Mejkerska subkultura

Pokret entuzijasta čiji cilj je pre svega razvijanje kreativnosti i nalaženje zadovoljstva u stvaranju novog i usavršavanju postojećeg

Ljudi su po svojoj suštini bića čija priroda nalaže stalno usavršavanje i stremljenje idealima definisanim kroz fenomen Boga. Da nije bilo tog stvaralačkog nagona za postizanjem novog i savršenijeg, teško da bi naši preci daleko odmakli od nivoa zadovoljenja bioloških nagona karakterističnih za životinje. Kada se prethodno podmire osnovne egzistencijalne potrebe, ljudska bića se prepuštaju sferi zadovoljenja sekundarnih potreba, onih koje oplemenjuju naše živote, a subkultura mejkera, koja je predmet ovog teksta, posvećena je upravo tome.

Kalajisanje i majstorisanje

„Popravljamo kišobrane! Oštrimo makaze i noževe! Krpimo šerpe i lonce!” Ove reči su se nekada često mogle čuti po ulicama naših sela i gradova. Izgovarali su ih najčešće siromašni Romi koji su se za malo novca bavili dovođenjem neispravnih stvari u funkcionalno stanje. Pošto su se lonci krpili „kalajisanjem”, u narodu je taj izraz ostao kao metafora za neki posao koji i nestručno lice može lako da obavi. Zanimljivo je da vrlo slična analogija postoji i u engleskom jeziku, gde glagol to tinker označava „pokušaj da se nešto opravi ili usavrši na nestručan način”.

Tinkering se najčešće odnosi na aktivnosti namenjene prvenstveno deci i ljudima koji vole da se zabavljaju opravkom uređaja ili realizacijom projekata po principu „uradi sam”. Kako se društvo tehnološki razvijalo, tako se javljala i potreba za održavanjem i opravljanjem novih vrsta uređaja. Alatke su s vremenom postale jeftinije i pristupačnije, pa odavno nije teško sresti ljude koji imaju svoje male radionice u kojima provode slobodno vreme sa ciljem da nešto poprave, naprave ili se jednostavno zabave majstorisanjem.

Globalizacija i prebacivanje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom, doveli su do toga da ljudi u razvijenim zemljama zaboravljaju mnoge zanate i tehnike koji su njihovim precima bili najnormalnija svakodnevica tokom stotina godina. Zato je na zapadu česta praksa da se organizuju škole i kursevi gde se deca motivišu za rad u raznim oblastima stvaralaštva, ali se istovremeno i osposobljavaju za izvođenje praktičnih poslova potrebnih u svakodnevnom životu. Slična stvar postoji i kod nas i sprovodi se kroz predmet tehničko i informatičko obrazovanje, ali je zbog evidentnih ekonomskih okolnosti sve to na prilično niskom nivou. Primera radi, u susednoj Hrvatskoj postoji udruženje IRIM (Institut za razvoj i inovativnost mladih) koje za cilj ima podizanje informatičke i tehničke pismenosti kod omladine školskog uzrasta. Pod njihovim pokroviteljstvom je osnovana liga u robotici sa preko 360 škola kojima je podeljeno više od 1800 robota, dok su učenici dobili preko 22000 minijaturnih računara BBC micro:bit. Neka slična inicijativa bi Srbiji bila više nego dobrodošla, ali s obzirom na iskustva iz prošlosti, kao i trenutno stanje stvari, možemo samo da se nadamo da će se uskoro pojaviti neko sa kvalitetnom vizijom za budućnost. Uostalom, bolje i ne može da bude tamo gde su udarne vesti u medijima o aferama učesnika rijaliti programa i gde se takve ličnosti nameću kao obrazac ponašanja značajnom broju mladih. Lek za izlazak iz takvog stanja bi upravo mogla da bude jedna akcija na državnom nivou, a sve sa ciljem da deca dobiju poligon za ispoljavanje svoje stvaralačke energije.

