Film je omaž jednom prohujalom dobu Holivuda, oličenom kako u nevinosti i lepoti jedne Šeron Tejt, tako i vremenu velikih filmskih zvezdi, čija je karijera krenula nizbrdo i trnovitim putem (Di Kaprio), kao i činjenici da je opčinjenosti hipi-pokretom upravo zbog masakra Tejt i njenih prijatelja došao nasilan kraj. Zbog toga ima toliko scena sa muzikom 60-ih, reklamama, vestima i ostalim što se čuje sa radio stanica, gomile referenci na popularne filmove, knjige, TV-serije i masu drugih stvar iz tog perioda. Čitavi višeminutni pasaži u kojima likovi (pre svega Pit) voze kolima po bulevarima i trgovima na kojima sa svih strana blješte znaci, reklame, posteri, i ostalo što je karakterisalo Holivud 60-ih.
Kventin je po tom pitanju kako malo dete u prodavnici slatkiša, jednostavno voli da onaniše na pop-kulturu u najširem smislu iz nekih prošlih vremena, i to i sa merom i bez mere gleda da ugura u praktično sve što radi, a ovde se oko toga praktično vrti ceo film.
Drugo, gomila scena počiva ili na interpretaciji stvarnih događaja u filmu, ili je iskorišćeno kako bi se dodatno razvili i objasnili likovi, odnosno njihove akcije u daljem toku radnje. Fajt između Brus Lija i Pita, npr., je zasnovan na stvarnom fajtu između Lija i jednog od kaskadera sa snimanja Green Horneta, sa kojim je posle Li postao dobar prijatelj (Brus je inače bio notorno poznat po tome što je voleo da se hvali svojim veštinama, i stalno provocirao druge da mu izađu na crtu).
Scena na ranču, npr., takođe je zasnovana na stvarnim događajima, kad je jedan kaskader koji se zadesio tamo u poseti vlasniku, zapravo i ubijen od strane Mensonovih sledbenika (u filmu je to ubačeno da bi se nagovestilo da na toj farmi ne živi gomila musavih hipika koji kradu bogu dane, već da tu ima nečeg mračnijeg ispod površine).
Na sve to dolazi fenomenalan kraj. U jednom trenutku sam pomislio "šta bre ovaj blesavi Kventin radi, zašto menja ishod jedne takve tragedije", bukvalno sam se smorio jer je film sjajno vozio do tada, i onda mi je u sekundi sinulo šta u stvari pokušava da uradi (mislim da je bio u pitanju kadar kad je Pit završio na podu i počeo da se rve sa Teksom). Šeron Tejt je anđeo, sigurna na brdu iznad sa svojim prijateljima, a teret nasilja podneće Pit i Di Kaprio, jer je Tarantino na taj način želeo da zaštiti duh tadašnjeg Holivuda i ere kojoj se toliko divi.
Finalni kadar je s toga jedan on najefektnijih bitter-sweet momenata na filmu u skorijoj istoriji filma: Di Kapriov lik se, čini se, izvukao iz svoje krize i vrata slave su mu ponovo otvorena (i simbolično i bukvalno, s obzirom da stoji na ulazu stana iz kojeg dopire svetlost), Šeron i prijatelji su živi i zdravi (i do tog trenutka zapravo nesvesni drame koja se dešavala kod komšija), a onda sledi hladan tuš u vidu naslova filma koji se pojavljuje (Sintagma Once upon a time... je standardan način na koji počinju bajke u zapadnoj kulturi), jer se sve to zapravo i nije desilo, i jer je stvarnost bila mnogo surovija od toga. Film je, s toga, Tarantinova bajka kojom je hteo da sačuva jedno slavno doba od sila koje su je u stvarnosti uprljale i promenile zauvek.