Poezija... Podelite sa nama vaše omiljene poeme

[Father Jape]

Pre nego sto podelim s ostalima par meni dragih pesama, voleo bih da ukazem na cinjenicu da na srpskom poema nije sinonim za pesma/parce poezije itd. Poema je na srpskom ono sto je na engleskom narrative poem - књижевно дело епско-лирскога карактера у стиховима, а каткада и у прози (RMS).

Elem, evo par pesama koje volim:

Charles Algernone Swinburne - The Garden of Proserpine

Spoiler za :

Here, where the world is quiet,
Here, where all trouble seems
Dead winds' and spent waves' riot
In doubtful dreams of dreams;
I watch the green field growing
For reaping folk and sowing,
For harvest-time and mowing,
A sleepy world of streams.

I am tired of tears and laughter,
And men that laugh and weep
Of what may come hereafter
For men that sow to reap:
I am weary of days and hours,
Blown buds of barren flowers,
Desires and dreams and powers
And everything but sleep.

Here life has death for neighbour,
And far from eye or ear
Wan waves and wet winds labour,
Weak ships and spirits steer;
They drive adrift, and whither
They wot not who make thither;
But no such winds blow hither,
And no such things grow here.

No growth of moor or coppice,
No heather-flower or vine,
But bloomless buds of poppies,
Green grapes of Proserpine,
Pale beds of blowing rushes
Where no leaf blooms or blushes,
Save this whereout she crushes
For dead men deadly wine.

Pale, without name or number,
In fruitless fields of corn,
They bow themselves and slumber
All night till light is born;
And like a soul belated,
In hell and heaven unmated,
By cloud and mist abated
Comes out of darkness morn.
The Return of Persephone, by Frederic Leighton.
The Return of Persephone, by Frederic Leighton.

Though one were strong as seven,
He too with death shall dwell,
Nor wake with wings in heaven,
Nor weep for pains in hell;
Though one were fair as roses,
His beauty clouds and closes;
And well though love reposes,
In the end it is not well.

Pale, beyond porch and portal,
Crowned with calm leaves she stands
Who gathers all things mortal
With cold immortal hands;
Her languid lips are sweeter
Than love's who fears to greet her
To men that mix and meet her
From many times and lands.

She waits for each and other,
She waits for all men born;
Forgets the earth her mother,
The life of fruits and corn;
And spring and seed and swallow
Take wing for her and follow
Where summer song rings hollow
And flowers are put to scorn.

There go the loves that wither,
The old loves with wearier wings;
And all dead years draw thither,
And all disastrous things;
Dead dreams of days forsaken,
Blind buds that snows have shaken,
Wild leaves that winds have taken,
Red strays of ruined springs.

We are not sure of sorrow,
And joy was never sure;
To-day will die to-morrow;
Time stoops to no man's lure;
And love, grown faint and fretful,
With lips but half regretful
Sighs, and with eyes forgetful
Weeps that no loves endure.

From too much love of living,
From hope and fear set free,
We thank with brief thanksgiving
Whatever gods may be
That no life lives for ever;
That dead men rise up never;
That even the weariest river
Winds somewhere safe to sea.

Then star nor sun shall waken,
Nor any change of light:
Nor sound of waters shaken,
Nor any sound or sight:
Nor wintry leaves nor vernal,
Nor days nor things diurnal;
Only the sleep eternal
In an eternal night.

Alfred Tennyson - The Charge of the Light Brigade

Spoiler za :

Half a league, half a league,
  Half a league onward,
All in the valley of Death
  Rode the six hundred.
'Forward, the Light Brigade!
Charge for the guns' he said:
Into the valley of Death
  Rode the six hundred.

'Forward, the Light Brigade!'
Was there a man dismay'd?
Not tho' the soldiers knew
  Some one had blunder'd:
Their's not to make reply,
Their's not to reason why,
Their's but to do and die:
Into the valley of Death
  Rode the six hundred.

Cannon to right of them,
Cannon to left of them,
Cannon in front of them
  Volley'd and thunder'd;
Storm'd at with shot and shell,
Boldly they rode and well,
Into the jaws of Death,
Into the mouth of Hell
  Rode the six hundred.

