Nikola Đuričko – igrač

Nikola Đuričko je danas jedan od najomiljenijih mladih glumaca u našoj zemlji. Ulogom Gojka Sise u tinejdžerskoj komediji „Munje” pridružio se plejadi starijih kolega čije se replike iz domaćih komedija znaju napamet i neumorno koriste u raznim prilikama. „Šećeru”, „Što imaš majičicu”, „Šta pričaš, u kom gradu?” itd. sada stoje rame uz rame sa: „I tata bi, sine”, „Laki je malo nervozan”, „Džiberu, nemoj da ti manijak da...” itd. Zato se svako njegovo novo pojavljivanje na ekranu dočekuje s osmehom.

Međutim, Nikola Đuričko je takođe jedna od retkih poznatih ličnosti koje vreme provode u beogradskim igraonicama, prašeći Counter-Strike sa drugarima. Zbog svoje profesije on izlazi iz uobičajenog stereotipa koji vlada o ljudima koji sede za kompjuterom, a pogotovo onima koji se besomučno igraju. Zato smo iskoristili priliku da s njim popričamo tokom promocije novog filma „Pljačka Trećeg rajha” o njegovom neuobičajenom hobiju, koji je za nas, opet, sasvim cool.

Otkada se interesuješ za kompjuterske igre i otkud ti uopšte u tom svetu?

Nikola: Jako dugo. Prvo se pojavio onaj čuveni Sinclair ZX Spectrum, koji je imao neki moj komšija. Išli smo kod njega da se igramo i to je bila potpuna fascinacija. Igrali smo onaj prvi fudbal i sve drugo, čak i bejzbol. Jednostavno, za sve što je moglo da se igra mi smo bili tu. Sećam se nekog fudbalskog menadžera, najstarijeg na svetu, ali mi smo sedeli po čitavu noć kao da smo na utakmici i to nas je strašno uzbuđivalo.

Posle toga je otac kupio meni i bratu Commodore 64, pa smo s tim postali apsolutni kraljevi komšiluka. Sad su ostali dolazili kod nas i bio je tu onaj čuveni basket One on One, gde su igrali Lari Berd i Doktor Džej, pa smo nabavili i džojstike i to je onda bio večiti komšijski turnir.

Sećam se da je bilo i problema, pošto čovek stvarno može ozbiljno da se navadi na to. Počeli smo da brljamo u školi i kad god nešto ne radimo dobro, roditelji spakuju kompjuter i sklone ga. Tako da smo se trudili da budemo dobri da bi nam se vratila igračkica...

Onda smo kuckali one programčiće – bilo je ono čuveno „GOTO 10” i tako to. Svi smo se time pomalo bavili i kada je krenuo ovaj talas PC-a, meni je nekako bilo logično da se i mi na njemu nađemo. To je bio nastavak cele te naše igre i prosto smo produžili dalje.

I Playstation, naravno, na njemu se takođe igram. Cepam fucu kao i ovi klinci, tu i tamo malo NBA, onda Crash ’Bash’ Bandicoot i slične šarolike igre na Playstationu.

Šta te motiviše da igraš baš kompjuterske igre?

Znaš kako, gledao sam neku emisiju o životinjama i onda su tu objašnjavali kako se životinje stalno igraju jer se kroz igru uvek nešto uči. I to je tako i ovde – mislim da se razvija orijentacija. Recimo, ako igraš Laru Croft ili nešto kao Grand Theft Auto, stekneš neku ideju o gradskoj vožnji... Onda, kad igraš kolektivne igre, razvija se taj neki timski duh – da pronađeš sebe u ekipi, otkriješ ko si ti u toj priči. Lepo je to druženje kad igraš sa još nekim.

Jedino što to stvarno ume da bude velika zaraza, da ti odvali čitav dan, a ni ne primetiš kako je prošao. Tako da treba naći neku meru – mislim da klinci imaju problem baš te mere. Ja recimo znam kad moram da prestanem i da se bavim drugim stvarima koliko god da mi je žao i teško, ali ne može se ceo život igrati.

