Budućnost igranja na PC-u? Pored svih pogodnosti koje nude konzole? Budimo realni.

Kada su Pitera Molinoa, vlasnika „Lionhead Studios”, pitali zašto je Black & White poslednja igra koju priprema za PC platformu, sredovečni genije uzvratio je kontrapitanjem: „Da su vam pre desetak godina rekli da će skupa i glomazna siva kutija – sastavljena od sumnjivo kompatibilnih delova različitih proizvođača, koju na mesečnoj bazi morate osvežavati novim drajverima u cilju ublažavanja nepredvidljivosti mešavine tehnologija i mušičavosti operativnog sistema prepunog bagova – postati dominantna igračka platforma na planeti, da li biste poverovali, ili biste posumnjali u mentalnu stabilnost sagovornika?”.

Činjenica da je PC postao i ostao Weapon of Choice za većinu poklonika zabavnog softvera prosto je neverovatna. Osnovni razlog je svakako inercija. „Zlatnih” osamdesetih igračke konzole nisu imale šta da traže pored univerzalnih kućnih platformi tipa Spectruma, Commodorea 64 i Amige 500, na kojima je uspešno odrađen srednji period evolucije igračke industrije, vezan za pojavu i učvršćivanje pozicije mnoštva novih žanrovskih kategorija. Tadašnje konzole nisu nudile skoro nikakvu alternativu: Sega Master System je po performansama pratio Commodore 64, ali je po univerzalnosti ponude igara i upotrebnoj vrednosti daleko zaostajao za njim.

Pojava Amige 500 zadala je konačni udarac bilo kakvoj alternativi kućnog igranja, donevši kvalitet grafike i zvuka koji smo do tada viđali samo na automatima u luna parkovima. Činjenice da tadašnji kompjuteri nisu mnogo koštali, da su se priključivali na običan televizor, da nisu zahtevali korisnički „input” vezan za žongliranje sa operativnim sistemom i fakat da su se igre i programi sa lakoćom presnimavali dodatno su doprineli cementiranju apsolutno dominantne pozicije.

Prva polovina devedesetih donela je temeljito prestruktuiranje. Naviknuta na konstatnu audio-vizuelenu evoluciju, publika je u toku samo jedne godine napravila radikalni „platformski” rez, napuštajući zastarelu Amigu (i Atari ST) i prelazeći na (u igračkim okvirima) do tada prilično nepopularni PC. Pojava Dooma i njegova početna distribucija u shareware izdanju predstavljala je kulturno-tehnološki šok dvostrukog značenja. Označila je rađanje spektakularne 3D grafike, širene poput virusa putem jednog do tada nezamislivog medija. Ako bismo malo antropomorfizovali stvari, moglo bi se reći da se i sam PC (kao koncept, ideja i poslovna platforma) našao u čudu: postao je zvezda koja se rodila preko noći i koja to naprosto nije želela. No, negativne posledice ovako iznuđenog progresa postaće evidentne tek nakon desetak godina.

Kontraudarac je ubrzo usledio. Kompanija „Sony” napravila je Playstation, stvarčicu koja će postati mnogo više od inicijatora renesanse igranja na konzolama. Sony Playstation nastao je na mnogo zdravijim osnovama, zamišljen kao mašina koja će zadovoljiti najširu populaciju igrača koji ne vole intelektualne uvertire pre započinjanja zabave. S druge strane, pojednostavljena upotreba povukla je za sobom i prizemni pristup izradi igara: ciljna publika (deca i omladina) znala je da ceni samo igre čija je kompleksnost bila upravo srazmerna raspakivanju kutije sa konzolom, uključivanja u struju i ubacivanja CD-a sa igrom.

Kao u slučaju Intela i AMD-a, kolizija interesa, borba za publiku i zdrava konkurencija doprinela je bujanju tržišta i ekvivaletni napredak obe opozitne kategorije. Pojava tehnološki savršene konzole, koju je PC hardverski stigao tek posle nekoliko godina uzrokovala je napredak idejne forme PC igara koje su imale jednu veliku prednost: mnogo bogatiji korisnički interfejs baziran na tastaturi i mišu. Razvojem Interneta i pojavom novih komunikacionih tehnologija (ISDN, DSL, kablovski modemi), multiplayer je ušao na velika vrata i za trenutak ponovo ustoličio PC kao perjanicu razvoja. Ali samo za kratko.

Sega DreamCast i Sony PlayStation 2 uzvratili su udarac i ponudili performanse bolje ili jednake high-end PC konfiguracijama, neuporedivo nižu cenu, očuvanu jednostavnost upotrebe a načinili su i prve korake ka multikorisničkom igranju (prvo putem mrežnog povezivanja, zatim putem Interneta). Sada je već evidentno da PC lagano gubi bitku. Kao prvo, previše je skup. Kao drugo, hiperintenzivni razvoj doneo je neverovatne probleme kako igračima (hardverska i softverska nekompatibilnost), tako i programerima koji pišu igre (nebeski je teško napraviti igru koja će dobro raditi na deset miliona mogućih hardverskih kombinacija u modularnom svetu PC-a). Kao treće, ljudi su se jednostavno umorili od prva dva faktora. Alternativa koja im se nudi postaje sve atraktivnija – supermoćne konzole koje rade sve što i višestruko skuplji, komplikovaniji i nestabilniji PC. Na kojima se, uzgred budi rečeno, već uveliko etabliraju miš i tastatura...

Za nekoliko meseci očekuje nas promocija X-Boxa, „Microsoftove” konzole koja bi konačno mogla da presudi u trci bez pobednika. Softverski gigant pokupovao je nekoliko desetina poznatih razvojnih timova sa PC-a („Bungie”, „Digital Anvil”...) sa kojima su u paketu došle ideje, tehnologija i osećaj za puls svih kategorija potrošača. Uz to, nema nikakvih najava da će PC postati iole „standardniji”. Za to bi pre svega trebalo da se pobrine kuća koja stoji iza operativnog sistema 90 odsto konfiguracija na planeti. I iza konzole koja preti da sahrani igranje na PC-u. Izvesna je samo jedna stvar: konkurencija sa samim sobom nije stvar koja je donela stotine milijardi dolara simpatičnim mešetarima iz Redmonda. Jadni mi.

Miodrag „Molder” KUZMANOVIĆ