Internet i autorska prava

Da li će najnoviji pokušaji muzičke i filmske industrije uspeti da sputaju slobodu korisnika Interneta?

Od samog začetka mp3 formata, grubog ali efikasnog načina za kompresiju zvuka, njegovo pominjanje muzičkim producentima ravno je psovanju. Besplatna razmena muzike svakako nije njihova omiljena tema. Rapidan razvoj peer-to-peer mreža (P2P) za razmenu fajlova doneo je dodatnu muku omogućivši efikasnu i potpuno nekontrolisanu razmenu pesama.

P2P mreže, o kojima je ranije bilo reči u „Svetu kompjutera”, podrazumevaju ravnopravnost učesnika u mreži u inicijaciji komunikacije i pristupu fajlovima tj. „davanju” i „primanju” fajlova. Sve što je potrebno da bi dva računara učestvovala u mreži jeste da imaju isti program npr. Gnutella i pristup Internetu.

Posle burnog života započetog krajem devedesetih, Napster, začetnik P2P koncepta razmene fajlova, primoran je tužbama muzičke industrije da objavi bankrotstvo i posle godina borbe za opstanak, ovog leta se tiho preselio u legendu. Sud je zaustavio poslednju nadu: prodaju „Bertelsmannu AG”, najvećoj nemačkoj medijskoj grupaciji, uz obrazloženje da to nije u interesu kreditora.

Izdavačka industrija koja je zaslužna za ovakav rasplet mogla bi da počne da slavi, da je tehnologija koja je pokretala Napster otišla sa kompanijom. Situacija je upravo suprotna, peer-to-peer razmena fajlova je postala nerazdvojni deo Interneta. Napsterovo mesto su vrlo brzo popunile nove, još robusnije P2P mreže Gnutella, KaZaA, Audiogalaxy...

Provajderi tvrde da P2P aktivnost generiše čak 60 odsto prometa na kućnim Internet vezama. Procenjuje se da se tokom mesec dana razmeni preko četiri milijarde pesama na ovaj način. Američko udruženje izdavača (RIAA) smatra da je glavni krivac za pad prodaje kompakt diskova upravo on-line razmena mp3 muzičkih fajlova. Procene o gubicima prilično su nepouzdane, naročito zato što uračunavaju tzv. „izgubljenu prodaju”, ali realno smanjenje u prvoj polovini ove godine u odnosu na prethodni period meri se stotinama miliona dolara.

Zatečeni

Ovo nije prvi put da izdavače nova tehnologija zatekne nespremne. Sedamdesetih godina audio kasete su unele horor idejom da korisnici mogu sami da kopiraju sadržaj, a pojava video rikordera naterala je „Walt Disney” i još nekoliko filmskih kuća da pokrenu tužbu protiv kompanije „Sony” koja je išla sve do vrhovnog suda, gde je koncept fer upotrebe ipak potvrđen. Optužbe za izgubljenu prodaju i povredu autorskih prava letele su u oba slučaja, baš kao i sada. Producentske kuće su pokušavale, srećom bezuspešno, da spreče i proizvodnju mp3 uređaja, pa danas imamo spravice poput „Appleovog” iPoda sposobne da preuzmu preko hiljadu pesama za samo osam minuta.

Sudar

Posle nekoliko izgubljenih bitaka, muzička industrija je posegnula za teškim oružjem: propagandom. Uveli su novi termin ’pirati’ koji kopiranje muzike treba da poveže sa moralnim ekvivalentom pljačke brodova. Izdejstvovano je i da se na svaki prazan CD plaća namet kako bi se kompenzovala „krađa”, čime su svi korisnici obeleženi kao lopovi. Paralelno s kampanjom počeli su i tehnički napadi. Mreže za deljenje namerno su preplavljene „pokvarenim” fajlovima: pesme opisane kao cele sadrže samo prvih desetak sekundi koji se ponavljaju ukrug u dužini trajanja, postoje fajlovi koji su namerno pogrešno imenovani... Na Usenetu korisnici ovo smatraju više za iritirajuće, nego za ozbiljnu pretnju.

