Čini se da su stanovnici Staroga sveta na neki način oduvek bili makar malkice prijemčiviji za starovremensko avanturisanje: iako su kameni temeljci žanra postavljeni upravo na severnoameričkom kontinentu (sećamo li se Lucas Artsa i Sierre? Sećamo se, dabome), stiče se utisak da se osnovna pokretačka snaga koja je žanr uporno gurala unapred i održavala ga vitalnim neprekidnim ubrizgavanjem sveže krvi (zlobnici bi rekli
botoksa), nalazi upravo na Starom kontinentu. Na Benoa Sokala ne moramo da podsećamo, a u slučaju norveškog Funcom-a i njihovog Najdužeg putovanja , više i ne treba govoriti o ubrizgavanju krvi i/ili botoksa, već nuklearnog goriva, i to direktno u krvotok. Tu su i poslovično vredni Nemci koji zadivljuju hiperprodukcijom (i istovremeno ljute lenjošću u lokalizaciji svojih avantura na engleski jezik), a čak i Česi imaju keca u rukavu, u vidu kompanije Future Games.
Dotična firma 2003. na tržište izbacuje igru The Black Mirror, koja u centar zbivanja stavlja vekovima staro prokletstvo jedne britanske porodice. Iako je igra posedovala savršeno logičan završetak koji je na odgovarajući način zaokruživao mračnu i turobnu priču, mnogi igrači bili su nezadovoljni: osećali su da postoji nešto više, nešto prećutano u čitavoj raboti, te da priča (ipak) zahteva nastavak. Na sreću, osećaj praznine osetili su i autori igre (prevashodno u svojim džepovima) te prava za izradu nastavka prodaju hanoverskom Cranberry Production Gmbh. Nemci vredno suču rukave, i iskustva iz svog prethodnog projekta – Mata Hari – koriste pri pravljenju novog nastavka Crnog ogledala.
Minucioznost kojom su pristupili poslu ogleda se, pre svega, u dve stavke. Najpre, tu je predivna grafika sa mnoštvom detalja, sitnicama prebogati ambijent kome iz svake pore izbija želja da se dopadne, što mu u velikoj meri i uspeva. Većina lokacija se sastoji od više ekrana koji se savršeno glatko skroluju, a pozadina je animirana (što se može isključiti zarad malkice udobnijeg igranja na slabijim konfiguracijama) - ovo podrazumeva pomeranje oblaka, njihanje krošnji, promicanje pramičaka vijugave magle, talasiće na vodenim površima, i refleksije na istim. Teksture na odeći glavnog junaka menjaju se u skladu sa vremenskim uslovima: ukoliko pada kiša, odeća glavnog junaka će se pokvasiti. Jedina oblast na kojoj se nije radilo su facijalne ekspresije ličnosti, koje su ili poprilično manjkave ili ih jednostavno – nema. Ovo, doduše, ne smeta u većoj meri, jer se lica junaka igre nikada ne primiču kameri, svo vreme držeći distancu. Sve ovo pokreće klasični 2,5 „endžin“ kome se teško išta može zameriti – podržane su rezolucije do 1920 tačaka po horizontali, 3d likovi potpuno bezbolno prate transformaciju iz običnog u „wide“ prikaz, dok se 2d pozadine savršeno interpoliraju i „razvlače“ bez vidljivih gubitaka na kvalitetu.