Flash'd all their sabres bare,
Flash'd as they turned in air
Sabring the gunners there,
Charging an army while
  All the world wonder'd:
Plunged in the battery-smoke
Right thro' the line they broke;
Cossack and Russian
Reel'd from the sabre-stroke
Shatter'd and sunder'd.
Then they rode back, but not
Not the six hundred.

Cannon to right of them,
Cannon to left of them,
Cannon behind them
  Volley'd and thunder'd;
Storm'd at with shot and shell,
While horse and hero fell,
They that had fought so well
Came thro' the jaws of Death,
Back from the mouth of Hell,
All that was left of them,
  Left of six hundred.

When can their glory fade?
O the wild charge they made!
  All the world wonder'd.
Honour the charge they made!
Honour the Light Brigade,
  Noble six hundred!

[Ulmawen]

Father Jape kaže:

...Poema je na srpskom ono sto je na engleskom narrative poem - књижевно дело епско-лирскога карактера у стиховима, а каткада и у прози (RMS).

Ti si treća osoba koja je ovo rekla. Ja sam pokušala da zvučim poetično, te sam stoga stavila ovakav naslov teme... Mada, ko želi da ostavi ceo "Paradise lost" u originalu, NP.

Moj omiljeni domaći pesnik.

Momčilo Nastasijević (1894 - 1938)- Tuga u kamenu

Spoiler za Tuga u kamenu:

1

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5

I sekira kad ljuto
zaseče dub;

i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6

Sloboda robu, - odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

7

Sve zove, -
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8

Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.


Reči iz osame

1

Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.

2

U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,
ostane žar.

3

Bezdoman,
topli nudim kut.

Besputan,
daljinama povedem na put.

4

I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.

Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

5

Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri.


Misao

1

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dan iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

2

Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša
tuzi što sklona;

i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.

3

I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi me kam.

4

I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.

U samoći to
ne ostadoh sam:

tajno je kroz potaje moje, znam
noga njena bila.

5

I nespokoji
u pokoj svi ožive.

Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.

Blage od srca srcu
vesti polete.

6

Mreži to, i pauku,
zloslutno što je plete,
prisniva se svila.

Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila.

7

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

[Carl Jonson CJ]

Milutin Bojić
PLAVA GROBNICA

Spoiler za ...:

Stojte, galije carske!
Spuštajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu,
gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih,
leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna,
tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pantomima?
To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske!
Na groblju braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom
opelo nek otpoje
tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, ko pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
i doći će nova i velika smena,
da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
kolevka će biti bajke za vremena,
gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
i prolazna radost celog jednog roda.
Zato grob taj leži u talasa senci
izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske!
Buktinje nek utrnu,
veslanje umre hujno,
a kad opelo svršim,
klizite u noć crnu
pobožno i nečujno!

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
i da mrtvi čuju huk borbene lave,
kako vrućim ključem krv penuša njina
u deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se žari
ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske!
U ime svesne pošte
klizite tihim hodom.
Opelo držim,
kakvo ne vide nebo jošte
nad ovom svetom vodom!

[Highlander]

Johan Volfgang Gete - Prometej

Spoiler za ...:

Pokrij svoje nebo, Zevse
oblaka tmušom
i kušaj, kao ludo dete
što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi zemlju moju
moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi
zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu
prosjaci i deca
punonadežne lude.

Detetom kad bejah
i ne znađah ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled
suncu, kao da nad njim
ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje,
da se sažali nevoljnome.

Ko mi pomože
protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro,
obmanuto, zahvalnost za spasenje
onome što spava gore?

Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
bole potištenome?
Jesi li utro ikad
suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom
svemoćno vreme
i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda
da mi valja mrzeti život
i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!

Stefan Malarme - Labud

Spoiler za ...:

Čedni, hitri, lepi, da l' će danas nama
kretnjom pjanog krila razbiti odjednom
taj basen napušten krut koji pod ledom
zaspalih letova sjajna santa slama!

