Video igre - uticaj na mlade i još ponešto

[Nenad Stevanović]

Ko je pročitao pismo meseca u SK 1/07 može da predpostavi o čemu se radi. Tačnije u pitanju je istraživanje koje sam obavio u saradnji s kolegama sa faksa. Reč je uticaju audio-vizuelnih (zvuči stručno, jel da ) medija na odrastanje dece. Ideja je bila da se utvrdi šta, koliko, gde i zašto klinci (u pitanju su osnovci) igraju video igre. Kao i da se bar malo realnije skapira šta u celoj priči može biti korisno a šta ne, za razvoj dece. Imam utisak (stekao sam ga u toku rada) da roditelji i nastavnici totalno pogrešno prilaze i postupaju u celom problemu ako ga uopšte i ima. Obradili smo i ostale medije (možda i opširnije) ali u ovom slučaju nas najviše zanimaju video igre, pa se usresredite na njih, ali ako baš želite možete ih porediti i sa drugim medijima ( TV, film, muzika i dr ).
Da bi bilo jasnije o čemu pričam izneću vam neke od najznačajnijih rezultata istraživanja. Uzorak je bio 756 dece iz skoro svih beogradskih osnovnih škola (50,5% dečaka). Pokazalo se da 86,9% njih ima kontakta sa video igrama a 21,3% ih igra svakodnevno po nekoliko sati. Dečaci su naravno brojniji mada i devojčica ima u značajnoj meri. Deca najviše igraju one igre koje sadrže akcione elemente ( Gta, "Kanterica", CoD, i dr) uglavnom Fps-ovi, sportske simulacije, poneka strategija i avanture jako retko (šteta).
Šta smo zaključili da može biti loše u svemu: 1. deca "beže" u virtuelni svet usled haosa u porodici, školi i dr ( da ne tupim mnogo) pa se može reći da postoji neki vid psihološke zavisnosti. 2. smanjena socijalna interakcija van “kruga igrača”. 3. zapostavljanje svakodnevnih obaveza i neuspeh u školi. 3.Rizici po somatsko zdravlje (deformacije kičme i kostiju usled dugog sedenja i dr). 4. Loše je i što su nastavnici i roditelji totalno informatički nepismeni pa ne razumeju prirodu cele stvari ( i sami se plaše računara).
A šta može biti dobro 1. velika šansa da se nešto nauči putem igara (polazim od sebe). 2. lako i brzo učenje jezika i rada na računaru. 3. deluju terapijski jer pomažu deci da prebole neke zdavstvene tegobe i stresove. 4. motivacija da se nauči nešto novo i šire. 5. Neke igre su i jako kreativne pa potstiču i kreativnost.
Dakle, ne napadam ja igre već celokupnu situaciju u kojoj odrastaju deca. a igre su pored ostalog samo još jedan mediji koji je umešan u ceo problem.
Ne treba biti veliki stručnjak pa da ovo i sami pretpostavite. Ni mi se nismo iznenadili a sada imamo i rezultate iz prakse.
Kuzma je rekao šta misli (doduše bez uvida u nalaze i na osnovu prvog utiska), sada je red da čujem vas. Imajte na umu da se radi o osnovcima.
Ja ću sva vaša razmišljanja pažljivo prikupiti i onda prezentovati na nekom naučnom skupu kao moja da bih svu slavu prigrabio za sebe . Šala naravno

[Ocelot]

Prvo treba razmisliti zašto se uz igre provodi mnogo više vremena, nego recimo, uz filmove ili knjige. Ne može se reći da je to tako zato što su igre zabavnije. Virtuelni svet im pruža osećaj napretka, slobode, moći bez ikakvih posledica. Imaju priliku da pokažu neke svoje kvalitete bez straha da ih drugi ismeju ili odbiju.

[Nicolas]

Pa reklo bi se da se u takav zivot tih osnovaca koji redovno igraju igre ubaci i redovno treniranje nekog sporta, tu bi se delimicno neutralisalo otudjivanje od drustva van igracke scene, zatim problemi s kicmom i zdravljem i onda nam ostaju roditelji i ucenje. Uz malo razumevanja sa strane roditelja ali i deteta moglo bi se i to odstraniti i postici uspeh na svim poljima. Odnosno imati vremena i za igranje igara, ucenje, sport, druzenje i voila!

