Igra RIOT – Civil Unrest američkog indie developera IV Productions trudi se da nas stavi u poziciju obe suprotstavljene strane za vreme uličnih nereda. Tako igrač može da, sa jedne strane, iskusi nerede sa strane demonstranata koji su ubeđeni da su političari preterali sa lopovlukom i da je jedino rešenje izlazak na ulicu i borba za dostojanstvo građana. Sa druge strane, možete da preuzmete ulogu organa reda koji će stati pred anarhističke snage (koji je ubeđen da im je primarni cilj da ruše gradove) sa ciljem da spreči blokadu saobraćaja, uznemiravanje pristojnog sveta i paljenje ugostiteljskih objekata i ambasada „prijateljskih” zemalja.

Igru deklarišu kao strategiju, ali se odmah mora navesti da je u pitanju krajnje rudimentaran primerak ovog žanra. Strategije nema previše, upravljate malim brojem demonstranata ili policajaca, na raspolaganju vam je kretanje i ograničen dijapazon poteza i cilj vam je uglavnom da „zaposednete” označeni deo mape pre nego što tajmer istekne. To što je igra jednostavna nikako ne umanjuje njen kapacitet da bude konfuzna, što autori igre opravdavaju pokušajem da se dočara haotična atmosfera nereda. Opravdanje pada u vodu jer haos na ekranu čini bilo kakvu strategiju gotovo nemogućom, a loše dizajnerske odluke dodatno pogoršavaju problem. Paradoksalno, lakše je kontrolisati razularenu rulju nego odrede specijalaca zbog potrebe za mikromenadžmentom svakog poteza, što otežava vođenje murije na veoma nezanimljiv način. Zbog pikselizovane grafike tamnih tonova teško je ispratiti detalje, pri čemu zum ne pomaže, pa je strateški aspekt dodatno degradiran. Najznačajnija stvar u igri jeste moral jedinica i treba ga održavati na određenom nivou kako ne bi usledila bežanija, čemu su iz nekog razloga specijalci posebno podložni, čak i na veoma mali podsticaj. Stepen nasilja je takođe bitan jer utiče na težinu igre (više nasilja na jednom nivou scenarija povećava broj protivnika na sledećem) i političke poene koji određuju epilog misije. U skladu sa planiranim pristupom opremate vaše jedinice pre nivoa. Demonstranti na raspolaganju imaju kamere, megafone, bombe kućne izrade itd. Sa druge strane, opremu policijskih odreda moguće je podešavati do sitnih detalja raznim pomagalima, mada je mnogo njih potrebno prvo otključati. Policajci mogu i da se okrepe stimulansima (predstavljenim kao praškić). Bagova ima napretek i dosta elemenata igračke mehanike ne radi najbolje, pa nam se desilo da kao policija popijemo penale jer su demonstranti uspeli sami sebe da zapale Molotovljevim koktelima.

Od scenarija su tu protesti za zaštitu životne sredine u Italiji i Grčkoj, protesti španskih Indignadosa i Arapsko proleće u Egiptu, dok će kasnije doći i intrigantniji scenariji vezani za Ukrajinu, SAD i Kinu. Autor ovog teksta je bio gotovo siguran da će igra predstavljati tiradu o snazi i vrlini slobodarskih građana koji se suprotstavljaju bezličnoj masi režimskih batinaša, ali nakon crtica na početku svake misije o tome kako je država za nešto kriva, favorizovanje demonstranata nije preterano primetno. Ne znači da nije prisutno, pošto se kroz estetiku i mehaniku igranja otkriva jaka simpatija prema učesnicima nereda. Nakon mlake apologije nereda i povezivanja gameplaya i narativa kroz mehaniku evaluacije primene sile koja se nategnuto može protumačiti kao njeno osuđivanje, igra ne nudi nikakav dalji kontekst ili poruku, što je kudikamo gore od totalne glorifikacije protesta koju smo očekivali. Dobro, nije gore, jer nam je u ovom istorijskom momentu kojekakvih licemernih otpora preko glave, ali kad se pravi igra o stvarnim političkim protestima, red bi bio da ponudi nešto više od pukog „eto bili neredi”. Jeste sve otvoreno za tumačenje, ali smo tako mogli da zamislimo protest i dođemo do sopstvenog zaključka o moralnoj opravdanosti protestovanja i njegovom sprečavanju, kao i da sebe poštedimo zamornog kliktanja po moru konfuznih piksela.

Iako je autor ovih redova rastao na Segi i Nintendu, igrao mnoštvo ostvarenja iz devedesetih relativno nedavno i trenutno uživa u poplavi retro igra, mora reći da je RIOT ružna igra čiji vizuelni stil ometa igranje. Daleko rudimentarnija grafika u prastarom i često referenciranom Rogueu je, pored toga što je u ASCII kodu, jasno prikazivala šta se dešava, što u RIOT-u nije slučaj. Pored toga, igra izgleda gotovo vulgarno u odnosu na moderna pixel art remek-dela ili originalne naslove iz starih vremena. Zvučna podloga je prilično nekvalitetna. Dok semplovi protestnih pokliča donekle doprinose atmosferi, zvučna podloga umanjuje opšti utisak, jer agresivni rifovi priliče dešavanjima na ekranu jedino kada sa jurišnim odredima policije ulećete da mlatite bundžije i više bi odgovarala nekom rip-offu Metal Sluga ili sličnoj frenetično akcionoj igri.

Igra je zamorna i konfuzna za igranje, ne donosi nikakvu poruku, dok po audio-vizuelnim dometima zaostaje za ostvarenjima starim tridesetak godina. Naravno, neko može da kaže da je strategija izazovna, komplikovana i obogaćena nasumičnošću, da je otvorenost za interpretaciju poenta celog narativa i da je retro pikselizovana grafika neverovatno umetničko dostignuće, ali taj isti neko može da kaže i da su Kenedija ubili Marsovci, što u oba slučaja ne znači da je dotična tvrdnja najracionalniji zaključak. Pošto sve prognoze mogu da se pokažu kao netačne i samim tim nezahvalne za iznošenje, ostavljamo mogućnost da će RIOT u konačnoj verziji biti toliko bolji u svakom pogledu da ćemo biti prinuđeni da ga bez daha preporučimo, ali vam ne bismo savetovali da se kladite na takav razvoj događaja, kao ni da igrate trenutnu verziju igre.

Srđan BRDAR