Igram jos od Ponga i to sto sam svaku partiju izgubio nije me udaljilo od igara. Osecaj zadovoljstva igranja je bio veci od poraza. Igrao sam Scramble gledajuci umornih ocima kroz suze, nervirao se sto ginem u Boulder Dashu samo zato sto sam otisao polje vise nego sto sam hteo, ali nisam bacio joystick. Kao Kirk Daglas u jednom filmu kad se ranjen seksa, pita ga riba da batale posto ga rana boli, rece joj da nastave, zadovoljstvo seksa je vece od bola
Zadovoljstvo nije uvek bilo na isto, jer su se iskusila i druga (filmovi, muzika, ljubav...), ali jos toga ima, sto bi rekao Stevo Zigon
Sa godinama, sve je manje vremena, sve manje zdravlja, ali eto, ove prosle korona godine, u zivotnom pit-stopu, kad se malo prikocilo, bilo je svega toga vise, pa se i vise igralo i uzivalo.
Nikad nije svaka igra bila dobra, igrale se i neke koje bih, sa ovom pamecu, sada preskocio i igrao ili radio sta bolje. Nadje se nesto valjano i danas, bilo da je neka stara preskocena kao sto mi je bio slucaj sa SupCom ili neka nova, a uvek se moze igrati i nesto provereno.