[Nergal]

Ocelot kaže:

Virtuelni svet im pruža osećaj napretka, slobode, moći bez ikakvih posledica. Imaju priliku da pokažu neke svoje kvalitete bez straha da ih drugi ismeju ili odbiju.

Sumnjam da su motivi kod klinaca tako suptilni. Mislim da većina u igrama vidi prosto laku i pristupačnu zabavu.

[Nicolas]

Nergal kaže:

Sumnjam da su motivi kod klinaca tako suptilni. Mislim da većina u igrama vidi prosto laku i pristupačnu zabavu.

Uz izgovor da im za sve ostalo treba para koje nemaju a igre im i pruzaju sigurno utociste i bezanje iz stvarnosti u imaginarni svet u kome njihovi problemi nestaju. To je uglavnom krivicom roditelja.

[Nergal]

Onda, misliš da roditelji treba da ograničavaju (zabranjuju?) igranje ispred računara? Ili da ga zamene nekim drugim sadržajem?

[Ocelot]

@Nergal

Nije samo to. Još lakše im je da gledaju film, ali u igrama oni sami učestvuju i utiču na druge stvari.

[Nicolas]

Nergal kaže:

Onda, misliš da roditelji treba da ograničavaju (zabranjuju?) igranje ispred računara? Ili da ga zamene nekim drugim sadržajem?

Nikako da zabranjuju, tu ce proraditi decja tvrdoglavost i docice do kontraefekta! treba naci zlatnu sredinu. Sve dozirati umereno.
I jos vaznije nikako prigovarati detetu kako ne bi trebalo da igra uopste igre ili cak ubedjivati ga onako lukavo kako to pojedini rade, da je kompjuter zlo i tome slicno. I to kada igra pustiti ga na miru da zavrsi i onda ce samo doci do toga da treba da odradi domaci, da malo izadje iz kuce, na sport...
Ne treba ga ni nacisto pustiti da radi sve po svome, dok ne treba ni burno reagovati na njegove odluke bilo one lose ili dobre.

[Nergal]

Ocelot kaže:

Nije samo to. Još lakše im je da gledaju film, ali u igrama oni sami učestvuju i utiču na druge stvari.

Možda, ali to je onda neka vrsta samoobmane. Čak i najsavršenije igre danas pružaju igraču jako ograničeno polje delovanja, svakako mnogo siromašnije od bilo koje realne situacije. A najpopularnije igre koje klinci igraju (pomenuti GTA, Counter Strike, Call of Duty) su još ograničenije od ovih. Njihov "uticaj" u igrama se uglavnom svodi na što doslednije postupanje po scenariju koji su zamislili autori igre.

[Ocelot]

Koliko god malo slobode da dozvoljavaju, ipak je to više od ostalih medija i baš to ih privlači.

[Nenad Stevanović]

Oooooo vrlo interesantno, nisam ni stigao da se okrenem a već brdo postova. Diskusija ide u dobrom smeru i tako nastavite.
Većina stranih i domaćih stručnjaka (kao i ja) se slažu da zabrana nikuda ne vodi i da to samo doliva ulje na vatru. Tačnije roditelji i ne mogu da zabrane igre (posebno u našim uslovima gde su igraonice na svakom ćošku) i to dodatno remeti ionako poremećene odnose u porodici. Alternative kao što je sport su svakako dobre ali ne će ih sva deca prihvatiti, a ne možete ih na silu terati. Klinci su nam rekli da igraju igre jer su zabavne,njih (77,2 %) a ima i malo onih koji igraju jer mogu nešto da nauče (zamislite), njih oko 10%.
Strani autori kažu i da ukoliko ste stalno izloženi nasilju (gledate) , bilo stvarno bilo realno, prosto steknete utisak da je to sasvim normalno, da je svet takav i da tako treba reševati probleme, javlja se strah, nesigurnnost pa kod nekih i nasilne reakcije kao vrsta odbrane . Da nepričam kako to deluje kada su u pitanju deca. Naravno, na to sam mislio kada sam pomenuo preterivanje (mislim na sve medije).
Uzgred, par sati igranja uz male pauze ne može nikome škodi, a ako je igra zabavna pa još i kreativna, motivišućuća i edukativna jasno vam je na šta ciljam. Svi znamo da je naći meru u svemu prava mudrost

[Bansek]

Nergal kaže:

Sumnjam da su motivi kod klinaca tako suptilni.