Divni labud pamti da je on pun plama
taj divni, al' zalud žudi za pobedom
jer kraj gde se živi ne opeva redom
kad neplodne zime zablista se čama.

Njegov vrat će stresti smrt beline pune
kroz prostor zadati ptici što ga kune,
al' ne užas zemlje gde mu perje jenja.

Sablast koju čist sjaj tu naznači zalud,
on skrućuje se u hladnom snu prezrenja
kojim se kroz progon izlišni svi Labud.

Šarl Bodler - Himna Lepoti

Spoiler za ...:

Lepoto, jesi li od vraga il Boga,
stižeš li iz neba il mračnih dubina?
Zlo i dobro seje tvoj pogled, i stoga
najsličnija su ti neka jaka vina.

U oku tvom sviću sumraci i zore;
rasipaš mirise ko oluja jaka;
a poljupci tvoji melemni pretvore
diva u strašljivca, dete u junaka.

Stižeš li iz bezdna il padaš sa zvezda?
Sudbina, pas veran, gre za tvojom slikom;
radost i jad slepo seješ iz svog gnezda,
vladaš nad svim, račun ne polažeš nikom.

Gaziš po mrtvima, rugajuć se; Užas
spada u ljupkiji deo tvog nakita;
dok razbojništvo, drag, omiljen ukras
na trbuhu tvome pleše i mahnita.

Leptir slepo juri tvojoj sveći: plane
uz prasak, i rekne: Sveti je taj plamen!
A ljubavnik, drhteć nad telom dragane
kao da miluje svoj nadgrobni kamen.

Svejedno stižeš li iz pakla il raja
Lepoto, čudo si tako prosto i kad
pogled tvoj raskrili kapije Beskraja
koji volim, premda ne videh ga nikad!

Od Đavola, Boga, zar je važno? Diva,
Kraljica, Anđeo, Vila, ma šta da si,
činiš - kroz sjaj, ritam, miris - da svet biva
manje gnusan, manje teški zemni časi!

Viljem Batler Jejts - Sećanje

Spoiler za ...:

Jednu je krasila lepa glava,
druge dve su imale mio lik,
al ljupkost i lepota su bez moći,
jer šta može planinska trava
osim da čuva prazan oblik
zeca koji u njoj prenoći.

[Ulmawen]

W.B. Yeats (1865–1939)- He Wishes For the Cloths of Heaven

Had I the heaven's embroidered cloths,
Enwrought with golden and silver light,
The blue and the dim and the dark cloths
Of night and light and the half-light,

I would spread the cloths under your feet:
But I, being poor, have only my dreams;
I have spread my dreams under your feet;
Tread softly because you tread on my dreams.

[zone2403]

Nisam bas preterano naklonjen poeziji, ali jos od srednje skole kada sam prvi put procitao ovu pesmu, na mene je ostavila snazan utisak,
Sima Pandurovic - Svetkovina

Spoiler za pesma:

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju dražisa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

[Corwin]

Noć skuplja vijeka

Spoiler za Noć skuplja vijeka:

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

V. P. Dis, Možda spava

Spoiler za Možda spava:

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

[zone2403]

Kad si spomenuo Disa, setih se, meni, njegove omiljene pesme, Nirvana:

Spoiler za pesma:

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

[vana85]

Dis- Pijanstvo

Spoiler za Pijanstvo:

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

[Father Jape]

Matthew Arnold - Dover Beach

Spoiler za Dover Beach:

The sea is calm to-night.
The tide is full, the moon lies fair
Upon the straits;—on the French coast the light
Gleams and is gone; the cliffs of England stand,
Glimmering and vast, out in the tranquil bay.
Come to the window, sweet is the night-air!
Only, from the long line of spray
Where the sea meets the moon-blanch'd land,
Listen! you hear the grating roar
Of pebbles which the waves draw back, and fling,
At their return, up the high strand,
Begin, and cease, and then again begin,
With tremulous cadence slow, and bring
The eternal note of sadness in.

Sophocles long ago
Heard it on the Aegean, and it brought
Into his mind the turbid ebb and flow
Of human misery; we
Find also in the sound a thought,
Hearing it by this distant northern sea.