Gledao sam recimo da su u Koreji dva najgledanija TV kanala posvećena online igranju. Uglavnom se igraju Starcraft i Warcraft jer se najlakše prenose zbog pogleda na teren i orijentacije. Ima i pucačina, ali se teško prate ukoliko nemate iskustva s tim tipom igara. Profesionalni igrači su jako popularni, klinci vole tamo nekog Jomajošija, on im je ’zakon’ jer u Starcraftu sa onim Zergovima ’kida mozak’...

Voleo bih da mi napravimo jednu Olimpijadu. Mislim da bi od sportskih igara mogla da se ukomponuje interna Olimpijada i da se to emituje kao noćni program na televiziji. A sportske igre mogu lepo da se prenose, pošto je jedna slika i poznata je svima.

Koja vrsta igara tebi više leži, Warcraft ili Counter?

Volim i jedno i drugo. U principu, da bi bio dobar u bilo čemu, moraš tome da se potpuno posvetiš, pa tako i da bi postao neki vrstan igrač. Najčešće klinci u igraonicama pletu Counter i ja im se priključim. Ume uz Counter da bude zabavno, pogotovo kad igrači imaju slične skillove. A ume da bude zabavno i kad dva čoveka praše kompjuter. Pogotovo kad su različitih skillova – uzmeš nekog ko je slabiji ili tebe uzme neko ko je veštiji i onda vas dvojica šibate kompiš – to je čak i bolja zabava.

Imaš li neku svoju omiljenu igraonicu u koju redovno ideš?

Išli smo drugari i ja u jednu manju igraonicu u ulici Vojvode Stepe i imali smo svoj termin petkom ili nedeljom uveče. Kad klinci malo odmore, onda mi uletimo i opletemo do 2-3 sata noću. Sad odlazim kod Vuka, a ima jedna dobra igraonica i u Balkanskoj ulici.

Imaš li neki svoj klan?

Mene je zvala jedna ekipa koja je učestvovala na jednom turniru, pošto su čuli da se ja nešto ložim i primili su me u svoje društvo, pa smo se tako krljali i ja sam našao neko svoje mesto. Al’ sada ću da osnujem svoj klan i nazvaću ga „Invalidi”... J

Nije loše da se i mi penzioneri povremeno uključimo, čisto malo da izblejiš mozak, ispucaš se, isteraš i negativnu i pozitivnu energiju.

Kakav si igrač?

Negde pri sredini. Nisam baš neko topovsko meso, ali nisam ni prevešt. Volim pušku, bombu, to je neko moje oružje i volim Drugi svetski rat kao temu za igru.

Kako reaguju saigrači u igraonici kad te prepoznaju? Da li te štede ili te baš napadaju zato što si slavna ličnost?

Kako kad. Neki imaju potrebu da operu pod sa mnom i to im je baš dogodovština i zabava, a drugi se opet postave pokroviteljski, zaštitnički. Jednom me je jedan momak, otprilike mojih godina, zamolio da se slikamo. Kaže: „Moram da pokažem devojci da nisam ja najgori na svetu, pošto mi ne veruje, da vidi kako i ti dolaziš da se igraš itd.”...

Tu treba naći neki balans, pogotovo kad su devojke u pitanju. Ja sam recimo vodio moju suprugu u igraonicu, što je ipak dosta nezgodno, mislim, kad ti neko ubije ženu... J

Ranije me je pitala: „Kako možeš, čoveče, devet sati da sediš pred tim?” Ja kažem: „Ne znam, jednostavno sednemo i to ide samo, više ne pratim vreme”. E, onda kad je ona otišla sa mnom, nije ni primetila kako joj je prošlo šest sati. Shvatila je i sad ima više razumevanja. Tako da treba uvući u to i devojke, kad se može.