Slazem se sa ovim

[Sarmatian]

Nenad Stevanović kaže:

predpostavi, potstiču

Prvo da budem malo cepidlaka (pretpostavi, podsticu).

Vrlo interesantan tekst. Mislim da bi trebalo posvetiti vise paznje koliko igre pozitivno utice na decu. Razni tekstovi, radovi, emisije se bave stetnim uticajem igara, medjutim, cini mi se da jako malo bavi pozitivnim uticajem igara. Ja sam preko igara naucio engleski. Preko civilizationa sam se zainteresovao za istoriju i geografiju na primer. Nekako svi tekstovi na temu uticaja igara sadrze opsirno objasnjenje koje su negativne strane, i onda, negde pri kraju, se samo pomene da ima i pozitivnih. Mislim da bi vi strucnjaci trebali podjednaku paznju da posvetite obema stranama.

Sto se tice pitanja kako spreciti, mislim da je to zamena teza. Prava stvar je preventiva. Znaci zakljuciti koji faktori i u kojoj meri uticu na to i onda uticati pre nego sto se desi "zavisnost" od igara. I onda ne sprecavati nego usmeravati tu sklonost dece ka igrama, ka necem kreativnom i korisnom...

I ako mogu pitanje jedno da postavim, posto vidim da se bavis time. Mnoge igre zadrze sex, nasilje itd... Da li je bilo istrazivanja u kojoj meri to utice na osobu da te stvari uradi i u stvarnom zivotu? Odnosno da li virtuelno nasilje stvara zelju da se to uradi i u stvarnosti, ili naprotiv, smanjuje zelju za tim, jer na neki nacin zadovoljava te potrebe?

[Plagy]

Svako preterivanje nosi negativne posledice. Postoje klinci koji 8h provedu uz rachunar. To sigurno negativno deluje na dete i mislim da bi kljuchno pitanje bilo kako skloniti dete od rachunara posle par sati igranja igara. Mnogi roditelji to uspeshno rade tako shto klinca daju da trenira neki sport ili ih upisuju u klubove drushtvenih igara.
Ja radim u jednom kosharkashkom klubu i treniram klince. Primetio sam u zadnje vreme da deca dolaze da treniraju sa vrlo loshom kordinacijom pokreta, dolaze sa problemom gojaznosti,... Ne kazem da su za to krive kompijuterske igre, vec vreme koje bi klinac potroshio u jurcanju sa drushtvom ispred zgrade, preskakanju komshiske ograde, penjanju na drvo i kradji komshiskih treshanja, on provodi uz igre. Klinac trejduje igranje Shuge sa WoW-om.

Sve u svemu roditelji moraju da nadju svojoj deci josh neku zabavnu aktivnost.

[Nenad Stevanović]

Sarmatian kaže:

Prvo da budem malo cepidlaka (pretpostavi, podsticu).

Vrlo interesantan tekst. Mislim da bi trebalo posvetiti vise paznje koliko igre pozitivno utice na decu. Razni tekstovi, radovi, emisije se bave stetnim uticajem igara, medjutim, cini mi se da jako malo bavi pozitivnim uticajem igara. Ja sam preko igara naucio engleski. Preko civilizationa sam se zainteresovao za istoriju i geografiju na primer. Nekako svi tekstovi na temu uticaja igara sadrze opsirno objasnjenje koje su negativne strane, i onda, negde pri kraju, se samo pomene da ima i pozitivnih. Mislim da bi vi strucnjaci trebali podjednaku paznju da posvetite obema stranama.

Sto se tice pitanja kako spreciti, mislim da je to zamena teza. Prava stvar je preventiva. Znaci zakljuciti koji faktori i u kojoj meri uticu na to i onda uticati pre nego sto se desi "zavisnost" od igara. I onda ne sprecavati nego usmeravati tu sklonost dece ka igrama, ka necem kreativnom i korisnom...

I ako mogu pitanje jedno da postavim, posto vidim da se bavis time. Mnoge igre zadrze sex, nasilje itd... Da li je bilo istrazivanja u kojoj meri to utice na osobu da te stvari uradi i u stvarnom zivotu? Odnosno da li virtuelno nasilje stvara zelju da se to uradi i u stvarnosti, ili naprotiv, smanjuje zelju za tim, jer na neki nacin zadovoljava te potrebe?

