Neces verovati, ali momenat kad sam prvi put usao u Valley of mines (igrajuci prvo dvojku) je meni najbolje iskustvo u igrama ikada dozivljeno.
Prvo, sto me je zatekao mrak i bukvalno nisam video nista i nikog oko sebe. Zatim, posto ne znam mapu iz keca, krenem desno, kad odjednom ork zaurla u mrcini (a ne vidim ga), ja se zdao u panicni beg, sve mislim, gotov sam. Trcim unaokolo ko muva glave prestravljen, ne znam ni gde sam, ni sta da ocekujem (od mape uopste). Pa idem mic po mic, probam na jednu stranu, ne smem, na drugu, da idem ka sumi desno, ne smem, cekaju me zverke. I bucnem se u recicu, pa dok plivam osmatram obale, gde da se iskrcam. A nemam ni pojma gde je zamak, niti na koju stranu da ga trazim uopste. Pa nabasam usput na lurkere, njih sam mozda mogao da smaknem. Pa naidjem na neke odbegle nesrecnike, pa se kod njih malo pritajim i odmaram. Onda sam otisao skroz do vodopada i iskrcao se desno kod onog rudnika. Niko da mi kaze gde je taj zamak
Tumarao sam tako okolo naokolo sav unezveren i nekako sam izokola video zamak (skroz sam ga bio obisao usput). Nisam znao gde je ulaz. Uglavnom, mislim da sam popio napitak za brzinu i sjurio se kroz citavu vojsku orkova i dok urlicu zamnom, trazio sam panicno kuda da udjem u zamak. Kakvo je to bilo olaksanje i sreca
A posle kad sam igrao keca, bilo je: "Jao vidi kako je izgledao zamak dok je bio ceo..jao vidi kako je okolina izgledala pre invazije.."
Ne zelim da kazem da igre treba igrati obrnutim redosledom, samo hocu da kazem da to ne mora nuzno da znaci da ce takvo iskustvo biti losije