The Sea of Faith
Was once, too, at the full, and round earth's shore
Lay like the folds of a bright girdle furl'd.
But now I only hear
Its melancholy, long, withdrawing roar,
Retreating, to the breath
Of the night-wind, down the vast edges drear
And naked shingles of the world.

Ah, love, let us be true
To one another! for the world, which seems
To lie before us like a land of dreams,
So various, so beautiful, so new,
Hath really neither joy, nor love, nor light,
Nor certitude, nor peace, nor help for pain;
And we are here as on a darkling plain
Swept with confused alarms of struggle and flight,
Where ignorant armies clash by night.

[aerochivija]

Aleksa Šantić - Pretpraznično veče

Spoiler za Pretpraznično veče 1:

Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku
Kandilo baca i sobu mi zari.
Sam sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi časi neosjetno teku.

Napolju studen. Peć pucka i grije.
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim,
I slušam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.

Tako na vrata sumornog mi srca
Sjećanje jedno udara i čeka
Ko drug i sabrat, kao duša neka
Što sa mnom plače i u bolu grca.

Negda u take noći, kada otka
Promrzlom granju zima pokrov ledan,
Ova je soba bila ko vrt jedan,
Gdje je ko potok tekla sreća krotka.

Kao i sada, pred ikonom sjaji
Kandila svjetlost. iz ikonostasa
Suh bršljan viri. Lako se talasa
Izmirne pramen i blagoslov taji.

Sva okađena miriše nam soba.
Okolo žute lojane svijeće
Mi, djeca, sjeli kao kakvo vijeće,
Radosni što je već grudanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima
U peći vatra plamti punim žarom,
I sjajne pruge po ćilimu starom
Veselo baca i treperi njima.

Uvrh, na meku šiljtu, otac sio,
Pružio čibuk, i dim se koluta;
Njegova mis'o nadaleko luta,
I pogled budi sanjiv, blag, i mio.

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže,
Ko simbol sreće, naša majka bdije;
Za skori Božić košulje nam šije,
I katkad na nas blage oči diže.

U to bi halka zakucala. "Petar!",
Usklikne otac: "On je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo -
Otvorite mu!" I mi svi, ko vjetar,

Trči, i vrata prijevor izvuci.
I stari susjed, visok kao brijeg,
Tresući s ruha napanuli snijeg,
Javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,
Majka ga krotko susreta i gleda,
A on se javlja, pa do oca sjeda,
I brišuć' čelo za zdravlje ga pita.

Sa novom srećom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto, sjajno nešto -
Sučući brke, stari susjed vješto
počo bi priču iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma ciča,
Mi svaku riječ gutamo nijemi;
Srca nam dršću u radosnoj tremi,
Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Zatim bi otac, vedar ko sjaj dana,
Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno počo, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...

Meni je bilo ko da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove...

[aerochivija]

Spoiler za Pretpraznično veče 2:

O mili časi, kako ste daleko!
Vi draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... Moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...

Kandilo i sad pred ikonom tinja,
I sad je pozno predbožičnje doba;
Al' gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni
Nikoga nema. Sam, ko kamen, ćutim.
Samo što orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni...

No dok mi mutni boli srce kose,
Ko studen travku uvrh krša gola,
Iz mojih knjiga, sa prašljiva stola,
Ja čujem šušanj ko viline kose.

Gle! Sad se redom rasklapaju same,
Sve knjige stare, snovi čežnje duge -
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov sumor ko da pada na me...

Sanjam li? Il bi ovo java bila?
Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, ko sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila...

Sve su svijetle!... Sve u bl'jesku stoje!...
Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, ko da suze lije,
Pred slikom dršće mrtve majke moje;

Neke bijele, kao ljiljan prvi,
Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi...

Neke mi pale tu na srce svelo,
Pa kril'ma trepte i šušte ko svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,

Ko da bi htjela zbrisati sjen tuge..
I slušaj! Redom zapjevaše one!...
I glasi dršću, tresu se, i zvone,
Mili i sjajni ko luk mlade duge:

"Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gde bi?!
Mi pjesme tvoje, i drugova sviju,
Što svoje duše na zv'jezdama griju, -
Sveta smo živa porodica tebi!