Blamaža, ispadoh nepismen . U svakom slučaju hvala ti. Dobro je što ima vas koji paze na takve stvari.
Što se pitanja tiče potpuno je na mestu. Stručnjaci su prilično podeljeni (kao i uvek). Većina veruje da deca imitiraju ono što vide u medijima, pa i da oponašaju likove iz video igara. Oni imaju čak i jake empirijske dokaze ( neki su utvrdili da se klinci više tuku u školskom dvorištu posle igranja nasilnih video igara i slično) a iza svega stoji psihološka teorija o "učenju po modelu". Nažalost tako kažu strana istraživanja, a nama ostaje da verujemo ili da ustanovimo da li je to tako ili nije. Doduše ima i onih koji veruju da igre pomažu deci da se "isprazne" i rasterete frustracija ali ih praksa nažalost sve više demantuje. Što se seksa tiče to je takođe veliki problem, o kome se dosta priča i piše na zapadu, ali i tema za sebe.
Ja sam lično putem igara naučio bar isto toliko koliko i putem televizije, filma i knjiga.Stručno i odgovorno tvrdim da škola daleko zaostaje za savremenim medijima po pitanju mogućnosti za vaspitanje i obrazovanje dece. Tako će biti dok matore glavonje ne skapiraju da se treba prilagoditi školu savremenim potrebama društva. Uz sve to u našim školama je opšte rasulo i moralna propast, a to dolazi od nastavnika i roditelja dok deca samo uče na primerima. Pričam ovo jer sam viđao sve i svašta po školama. Imajući u vidu ko tamo radi ne možemo da se nadamo dobrom, bar dok priroda neke od njih ne uputi u večna lovišta ili barem u penziju.

[player1]

Nasilje u igrama itekako utice na psihu.
Jos uvek se secam kad sam sa 10 godina zaigrao prvi put Prince of Persia (stari naslov, ne ono 3D!), i kad mi je lik prvi put pao pod siljke. Bio je instant mali sok.

Ipak posle par nedelja je sve to nestalo. Kad sam dorastao da igram mortal combat (13+) sve to nasilje mi je bilo svejedno.

[Melted]

Na mene generalno nasilje u igrama niti bilo koji sadrzaj ne utice mnogo.
I mislim da je bolje sesti i odigrati 12 sati postal dvojke nego pogledati jedan domaci (Grand show+veliki brat) koktel.
Inace kad mogu igram se po 12-14 sati dnevno i nikoga jos nisam zagzaio autom/ulubio sipkom/cekicem pucao na ljude na auto putu iz sacmare.
Stvar je u tome koliko se deca "naloze" na igru.
Npr kad klinci u igraoni igraju CS i vriste k'o da im zivot zavisi od toga.
To je poistovecivanje igre sa stvarnim zivotom, i to je stetno.

[Ghost]

Npr kad klinci u igraoni igraju CS i vriste k'o da im zivot zavisi od toga.
To je poistovecivanje igre sa stvarnim zivotom, i to je stetno.

Тачно, знам да је бурек форуму један споменуо неког лика што у играоници игра GTA и прави звукове дављења и слично.

[tab503]

Nenad Stevanović kaže:

Uzorak je bio 756 dece iz skoro svih beogradskih osnovnih škola (50,5% dečaka).

Uzorak uopste nije dobar za neko ozbiljnije razmatranje.Da si anketu radio po unutrasnjosti dobio bi potpuno drukcije rezultate.

[spirit]

Kakav otac takav sin. Tako je oduvek bilo. Stvar je u tome sto je roditeljima lakse da postave dete ispred monitora i da ono tu sedi mirno nekih 3-4 sata nego da se igraju sa njim. Ovaj mali kod mene voli da gleda fifi i cvetice ali i pored toga ne ide napolje da sadi cvece Tako je i sa igrama. Da nije tako bilo bi puuuuno pregazene, upucane... dece na svetu. Naravno da uvek ima izuzetaka ali to je vec druga prica i tada kad se vade na igre (filmove its.) najverovatnije da je to pod uticajem odraslih. Cika kaze da je to od onog CS-a a ja nisam hteo...