[aerochivija]

Drago mi je što čujem i vidim vrlo pozitivne reakcije na koncert, pa tako i ovde... Nisam ni sumnjao da će sve biti cakum-pakum. Super što je posećenost nadmašila prošlogodišnju kod „Mlohavog D.peta“. Jesam, zloban sam i zlurad... Ponekad.
Long live R’n’R!

Kao „Beatlesovac“ i ljubitelj malo drukčijih tonova šezdesetih, nisam nikad preterano ginuo za „Stonesima“. Tačnije, jedini period njihovog stvaranja koji dobro poznajem je 1962-1973, dakle od prvog pojavljivanja, do „Angie“ (nije ta pesma toliko ljigava koliko su mi je (se) vajni muzički i ostali urednici radio-stanica popeli na glavu emitujući je. Kao da su „Kamenčići“ objavili jedan jedini singl u karijeri, a „Angie“ je bila na A strani).

Voleo bih kada bi neki ljudi u ovoj zemlji, koji misle da su mnogo važni, imali petinu kreativnosti i energije Jaggera i ekipe, i kada bi i ono malo što su započeli uradili do kraja i top sophisticated.
Još više bih voleo da „Rolling Stones“, voleli ih vi, ili ne, budu svima primer, mnogo univerzalniji nego što su to u muzici:
Može da se traje 45 godina (nadam se i duže) i da se bude popularan, institucija tako reći, može od toga i dobro da se zaradi, ali mora da se prolije mnogo znoja, potrebno je mnogo učenja, vežbanja, odricanja, neprospavanih noći (rif za „Satisfaction“ Keith Richards je smislio posle TRI zaredom neprospavane noći, ne puštajući gitaru).
I mora se ići u korak s vremenom (tehnologijom).

„Time is on our side! (Yes it is!)“