Video igre - uticaj na mlade i još ponešto

[Nenad Stevanović]

Ko je pročitao pismo meseca u SK 1/07 može da predpostavi o čemu se radi. Tačnije u pitanju je istraživanje koje sam obavio u saradnji s kolegama sa faksa. Reč je uticaju audio-vizuelnih (zvuči stručno, jel da ) medija na odrastanje dece. Ideja je bila da se utvrdi šta, koliko, gde i zašto klinci (u pitanju su osnovci) igraju video igre. Kao i da se bar malo realnije skapira šta u celoj priči može biti korisno a šta ne, za razvoj dece. Imam utisak (stekao sam ga u toku rada) da roditelji i nastavnici totalno pogrešno prilaze i postupaju u celom problemu ako ga uopšte i ima. Obradili smo i ostale medije (možda i opširnije) ali u ovom slučaju nas najviše zanimaju video igre, pa se usresredite na njih, ali ako baš želite možete ih porediti i sa drugim medijima ( TV, film, muzika i dr ).
Da bi bilo jasnije o čemu pričam izneću vam neke od najznačajnijih rezultata istraživanja. Uzorak je bio 756 dece iz skoro svih beogradskih osnovnih škola (50,5% dečaka). Pokazalo se da 86,9% njih ima kontakta sa video igrama a 21,3% ih igra svakodnevno po nekoliko sati. Dečaci su naravno brojniji mada i devojčica ima u značajnoj meri. Deca najviše igraju one igre koje sadrže akcione elemente ( Gta, "Kanterica", CoD, i dr) uglavnom Fps-ovi, sportske simulacije, poneka strategija i avanture jako retko (šteta).
Šta smo zaključili da može biti loše u svemu: 1. deca "beže" u virtuelni svet usled haosa u porodici, školi i dr ( da ne tupim mnogo) pa se može reći da postoji neki vid psihološke zavisnosti. 2. smanjena socijalna interakcija van “kruga igrača”. 3. zapostavljanje svakodnevnih obaveza i neuspeh u školi. 3.Rizici po somatsko zdravlje (deformacije kičme i kostiju usled dugog sedenja i dr). 4. Loše je i što su nastavnici i roditelji totalno informatički nepismeni pa ne razumeju prirodu cele stvari ( i sami se plaše računara).
A šta može biti dobro 1. velika šansa da se nešto nauči putem igara (polazim od sebe). 2. lako i brzo učenje jezika i rada na računaru. 3. deluju terapijski jer pomažu deci da prebole neke zdavstvene tegobe i stresove. 4. motivacija da se nauči nešto novo i šire. 5. Neke igre su i jako kreativne pa potstiču i kreativnost.
Dakle, ne napadam ja igre već celokupnu situaciju u kojoj odrastaju deca. a igre su pored ostalog samo još jedan mediji koji je umešan u ceo problem.
Ne treba biti veliki stručnjak pa da ovo i sami pretpostavite. Ni mi se nismo iznenadili a sada imamo i rezultate iz prakse.
Kuzma je rekao šta misli (doduše bez uvida u nalaze i na osnovu prvog utiska), sada je red da čujem vas. Imajte na umu da se radi o osnovcima.
Ja ću sva vaša razmišljanja pažljivo prikupiti i onda prezentovati na nekom naučnom skupu kao moja da bih svu slavu prigrabio za sebe . Šala naravno