Kompanija za proizvodnju kompjuterskih igara, izdvojena od uticaja drugih firmi, teži da održi politiku proizvodnje međusobno sličnih igara, uz njihovo postepeno razvijanje, sve dotle dok je događaji na tržištu ne prinude da to stanje promeni.

Prvi Njutnov zakon kretanja materijalne tačke, poznatiji kao „zakon inercije”, može se uz odgovarajuće korekcije izvanredno primeniti na ono što se događa na igračkom tržištu. Koliko u toj rečnici ima istine, do sada se pokazalo nebrojano puta. Ovde ćemo se zadržati na primeru sestrinskih kompanija „Bioware” i „Black Isle Studios”, koje su odgovorne za pravu revoluciju na polju RPG igara koju je izazvao njihov zajednički projekat po imenu Baldur’s Gate. Shvativši da su došli do formule koja garantuje uspeh i veliku zaradu, dve firme su podelile posao – „Biowareu” je pripala čast da razvija nastavak FRP–a koji ih je proslavio, a „Black Isle” je skoncentrisao snage na druge igre sličnog načina izvođenja. Prva od njih, Planescape: Torment, stavila je akcenat na avanturističke elemente i postigla veliki uspeh, pokazavši da se Baldur’s Gate i te kako može prevazići. Icewind Dale to potvrđuje na nešto drugačiji način.

Analizirajući ovu igru bilo bi totalno pogrešno tražiti u njoj makar i trunku originalnosti. Icewind Dale, čija je radnja smeštena na krajnji sever sveta Faerun, u istoimeni predeo zarobljen pod slojevima večitog snega i leda, napravljen je sa namerom da bude što sličniji Baldur’s Gateu, ali da akcija odnese prevagu nad avanturom. Sve ono što ste voleli (ili možda mrzeli) kod pomenute igre, naći ćete i ovde, samo u srazmerno manjoj meri. Priča se vrti oko seoceta Kuldahar koje leži pod krošnjom gigantskog hrasta i predstavlja jedinu toplu oazu u ledenim planinama severnog sveta. Međutim, neko ili nešto počelo je sistematski da radi na uništenju hrasta i njegove okoline, što je bio dovoljan razlog da grupa novopečenih avanturista željnih slave započne sopstvenu istragu.

Postoje, ipak, neke sofisticirane razlike između Icewind Dalea i Baldur’s Gatea. Pre svega, igrač na startu kreira šestočlani tim koji će voditi od početka, pa sve do samog kraja igre. Ne postoji mogućnost da se neki lik u određenom trenutku odbaci i zameni novim, što znači da u Icewind Daleu nema lutajućih junaka koji će pristati da se trajno ili privremeno vežu za grupu. Igrač, doduše, u bilo kom momentu može ukloniti pojedine članove tima tako što ih fizički izbriše opcijom „delete”, ali raditi tako nešto nema nikakvog smisla, jer će neki novi likovi, kada budu kreirani, nastaviti avanturu na prvom iskustvenom nivou, čime postaju potpuno neupotrebljivi. Možda najvažnija razlika između dve igre odnosi se na strukturu njihovih priča. Za razliku od nelinearnog i „otvorenog” Baldur’s Gatea, u kome je glavna priča bila obogaćena desetinama sporednih avantura (tzv. „side quests”), Icewind Dale je napravljen tako da se radnja striktno drži jedne linije, retko dozvoljavajući igraču da istražuje na svoju ruku. „Kvestovi” se, dakle, linearno ređaju jedan za drugim, a minimalna grananja, tamo gde ih ima, obično se svode na kratke borbene izlete namenjene sakupljanju iskustvenih poena. Treba pomenuti i dve sitne izmene koje se tiču same tehnike igranja: prvo, pozivanje inventarskog ekrana u toku borbe, koja je prethodno zaustavljena tasterom ‘Space’, sada ne dovodi do prekida pauze, što znači da je manipulisanje predmetima i magijama u toku sukoba znatno olakšano (npr. na miru je moguće popiti bilo koji napitak); i drugo, odmaranje grupe traje onoliko vremena koliko je potrebno da svi članovi povrate celokupnu energiju. Sve što je rečeno upućuje na konačni zaključak da je Icewind Dale po strukturi jednostavnija igra, koja pre spada u grupu Diablo klonova, nego u epske FRP avanture.

Zahvaljujući pretežno borbenoj orjentaciji Icewind Dalea, napredovanje u njemu je srazmerno brže nego u Baldur’s Gateu. Da je to tako govori podatak da je broj iskustvenih poena ovde limitiran na čitavih 1.800.000, što je više nego impozantno u poređenju sa patetičnih 89.000 u BG–u, odnosno 161.000 u Tales of the Sword Coast. To znači da neki likovi teorijski mogu dostići osamnaesti iskustveni nivo, ali u praksi, pošto se osvojeni poeni dele na broj članova u grupi, realno se dostiže četrnaesti ili petnaesti.

Ako ste igrali Baldur’s Gate, onda imate jasnu predstavu kako u tehničkom pogledu izgleda Icewind Dale. „Infinity Engine” je malo modifikovan najpre za potrebe Tormenta, a onda je, takav kakav je, iskorišćen i za dizajniranje ove igre. Mnogo što–šta je ostalo isto ili je zanemarljivo izmenjeno: grafika ima prepoznatljivi stajling i ograničenje rezolucije na 640 x 480, organizacija ekrana i raspored opcija već su viđeni, a mnogi predmeti, kao što su oružja, bočice sa napicima ili dragulji, bukvalno su po sistemu „copy/paste” preuzeti iz Baldur’s Gatea. Jedino stvarno grafičko poboljšanje odnosi se na vizuelno dočaravanje magija kada se bacaju. S obzirom da se igra odvija u „Forgoten Realms” svetu, autori nisu mogli da izmišljaju nove magije, već su one standardne doterali, tako da one sada izgledaju još atraktivnije. Ključni NPC likovi potpuno su nadsinhronizovani ljudskim glasom, a čini nam se, iako je to stvar ukusa, da je muzika u Icewind Daleu do sada ubedljivo najbolja u konkurenciji ostalih „Infinity” ostvarenja. Konačno, ne dajte se zbuniti činjenicom da igra zauzima „samo” dva kompakt diska – ona jeste nešto manjeg obima od Baldur’s Gatea, ali ni slučajno nije trostruko kraća.

Baldur’s Gate 2: Shadows of Amn bi prema najavama trebalo da se pojavi sredinom jeseni, ali ćemo ga verovatno igrati tamo negde za Božićne praznike. Do tada, Icewind Dale će poslužiti kao slatka predigra.

Slobodan MACEDONIĆ