljnim svetom, detaljima, ostacima građevina, prijatnom svetlošću i, očekivano, fenomenalnom muzikom nagrada je već sâm po sebi. Ranije sam zamišljala da je VR zapravo sličan 3D-u u bioskopu, ali osećaj je realno daleko, daleko bolji: potpuna imerzivnost, uživljavanje u scenu, iskorak u jedan drugačiji, u ovom slučaju još i fantazijski svet...

Pored pecanja, u igri nema mnogo toga: ćaskanje s pojedinim likovima i nešto ograničenog kretanja (uperite kontroler na željenu lokaciju i „teleportujete” se do nje), uz vrlo malo interakcije s okolnim predmetima. Pritom, igra ume da se baguje, prvenstveno jer „zaboravlja” gde su vam ruke, pa je nekad teško nanišaniti i izvršiti željenu radnju.

Igra se može igrati u story modu, gde pratite misije za pojedine monstrume, a možete i sedeti i opušteno pecati. Pored toga nema mnogo drugog sadržaja, mada je za pohvalu što je moguće detaljno podešavati izgled lika, a tokom igre otključavate i raznu zabavnu odeću.

Ovo je pre svega zabavan naslov. Sistem pecanja definitivno je mogao biti i nekako elegantnije rešen, ali igra je čak i ovako zarazna kad jednom uronite u njen svet, ponajviše zahvaljujući lepoti lokacija. Jedini potencijalni problem može biti ciljna publika: ljudi koji vole pecaroške igre obično vole i mirno sedenje i uživanje, uz strpljenje i kuliranje, a ovo je sušta suprotnost. S druge strane, oni koji vole akciju, teško da će se odlučiti da probaju jednu pecarošku igru. Time se priča svodi na fanove Final Fantasyja koji će je probati makar samo da bi videli šta se to novo dešava u njihovom omiljenom svetu. Ukratko, u pitanju je igra koju je teško preporučiti jer definitivno nije za svakoga, ali, ako vam sve ovo zvuči zabavno, svakako vredi probati.

Jovana KUZMANOVIĆ