Druge usamljene high-tech zaštite od kopiranja sadržaja, poput one upotrebljene za novi album Selin Dion, uglavnom su kratkog daha i vrlo prosto su eliminisane. U konkretnom slučaju običnim flomasterom: dovoljno je obrubiti ivicu diska crnim markerom i, voila, zaštite više nema.

Budućnost digitalnih prava

Uspešan sistem za upravljanje digitalnim pravima DRM (digital rights management) ne sme da odvraća kupce usložnjavanjem procesa upotrebe ni da kompromituje normalnu upotrebu računara ili uređaja. DVD standard pored zaštite od kopiranja uključuje i blokiranje „premotavanja”, kako korisnici ne bi preskakali upozorenja o kopirajtu na početku. Filmski producenti zloupotrebljavaju tu mogućnost da bi sprečili da gledalac preskoči reklame na početku DVD-a. DRM treba da bude, pre svega, pod kontrolom vlasnika. Udaljeni agent za proveru preko Interneta mora da zahteva eksplicitnu dozvolu za pristup. Neki od principa nisu zajednički korisnicima i izdavačima i otud pojava više desetina nekompatibilnih pristupa.

TCPA

Trusted Computing Platform Alliance (TCPA) je grupa vodećih proizvođača okupljenih oko ideje da treba usaglasiti pristup zaštiti autorskih prava. Između ostalih tu su i „Intel”, IBM, „Microsoft”, „Hewlett-Packard”...

„Microsoftov” najnoviji doprinos sigurnom računarstvu jeste projekat kodnog imena Paladijum. Razvoj je počeo još sredinom devedesetih, a skraćeno ga kao i hemičari zovu Pd. Sistem je složen i da bi proradio zahteva krupne promene i u hardveru i u softveru. U centru realizacije je „pouzdano okruženje” koje treba sistem da zaštiti pre svega od korisnika. Kada se steknu uslovi (odobren operativni sistem i pozitivna provera integriteta hardvera) procesor prelazi u novi, sigurni način rada u kom ima pristup specijalno zaštićenom delu u kojem se čuvaju ključevi. Softver tada može da zahteva zapakivanje i otpakivanje fajlova koje procesor obavlja pomenutim ključevima, a oni su jedinstveni za svaki računar. Pesme, filmovi, knjige... treba da su specifično odobreni za konkretan set inače procedura ne uspeva i sadržaji ostaju nedostupni. Tako je materijal neposredno zaključan i prijatelj koji dobije CD na pozajmicu ne bi mogao da ga sluša sve dok ne dokupi licencu.

Prvi računari „obdareni” pomenutim sistemom očekuju se 2004. godine, a ozbiljniji uticaj tek oko 2006. Prema prvim nagoveštajima, izdavači će prilično oprezno da uvode restriktivne mere kako bi izbegli potpuni bojkot mušterija.

„Intel” je doživeo debakl u konfrontaciji sa grupama za zaštitu privatnosti u akciji ugrađivanja serijskih brojeva u procesor Pentium III, što je u odnosu na prethodno izloženi koncept dečija igra.

Bendovi koji ne mogu da dobiju ugovor sa izdavačem imaju priliku da dosegnu publiku isključujući posrednika i tu leži pravi strah od gubitka kontrole. Internet povezuje umetnike, originalne „proizvođače” sadržaja, direktno s publikom. Pokušaji da se sadržaj zaštiti od kopiranja su samo izgovor da bi se očuvao zastareli model poslovanja. Album „The Beatles 1” s pesmama starim preko trideset godina, koje na Mreži stoje „na izvol’te”, prodat je u preko 26 miliona primeraka! Tržište je spremno da plati za kvalitetan sadržaj.

Sloboda

Bezbednost u ovoj svojoj inkarnaciji nije namenjena korisnicima već „Microsoftu” i „Walt Disney”. Kao što Brus Sterling reče: „Microsoft Windows sve više postaje kao aerodrom na kojem naoružani čuvari ne čine da se osećate sigurno, već kao zatvorenik”. Umesto taksimetara kojima producenti mašu, jeftin pristup informacijama, zabavi i obrazovanom sadržaju nudi povećanje kvaliteta života mnogo većem broju ljudi.

Damjan PELEMIŠ