Pogled je iz vlastite lobanje (first person perspective), grafika je 2D (odlično urađena s obzirom na to da je ovo delo amatera iz 2005.).
Upravljanje je lako: ide se iz čvora u čvor, u svakom od njih možete da gledate pravo, desno, nazad i levo, ponekad i gore/dole. Kada je u neutralnom položaju, pokazivač (pointer) je u obliku kvadratića i pri kliku se ništa ne dešava, ali kada ga postavite krajnje levo/desno/gore/dole ili u sredinu prizora menja se u šaku sa ispruženim kažiprstom i tada klikom idete levo/desno/gore/dole ili pravo. U slučaju da pointer postavite na neki predmet sa kojim je moguća interakcija on se menja u ruku sa ključem (onim za matice), a ako se predmet može pokupiti tu je otvorena šaka.
Ukoliko neki detalj slike može da se uveliča, pokazivač je u obliku ruke sa lupom i pri kliku se dobije uveličani prikaz dela prostorije, terena ili nekog objekta. Ponovnim klikom se izlazi iz uvećanog prizora.
Zagonetke su mahom inventarske (skupljeni predmeti su smešteni u dnu ekrana, ali inventar nije vidljiv dok se pokazivač ne spusti dole) a ima i korišćenja raznih zevzevata koje tokom igranja nalazite i te (mahom ultramoderne) sprave (геџети, što bi mi, Srbi, rekli) su smeštene u gornjem delu ekrana (i ovaj magacin je nevidljiv dok se do njega ne dotera pointer).
Likove u igri (veoma dobro) tumače amateri, isti oni koji su napravili i ostalo u ovoj avanturi. Iako su se svi oni trudili da jasno i razgovetno izgovaraju napisan tekst, mnogo puta sam u mislima opsovao Mata Klarka što nije ubacio titlove, obzirom da svi likovi (srećom ih nema mnogo i ne govore puno) pričaju "pravi engleski" sa jakim lokalnim akcentima, a jedan od likova (stanoviti operater taksi-službe) govori original kao Šilja - ne onaj prosjak što je po Nišu prodavao srećke, ako ga se neko seća, nego kao Diznijev Šilja, Goofy, a verovatno dobro znate koliko on (ne)razgovetno priča.
Muzika je "na nivou" (što bi rekao Žika, osnivač dinastije), tj. konstantno vam šamara nerve i ne da vam da se opustite i zaboravite sa kako opasnim silama imate posla. Odlično doprinosi sveukupnom osećanju teskobe i stalne ugroženosti, dobrim delom i zato što su u muzičku podlogu utkani svakakvi glasovi (šaputanja), šumovi, škripa
. Jedino me malo nerviralo što kada izađem iz igre (preko dugmeta Menu u gornjem levom uglu ekrana) muzika krene sve jače i jezivije tako da je posle pola minuta veoma iritirajuća (bar za mene).
Ume da bude naporna ako se (kao ja) duže vreme mlatite oko čuvanja pozicija i proveravate stvari van igre (Alt-Tab dobro radi, igra se pri tome ne ruši), a često ima potrebe da se pročita neki dokument od ranije, pogleda karta terena i sl. Ovo poslednje možete da obavite i u samoj igri, jer je jedna mapa okoline data u startnom meniju.
Za čuvanje pozicija imate samo deset "slotova", ali niko vam ne brani da saved games iz direktorijuma igre prebacite u svoj štek pa nove pozicije nasnimite preko starih.
Ja sam u toku igranja sačuvao 47 pozicija (u proseku radim to sedamdesetak puta, što će reći da je igra nešto kraća od avantura prosečne dužine). Negde sam pročitao da je trebalo da bude čak znatno manje duga, ali su je (korporacijskim rokovima nesputani) autori stalno nadograđivali i produžavali da bismo svi na kraju dobili odličnu igru i više nego dovoljne dužine (i težine) za jedan otegnuti praznični vikend, recimo.