Mi kao rosa na samotne biljke
Padamo tiho na sva srca bona,
I u noć hladnu mnogih miliona
Snosimo tople božije svjetiljke.

Mi združujemo duše ljudi svije'!
Mrtve sa živim vezu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!

Prigrli ova jata blagodatna!
I kada jednom dođe smrti doba,
Naša će suza na kam tvoga groba
Kanuti toplo ko kap sunca zlatna"...

I akord zvoni...Sve u sjaju jačem
Kandilo trepti i sobu mi zari...
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči i od sreće plačem.

[crazy_LG]

Ђура Јакшић-Отаџбина

Spoiler za pesma:

И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним боама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,
Те црне боре,мрачне пећине;
А камен овај,ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борбо против душмана,
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смло, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит, можда поганом.
Дрзнеш ли даље?....Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином сташном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти смлим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносном страху лупати...
Ал' један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломњави:

''Отаџбина је ово Србина!...''


(1875)

[dkdnt]

Ulmawen kaže:

W.B. Yeats (1865–1939)- He Wishes For the Cloths of Heaven

Had I the heaven's embroidered cloths,
Enwrought with golden and silver light,
The blue and the dim and the dark cloths
Of night and light and the half-light,

I would spread the cloths under your feet:
But I, being poor, have only my dreams;
I have spread my dreams under your feet;
Tread softly because you tread on my dreams.

neverovatna pesma.

a evo jedne starije. mnogo starije

John Donne
Holy Sonnet 10
Death, be not proud, though some have called thee
Mighty and dreadful, for thou art not so;
For those whom thou think'st thou dost overthrow,
Die not, poor Death, nor yet canst thou kill me.
From rest and sleep, which but thy pictures be,
Much pleasure; then from thee much more must flow,
And soonest our best men with thee do go,
Rest of their bones, and soul's delivery.
Thou art slave to fate, chance, kings, and desperate men,
And dost with poison, war, and sickness dwell;
And poppy or charms can make us sleep as well
And better than thy stroke; why swell'st thou then?
One short sleep past, we wake eternally,
And death shall be no more; Death, thou shalt die.

a evo ga prevod moje devojke i mene ^^

Smrti budi tiha, mada zvahu
Te Moćna, Strašna – a takva nisi –
Jadna Ti, koje srušit' htela si,
A ni mene ne možeš, ne mrehu.
Od mira i sna što na Te liče,
Veće slasti, više moraš dati,
Čak najbolji Tebe će da prati,
Jer smrću tela spas duše niče.
Rob si sudbe, sreće, kralja, jadníka
Otrov, rat i boljku što sputava,
Od čini i maka isto se spava,
Što se boriš? Jača im je ruka.
Posle kratkog sna bićemo večni.
Smrti bit' neće; umrećeš Smrti.

[Father Jape]

Fin prepev, sjajno citanje, nezaboravna pesma:

Sjeti se Barbara

[LoneWolf]

Langston Hughes,americki crnac africkog porijekla koji se borio za prava obespravljenih u doba kad se to placalo glavom.
Jednostavnost i iskrenost impresije i ekspresije vinule su ga u sam vrh americkih pjesnika i uprkos boji koze uspio je da se ugnijezdi medju najprobirljivije i najvece elitne pjesnike svoga doba i mnogih buducih generacija pjesnika.

Spoiler za Walkers of the dawn:

Being walkers with the dawn and morning,
Walkers with the sun and morning,
We are not afraid of night,
Nor days of gloom,
Nor darkness--
Being walkers with the sun and morning.

Spoiler za Negro Speaks of Rivers:

I've known rivers:
I've known rivers ancient as the world and older than the
flow of human blood in human rivers
My soul has grown deep like the rivers.

I bathed in the Euphrates when dawns were young
I built my hut near the Congo and it lulled me to sleep.
I looked upon the Nile and raised the pyramids above it.
I heard the singing of the Mississippi when Abe Lincoln
went down to New Orleans, and I've seen its muddy
bosom turn all golden in the sunset

I've known rivers:
Ancient, dusky rivers.

