Four Last Things

[dijego_]

Da otrovi dolaze u malim bocama, pokazuje jos jednom nova igra gospodina Joe Richardsona (od ranije poznatog po The Preposterous Awesomeness of Everything) - Four Last Things je, iako prilicno kratka, divno zaokruzena celina i malo je reci, iznenadjenje i osvezenje na avanturistickoj sceni koja polako ulazi u masovnu produkciju, ali sa malo pravog kvaliteta.

Sta je Four Last Things? Ako bih izabrao, cetiri glavne inspiracije za igru, to su - Classical art meme, Monty Python, Black Adder i Monkey Island. U prevodu - igra je sacinjena iz niza (i kombinacija) renesansnih slika razlicitih autora (van Ajk, Goja...) sa suludim animacijama u stilu Terija Gilijama, uz dozu sarkasticnog "British" humora i glavnim likom koji lici na Boldrika, uz klasicnu izvedbu u stilu LucasArtsovih klasika.


Prica igre je smestena u kasni period srednjeg veka, i prati neimenovanog pilgrima koji stize u lokalnu crkvu kako bi se ispovedio. Nazalost, crkva prihvata samo ispovedi gresnika koji su "gresili" u neposrednoj okolini parohije, pa nas junak mora da ponovi svih (7) grehova, sto postaje i glavni cilj igre! Dakle, vas posao je da setajuci okolo i unutar grada cinite grehe, od lenjosti do ponosa, i igra ce vas svaki put obavestiti kada nacinite neki od njih.

Ono sto daje posebnu draz igranju je cinjenica da cete gotovo sigurno neke od tih grehova uciniti i spontano, "prolazeci" kroz igru, ali za neke cete tacno i predosetiti gde i u kom kontekstu ih je potrebno obaviti, jer je Four Last Things satkan od prilicno logicnih (i dosetljivih), uglavnom inventarskih zagonetaka. Igra jeste kratka (svega 2 sata gejmpleja) i u celosti se odvija u i oko gradica, ali ima vise "AHA!" momenata i od mnogo duzih i vecih avantura. Jednostavno, autor je uspeo da napravi odlican balans izmedju tezine i logike problema. Jos jedna lepa osobina zagonetaka je da je resenje, onda kad vam se ucini trivijalno, sacinjeno od nekoliko nivoa i dopuna, tako da igra ne predstavlja samo prostu upotrebu "A" predmeta na "B" mestu.

Pozadinska muzika je takodje klasicna - i predstavlja dela Baha, Toskaninija, Verdija... dok je glasovna gluma izostala. Mnogo veci nedostatak igri je (spomenuta) kratkoca, i cinjenica da se autor odlucio za "old school" odgovore kod vecine radnji igraca, sto znaci da nema unikatnih doskocica na koje nas je navikao Daedalic, sto smatram da bi izuzetno lezalo jednog ovakvoj igri - jednostavno, koliko god je humor "uspeo", sama cinjenica da je igra kratka, pa cak i siromasna sa radnjama po lokaciji, ne daje prostora da se taj isti humor razmase u nesto vise od jednog skeca.

Ipak, ovo je delo koje ljubitelji Monti Pajtona, klasicnih humoristicnih avantura, Crne Guje... nikako ne bi smeli da zaobidju, a nadamo se da ce treci uradak ovog talentovanog autora biti i nesto duza igra koja ce nesumnjivo moci da stane rame uz rame sa klasicima zanra.