Citat:
Miki1987 kaže:
... да ли има негде да се нађе да се прочита прича : Harlan Ellison - I have no mouth and i must scream на српском?
|
Nema. Na srpskom je "Немам уста а морам да вриштим".
Šalu u stranu, malo sam guglao i nisam našao ovo delo на српском, ali sam nabasao na neke zanimljive tekstove, pa bih da ih podelim sa vama.
Naročito me se dojmio jedan opis pisca H. Elisona:
Citat:
Elison, Harlan
Patuljasti, gnevni čovek, rođeni pripovedač (dajte mu red vožnje i posle dva sata čitaćete ga kao najbolje ostvarenje Ursule Legvin). Čuven po tome što ima običaj da piše priče na svakojakim mestima, uključujući i izloge. Takođe, poznat po svojim antologijama Opasne vizije, Ponovo opasne vizije i Poslednje opasne vizije[13] u kojima je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavljivao sve one sjajne priče koje niko drugi nije smeo da objavi i za koje je pisao predgovore koji su zanimljiviji od većine ostvarenja. Kad nema više ništa drugo da radi, sedne gde stigne i piše predivne priče: Nemam usta a moram da vrištim, Mefisto u oniksu, Ptica smrti, Pokaj se Harlekine, reče Tik-tak-čovek, Kroatoan, Čovek koji je izveslao Kristifora Kolumba na obalu... moglo bi se tako nastaviti još deset redova. Ako imate kompjuter pokušajte da nabavite video-igru napravljenu po prvoj od navedenih priča — nećete zažaliti.
|
(bold i odvratno crveno su moji
)
Ako su i ostali opisi autora naučne fantastike makar približno zabavni kao ovaj... ma i da nisu, svesrdno preporučujem novootkriveni
Brzi vodič: Science Fiction Miodraga Milovanovića (Mala velika knjiga, Novi Sad, 1999)
.
Naleteo sam i na dobar
C.V. H. Elisona, kao i na
temu o njemu na jednom našem forumu.
Nego, stvarno, Miki, kako možeš da igraš avanture na engleskom, a problem ti je da pročitaš pripovetku IHNMAIMS? Prevod, koliko god da je dobar, nikad nije potpuno isti kao original, tj. nešto od autorovih autentičnih zamisli uvek usput (u prevodilačkom procesu) otpadne. Eno ti lepo u poruci #3 link za original pripovetke u PDF formatu i Bog da te vidi. Nemoj preko leba da tražiš pogaču
.
Za kraj, evo šta je o svojim iskustvima sa Elisonom napisao (isto tako čuveni pisac) Majkl Krajton:
Spoiler za dugi tekst:
Ubrzo po dolasku u Los Anđeles 1970. godine, nazvao me jedan producent i ponudio mi da napišem jedan SF scenario. U to vreme bio sam prezauzet radom na sopstvenoj knjizi i glatko sam odbio ponudu; producent me tada zapitao da li mogu da mu preporučim nekog pisca za taj projekt. Preporučio sam Ellisona.
Na drugom kraju telefona je dugo trajala mrtva, hladna tišina.
Producent je konačno značajno pročistio grlo i upitao: “Da li ti, ah, poznaješ Ellisona?”
Ne, rekao sam, nikada se nismo sreli. Znam ga jedino kroz njegov rad. Čitao sam nekoliko njegovih priča i video sam nekoliko njegovih scenarija za televiziju.
“Aha”, odvratio je zadovoljno producent. “E, pa, daj da ti ja kažem par reči o njemu...“ i smesta se bacio u kratku, žučnu i za štampanje potpuno nepodesnu litaniju svojih osećanja vezanih za Ellisona. Ta lavina povređenih emocija presahla je isto tako nenadano kako se i sručila u razgovor, ostavivši me da zabezeknuto zurim u tad već utihlu telefonsku slušalicu. Jedino logično objašnjenje koje sam sebi mogao da ponudim bila je verovatnoća da su Ellison i ovaj producent imali izvesne nerasčišćene razmirice u prošlosti.
No, kako je vreme prolazilo, sve češće sam nailazio na ljude čija prošlost je sakrivala isto tako nerasčišćene razmirice sa Ellisonom. Postala mi je uočljiva neobična jednoličnost kojom su takvi ljudi iznosili svoje stavove o Ellisonu. Počeli bi sa: “Da, on je veoma talentovan, veoma inventivan i veliki entuzijasta,...” da bi odmah nakon tog uvoda sledilo “ali...“, praćeno žestokom i maltene nekontrolisanom litanijom svih uvreda i poniženja koje su dotični istrpeli od Ellisonovog otrovnog jezika i pera. Rečeno mi je da je Ellison perfekcionista; da je isuviše samozaljubljen u svoj rad; da se beskompromisno bori za svoje ideje; da je isuviše zahtevan i sklon da bez ikakve solidarnosti povuče svoje ime iz projekta koji se ne razvija onako kako je Ellison to zamislio.
Ništa od svega ovoga nije me navelo da se simpatizujem sa njima. Nisam video ništa loše u beskompromisnoj borbi za sopstvene ideje niti u odanosti sopstvenom radu. Na kraju krajeva, i ja sam se osećao isto tako, i upravo sam zbog tog i takvog beskompromisnog stava i doživeo da me Universal otpusti a kasnije i tuži.
Sve u svemu, te litanije su uspevale jedino da me podstaknu da Ellisona sve više cenim i poštujem.
Nedugo nakon toga, isti taj Ellison je krenuo da me napada u štampi. Njegov argument je bio da ja ne pišem dobar SF. U suštini me te izjave nisu odviše vređale, prosto zato što ja nisam ni smatrao da pišem SF kao takav. Ali vremenom sam sve više otkrivao da je istinski iritirajuće biti svrstan u neželjenu kategoriju i istovremeno napadan što ne ispunjavam norme iste. U to vreme sam ponovo radio za Universal i jednog dana sam se žalio na Ellisonovu nesmanjenu agresivnost da bi me jedna sekretarica prekinula usred te litanije pitanjem: “Da li ti, ah, poznaješ Ellisona?
Ne, rekao sam, ne poznajem ga.
“E pa”, nastavila je ona, “ja sam jedno vreme bila njegova sekretarica i znam ga vrlo dobro. Da li bi želeo da ga upoznaš?”