My soul has grown deep like the rivers.

Spoiler za The Negro Mother:

Children, I come back today
To tell you a story of the long dark way
That I had to climb, that I had to know
In order that the race might live and grow.
Look at my face -- dark as the night --
Yet shining like the sun with love's true light.
I am the dark girl who crossed the red sea
Carrying in my body the seed of the free.
I am the woman who worked in the field
Bringing the cotton and the corn to yield.
I am the one who labored as a slave,
Beaten and mistreated for the work that I gave --
Children sold away from me, I'm husband sold, too.
No safety , no love, no respect was I due.
Three hundred years in the deepest South:
But God put a song and a prayer in my mouth .
God put a dream like steel in my soul.
Now, through my children, I'm reaching the goal.
Now, through my children, young and free,
I realized the blessing deed to me.
I couldn't read then. I couldn't write.
I had nothing, back there in the night.
Sometimes, the valley was filled with tears,
But I kept trudging on through the lonely years.
Sometimes, the road was hot with the sun,
But I had to keep on till my work was done: I had to keep on!
No stopping for me -- I was the seed of the coming Free.
I nourished the dream that nothing could smother Deep in my breast --
the Negro mother.
I had only hope then , but now through you, D
ark ones of today, my dreams must come true:
All you dark children in the world out there,
Remember my sweat, my pain, my despair.
Remember my years, heavy with sorrow --
And make of those years a torch for tomorrow.
Make of my pass a road to the light
Out of the darkness, the ignorance, the night.
Lift high my banner out of the dust.
Stand like free men supporting my trust.
Believe in the right, let none push you back.
Remember the whip and the slaver's track.
Remember how the strong in struggle and strife
Still bar you the way, and deny you life --
But march ever forward, breaking down bars.
Look ever upward at the sun and the stars.
Oh, my dark children, may my dreams and my prayers
Impel you forever up the great stairs --
For I will be with you till no white brother
Dares keep down the children of the Negro Mother.

[aerochivija]

Desanka Maksimović (1898 - 1993)
Šumarice, Kragujevac (21. X 1941)

Spoiler za Krvava bajka:

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: "Koliko može
putnik ako ide peške...",
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Dobrica Erić (1936)

Spoiler za Prkosna pesma:

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

[Packy]

Malo da se osvezi tema.

Spoiler za Vladislav Petković Dis - Tamnica:

VLADISLAV PETKOVIC - DIS
TAMNICA


To je onaj zivot, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa ocima zvezda
I sa suzom mojom sto nesvesno sija
I zali, k`o tica oborena gnezda.
To je onaj zivot, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ruznoj.
I ja plakah tada.Ne bese mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tuznoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da nosim oblik sto se mirno menja,
I da nosim oblik, san lepote, vece
I tisinu blagu k`o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,

I da beze zvezde iz mojih ociju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvarni sviju,
I da moja glava radja sav svet jada,
I da beze zvezde iz mojih ociju.

Al` begaju zvezde, ostavljaju boje
Mesta i daljinei i viziju jave,
I sad tako zive kao bice moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al` begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu iza zivot reci,
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leci.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al` bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, sto mi i sad sija
I zali k`o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja poceh da zivim,
Zakovan za zemlju sto zivotu sluzi,
Da okrecem oci daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruzi.
Kao stara tajna ja poceh da zivim,

Da osecam sebe u pogledu trava
I noci, i voda, i da slusam bice
I duh moj u svemu kako mocno spava
K`o jedina pesma, jedino otkrice,
Da osecam sebe u pogledu trava

I ociju sto ih vidi moja snaga,
Ociju sto zovu kao glas tisina,
Kao govor suma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I ociju sto ih vidi moja snaga.

[aerochivija]

Aleksa Šantić - Ne vjeruj

Spoiler za Ne vjeruj:

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime –

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

[aerochivija]

Jovan Dučić - Moja ljubav

Spoiler za Moja ljubav:

Sva je moja ljubav ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali, tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena ženo, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.