Stvaram danju, stvaram noću

Ne postoji jasno definisana granica između tinkeringa i mejkerstva, ali se generalno može reći da je tinkering više orijentisan prema praktikovanju jednostavnijih tehnika i tehnologija, prvenstveno prema zanatstvu, mehanici i elementarnoj elektrotehnici. Recimo, tu mogu da se ubroje projekti nastali kao plod dečije kreativnosti, razne makete od papira, kartona, platna, šperploče, drveta, stakla... Istovremeno, u njihovoj realizaciji se primenjuje šivenje, lepljenje, bušenje, sečenje i druge manuelne tehnike sa kojima se relativno često srećemo. Sa druge strane, mejkerstvo se uglavnom odnosi na aktivnosti koje se oslanjaju na upotrebu tehnika višeg stepena složenosti, a tu u prvom redu dolazi do izražaja poznavanje elektronike i programiranja. Može se reći da je to svojevrsno prenošenje hakerskih veština sa računara na materijalni svet, što je u skladu sa teorijom da je sledeća faza razvoja interneta povezana sa fenomenom IoT. Kao što tinkering ne isključuje upotrebu naprednih tehnologija, tako ni mejkerstvo ne preza od „šurovanja” sa prostijim tehnikama specifičnim za mašinstvo, građevinarstvo, kreiranje odevnih predmeta, pokućstva i svega ostalog što može da nađe svoju kreativnu primenu. Iz svega toga ne treba izdvajati ni umetnost koja je uvek zauzimala važno mesto u ljudskom stvaralaštvu. Najbolje je tinkering i mejkerstvo posmatrati kao dva sinonima koji se koriste za opisivanje istog fenomena.

Mejkerska kultura se ne ograničava samo na tehničke naprave, već se bavi i proizvodnjom širokog spektra roba za ličnu upotrebu, kao i onih koje su namenjene za prodaju u malim količinama. Tu možemo da navedemo manufakturu domaće kozmetike, parfema, melema, sokova, zanatskog piva, mlečnih proizvoda, raznih vrsta organskog goriva, uzgajanje hrane u urbanim uslovima i još mnogo toga. Dakle, mejkerstvo je miks svega i svačega sa ciljem da se proizvede nešto originalno i prepoznatljivo, a jedino ograničenje predstavlja naša mašta.

Pokret obuhvata šaroliku publiku, počevši od radoznale dece i omladine koja uživa u sticanju novih znanja i veština kroz igru, preko ljudi srednjeg doba koji u tome vide odušak od svojih profesionalnih aktivnosti, pa sve do penzionera koji kroz stvaranje i druženje prevazilaze osećaj odbačenosti i nepotrebnosti. Mejkeri su najčešće inteligentne persone sa izraženom željom za ovladavanjem novim tehnologijama. Otvoreni su prema ljudima sličnih interesa i spremni da razmenjuju svoja iskustva i ideje. Istovremeno su aktivni u prikupljanju znanja drugih entuzijasta, kog u okviru internet resursa ima na pretek. Kada su, nekada davno, pitali Bendžamina Frenklina zašto ne patentira svoje brojne izume, on je odgovorio da je njegov cilj da ljudima poboljša život, a ne da zarađuje novac. Mejkeri razmišljaju na sličan način i karakteriše ih spremnost da pomognu drugima i da rezultati njihovog rada budu dostupni svima. Stoga, najveći broj mejkerskih projekata spada u grupu hardvera sa otvorenim kodom.

Multidisciplinarni pristup

Eksplozivni razvoj nauke i tehnike u 20. i početkom 21. veka, doveo je do toga da danas praktično svi koristimo naprave koje su ne tako davno izgledale kao naučna fantastika. Uzmimo za primer sveprisutne smartfone. Jedan takav uređaj u sebi sadrži neuporedivo više procesorske snage i memorije nego što su je imali PC računari sa početka internet revolucije. Njihovi mikroprocesori sa milionima sićušnih tranzistora izrađuju se u automatizovanim fabrikama uz minimalno učešće čoveka. Situacija je ista i prilikom sklapanja delova, gde su roboti zaduženi za ugradnju sićušnih SMD komponenti, jedva vidljivih ljudskim okom. Zahvaljujući svemu tome, u džepu nosimo moćne računare. Međutim, ta integracija, minijaturizacija i robotizacija, imaju i svoje negativne strane. Prelaskom procesa konstruisanja u ruke uskog kruga specijalista, kao i predajom izrade elektronskih uređaja u ruke robota, praktično znanje o elektronici je postajalo sve manje dostupno širem krugu zainteresovanih, a to je uslovilo da ljudi počnu da gube predstavu o principima na kojima je zasnovano funkcionisanje uređaja.