Neki put kad smo se tako šibali sa puno igrača, ljudi su uredno dovodili i svoje devojke koje su imale svoje veštine: jedna je bila snajperista, druga je postavljala mine i slično, našle su neku svoju priču u tome. Bilo je interesantno i mislim da je dobro što su ih doveli.

Štos je što te podele uopšte nisu važne. Mene, na primer, može sto puta da ubije klinac kom noge ne pipaju pod. Tu nije važno godište, pol, socijalni stalež. Prosto – puška, metak i izvoli.

Da li si igrao sa suprugom ili protiv nje?

Ne, igramo zajedno. Jednom smo igrali na suprotnim stranama, kad smo vodili prijatelja koji baš ništa nije znao, pa su njih dvoje igrali protiv mene. Bilo je nezgodno, ipak sam ja veštiji, a sedeli smo jedno pored drugog i onda kad je ja ubijem u igri, ona me rukom udari u rame. Možda da smo sedeli u drugim sobama... J

Ali kad igramo zajedno, ja joj nađem „desetara” da je vodi i ona je s njim u grupi, a ja idem svojim poslom. Samo povremeno kad vidim da je neko ubije, onda ga potražim... Da osvetim krv... J

Šta misliš o stavovima koji se često čuju, kako su kompjuterske igre nasilne i zaglupljuju decu?

Tačno je da su igre nasilne, ali upali CNN, pa vidi šta je pravo nasilje. I šah je nasilan – nisi pošao da sadiš cveće, nego da ubiješ tuđeg kralja. Na tom nivou, i sumo je nasilan, a ipak se smatra vrhunskom veštinom. Prosto, život je borba i mislim da nije loše da se klinci igraju. Ne znam da je neko pucao u igrici, posle toga uzeo pušku, pa pucao po ljudima.

To je kao i u dramaturgiji. Drama nije zanimljiva ako nema sukoba. Ne postoji drama u kojoj se sve lepo dešava i svi su srećni. Na tom nekom sociološkom nivou, ne mogu da krivim igrice.

Naravno, ne sme da se prekorači neka vremenska granica koja se ipak mora utvrditi. Prosto moraš sebi da kažeš: idem da se igram i kad istekne neko vreme, odoh napolje. Mislim da klinci to vrlo lepo definišu i razdvajaju. Sad se zezam i pucam, ali kad izađem napolje, samo sam čovek na vetru. Malopre je bio Matriks, leteo sam i pucao, a sad sam običan čovek koji jedva hoda.

To je samo jedan od segmenata koje nudi nova era tehnologije. U suštini, kompjuter nudi mnogo širi dijapazon i ako se nekom klincu za početak dopadne to, u redu je. Jer da bi upalio igricu, on mora da ukapira gde je ikona, kako da je otvori i to je već izvesna pismenost koju klinci moraju da imaju u vremenu koje je pred nama. Posle će probati i nešto drugo da rade. Mislim da je kompjuter super alat ako znaš šta hoćeš i imaš neku ideju. Recimo, da crtaš i onda to što si nacrtao posle da sklapaš, montiraš, da praviš crtani film, ili da praviš muziku, ili da se dopisuješ i da se na bilo koji način kreativno uzdižeš.

Mnoge tvoje holivudske kolege učestvuju u pravljenju igara. Da li bi i ti učestvovao u takvom projektu ovde?

Ja bih bio vrlo ponosan kad bismo mi nešto uspeli na tom planu. To može da bude jako kreativno i rado bih učestvovao. Hrvati su napravili Serious Sama sa onim bivolima i ludorijama i to je dosta popularna igra. Mene bi zanimalo da vidim kako se to razvija, na kom nivou se radi, voleo bih da budem test-igrač. Jednom sam dobio jedan od lepših zadataka – moj drugar je držao Playstation klub i dao mi je četiri igrice da pređem i vidim o čemu se zapravo radi. Uh, čoveče, pa to je pravi posao za mene!

Nenad VASOVIĆ