Predistorija
Kao neko kome je
Dracula: Resurrection i dan-danas jedna od najpitkijih i najboljih avantura i neko ko je sa (nešto manjim) zadovoljstvom odigrao
Dracula: The Last Sanctuary puno sam očekivao od trećeg dela sage (koja to baš i nije, tj. treći deo - pokazaće se - sem lika Drakule i mračne atmosfere, nema ništa zajedničko sa svojim prethodnicima).
Retko igram novije igre, pa sam sačekao da se prašina oko D3 dobro slegne i neizdrživ pritisak hajpa popusti, a onda sam ga/je ovih dana na miru i natenane odigrao.
Evo, dakle, i mog osvrta na ovu izuzetnu igru.
Priča
Hiljadu devetsto dvadeseta godina je. Evropske zemlje se oporavljaju od strašnih posledica prvog svetskog rata. U gradiću Vladovište u Transilvaniji, pokrajini koju je Rumunija dobila kao nagradu za učešće u ratu na strani sila Antante, katolička zajednica želi da se afirmiše preko tragično nastradale doktorke i dobročiniteljke Marte Kalugarul predlažući je za kanonizaciju (proglašenje sveticom). Kako crkveni propisi u takvim slučajevima nalažu, Vatikan šalje mladog sveštenika Arnoa Morijanija da u svojstvu "đavoljeg advokata" podrobno ispita personu (lik i delo) buduće svetice. Mladi pop (moren čudnim snovima) odlazi da obavi svoj zadatak, ne sluteći kakva ga neobična avantura čeka.
Ovo je, naravno, samo vrh ledenog brega (odlične i pomalo komplikovane) priče koja uspeva da vam drži pažnju do samog kraja.
Igranje
Vi nastupate u ulozi glavnog junaka, monsinjor Morijanija i sprovodite istragu: najpre pročešljavanje biografije doktorke Kalugarul, a potom i... ali da vam ne otkrijem puno i time vam pokvarim zabavu.
Standardno (rekao bih i "poslovično", jer je reč o delu radionice "Keops") dobar, ugodan i funkcionalan interfejs igre je prvo što igrač/recenzent zapaža. Za priču kompleksnosti i obima "Drakule 3" funkcionalne komande i mogućnost potpunog praćenja istrage (dostupnost celokupnog teksta dijaloga, svih dokumenata, dveju (komplet) knjiga na koje se avantura najčešće poziva - biblije i Stokerovog "Drakule") nisu luksuz nego (gotovo) nasušna potreba: valjaće vam da (ako ne pamtite kao slon) više puta pročešljate izgovoreno i napisano da biste odgonetnuli brojne zagonetke i da biste odgovorili na brojne druge izazove koji vas čekaju. Srećom, autori igre su ovo itekako dobro shvatili i potrudili se da sa tehničke strane igra nema nikave mane (u, ovo ispade u stihu, Bog te maz'o!).
Kroz celu igru se ide po principu "poluautomatskog pilota": Nakon svake dobro obavljene akcije (a malo je šansi da uradite nešto drugo), vaš alter ego (monsinjor Morijani) će vam nepogrešivo i (nažalost) neumoljivo reći šta treba dalje da radite, kod kog da idete i sl. Kao da je malo što imate (uvijene, doduše) hintove u vidu nasumičnog otvaranja Biblije - tvorci igre postarali su se da (skoro uopšte) ne morate da zamarate mozak. Pop je tu i nema vi šta da mislite - vaše je da ga vodate uokolo da se avanturiše umesto vas. Dobro, možda malo i preterujem (neko će reći da je bitnije da igra ide tečno), ali osećao sam se puno puta blesavo u toku igranja, onda kad mi mladi sveštenik kaže gde treba sledeće da odem i zašto a meni je već jasno i jedno i drugo. Lično sam imao (isti) osećaj kao da mi neko objašnjava kako se silazi niz stepenice ("Digni sad levu nogu, stavi je na niži stepenik, taaako, fino. Ajd' sad spusti desnu nogu na sledeći stepenik... Bravo! Je l' vidiš da možeš? Samo napred!") ili kako se stavlja prst u nos ("Ne tu, to je oko! Ajde malo niže..."). Kao da su me autori čuli kako sam (puno puta u do sada odigranim avanturama, zaista) kukao da ne znam šta treba dalje da se radi i na kom mestu, pa su se potrudili da u "Drakuli 3" ne ostanem(o) uskraćen(i) za pomoć.
Najeklatantniji primer suvišne pomoći: Gazdarica krčme vam kaže da se okrenete i pokupite kuku za dohvatanje sklapajućih stepenica ka tavanu (dobro, moglo je i gore: da isuče kuku iz prijemnog pulta za kojim je stalno i uvali vam je direktno; ovako bar morate da obrnete dhupe i potražite je6enu čaklju).
Ovo prethodno sam pisao dok sam igrao Drakulu 3 (kraj jula/početak avgusta 2010.), a sada kad sam igru u celini preveslao da vam saopštim da koliko je igra bila laka do
(uz, možda, Budimpeštansku biblioteku kao izuzetak), toliko je nadalje opaka i krcata jezivim logičkim zagonetkama. Malo što me je priča nezadrživo vukla da idem brzo dalje, malo što sam (bio privremeno?) tupav, uglavnom poslednji deo igre prešao sam uz ogromnu pomoć UHS Readera.
I nisam se pokajao zbog "varanja", jer teško da bih neke stvari rešio bez manje od mesec dana promišljanja (ili mi se bar tako čini).
Interfejs
Na samom startu imate ovaj ekran sa standardnim opcijama:
U meniju
Options možete da uključite/isključite titlove i opise objekata, kao i da podesite: brzinu rotacije (vrtenja okolo), svetlo(st), jačinu zvuka (pored ukupne jačine možete, kako i treba, posebno da regulišete jačinu glasova/govora, muzike, propratnih efekata).
Kada krenete sa igranjem, desnim klikom ulazite u "inventarski deo":
Kao što vidite, osim klasičnog Keopsovog inventara (
Inventory), tu su i mogućnost odlaska u prethodno opisani
Menu, dugme
Documents - pregledavanje prikupljenih spisa (knjiga, pisama, poruka, cedulja, itd.), dugme
Dialogues - prepis svega što je u ogri izrečeno (makar i više puta) i (posebno korisno) dugme
Objectives čijim stiskanjem dobijete listu zadataka koje vam valja da obavite ne biste li igru pokrenuli dalje.
Za čuvanje pozicija imate sasvim dovoljno "slotova" - ja sam igru sačuvao 82 puta.
(nastaviće se)