Osnovni motiv na početku rada na projektu Raspberry Pi bio je da se kreira pristupačna platforma za edukaciju učenika na polju elektronike i programiranja. Iben Apton, otac tog projekta, radeći kao pedagog na Univerzitetu Kembridž, zaključio je da je nivo znanja dece o elektronici u konstantnom padu i da se nešto mora hitno preduzeti. Pre toga je 2005. godine svet ugledala platforma Arduino, koja je imala prvobitnu namenu da se koristi kao pomoćno sredstvo na fakultetu za interaktivni dizajn. Zahvaljujući niskoj ceni i jednostavnosti upotrebe, Arduino je u narednih nekoliko godina postao fenomen koji je podstakao stotine hiljada ljudi da se zainteresuju za praktičnu elektroniku. Brojnost entuzijasta je zatim animirala sitne proizvođače sa Dalekog istoka da počnu sa proizvodnjom svakojakih dodataka koji se na jednostavan način koriste sa Arduinom ili sa „malinom”. Cene tih komponenti sa dostavom su toliko niske da se kupuju „na kilo”. Sve je to dovelo do velike ekspanzije mejkerskog pokreta. Pomenuta 2005. godina je važna i po tome što je tada pokrenut američki časopis „Make”, koji je odigrao veliku ulogu u popularizaciji i profilisanju mejkerske kulture.

Jedna od najvažnijih alatki koje koriste mejkeri jesu 3D printeri, koji su poslednjih nekoliko godina postali veoma pristupačni za široki krug korisnika i koji su imali veliki doprinos u popularizaciji pokreta. Danas, ne samo što je moguće obaviti materijalizaciju 3D modela u okviru obrazovnih institucija, specijalizovanih radionica ili, pak, korišćenjem nekog komercijalnog servisa putem interneta, već su cene opreme toliko niske da su ovi uređaji dostupni i pojedincima. Dodatnu pogodnost u radu pruža postojanje većeg broja besplatnih platformi za 3D modeliranje u cloudu, uz čiju pomoć je za kratko vreme moguće realizovati i prilično kompleksne poslove.

U svetu je aktuelna moda organizovanja mejkerskih manifestacija, koje su praćene dobrom podrškom jakih kompanija i kvalitetnim medijskim pokrićem. Naravno, u tome prednjače SAD i zemlje zapadne Evrope, ali je trend izražen i u Japanu, Kini i još nekim zemljama Azije. Anketa časopisa „USA Today” je pokazala da čak 57 odsto američkih građana starijih od 18 godina smatra da se po svojim interesovanjima može ubrojati u kategoriju mejkera, i to jasno govori o potencijalu ovakvih događaja. Tokom 2017. godine održano je preko trideset sajmova „A” kategorije, dok se broj onih manjih meri stotinama. Osim sajmova, praktikuje se i otvaranje javnih radionica gde zainteresovanima na raspolaganju stoje uređaji do kojih u standardnim uslovima nije lako doći. Prostor za okupljanje mejkera je po veličini moguće podeliti u tri kategorije. Najmanji se obično nazivaju fablabovima (Fab Labs) ili hakerspejsima (Hackerspaces) i tu su najčešće smešteni 3D printeri i skeneri, CNC mašine za rezanje i laserski rezači, dakle, oprema za modeliranje. Sledeći su mejkerspejsi (Makerspaces), koji u okviru znatno većeg prostora korisnicima nude upotrebu šireg spektra mašina. Na kraju su tu centri za inovacije (Innovation centres), koji već predstavljaju ozbiljne institucije gde se praktičan rad i edukacija izvode uz korišćenje profesionalnih uređaja raznih profila.

Diletanti kao vizionari

U našem jeziku postoji reč diletant, koju smo preuzeli iz italijanskog i koja se najčešće koristi u pežorativnom obliku kako bi se istakla nečija nestručnost. U stvari, reč diletant označava onoga ko se nekim poslom bavi iz uživanja, a ne profesionalno, što znači da se i mejkeri mogu svrstati u kategoriju diletanata. Nije prvi put da amateri odigraju veliku ulogu u ljudskoj istoriji. Dovoljno se prisetiti Eda Robertsa i prvog personalnog računara Altair 8800, ili dva Stiva, Džobsa i Voznijaka, koji su u garaži sastavili prvi Apple. Ili se, pak, prisetiti bubuljičavog tinejdžera sa naočarima po imenu Bil Gejts, koji je umesto da po želji roditelja studira pravo, na svoju ruku počeo sa programiranjem i zahvaljujući tome postao jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Da li će se iko pri zdravoj svesti usuditi da te veličine nazove diletantima? Moguće je da mejkerski pokret neće izroditi tako zvučna imena, ali je jednako moguće i da hoće. Mnogo važnije od potencijalnih novih magnata je stimulisanje miliona ljudi da usavršavaju svoja naučno-tehnička znanja i veštine što će, opet, za rezultat imati neslućene inovacije od kojih će korist imati celo čovečanstvo.

Igor S. RUŽIĆ