Za neke aspekte života je dobro što živimo u zemlji sitnih zanatlija koji inicijativom, hrabrošću i željom za boljim životom stvaraju malo bolju budućnost za sebe i svoju decu

Zivite u Srbiji, nemate para, a želite da imate dobar kompjuter koji možete pametno iskoristiti... Gomila protivrečnosti u jednoj rečenici, stravičnija nego što izgleda na prvi pogled. Naše tržište računarske robe i znanja je u poslednje dve godine palo na toliko niske grane da slobodno možemo da tvrdimo da teorijski može biti samo malčice gore. Ruanda, Tibet, Gornja Volta i Gabon sigurno mogu da se pohvale da nas šiju na polju globalnog lošeg kvaliteta ponude, ali pitanje je koliko dugo...

Za neke aspekte života je dobro što živimo u zemlji sitnih zanatlija koji inicijativom, hrabrošću i željom za boljim životom stvaraju malo bolju budućnost za sebe i svoju decu. Propale državne firme i strane kompanije, kao i ostale slične alternative ostaju jedina mogućnost za široke mase bez ideja i novca. Međutim, privatna inicijativa u sferi računarske trgovine, ukomponovana sa opštom besparicom, ovde proizvodi smrtonosan koktel neadekvatnosti, prevara, lova u mutnom, loše robe i kapitalizacije totalnog potrošačkog neznanja i neobaveštenosti.

Srpskog kupca su silom prilika ubedili da sjajna PC konfiguracija može da se kupi za 400 evra. Osamsto maraka za celu mašinu je oduvek bila polovina teorijskog minimuma za pristojan kompjuter, bar od kada ja pratim dotično tržište (poslednjih, recimo, 12 godina). Polovično opravdanje je globalni svetski pad cena, uzrokovan masovnom potrošnjom, ali on ni u kom slučaju nije veći od trećine cenovne razlike. U čemu je onda kvaka?

Odgovor leži u činjenici da je konkurencija postala suviše velika: svaki slepac koji je tri puta instalirao Windows sada otvara svoju firmu, u stanu ili bivšoj pržionici kafe. Njemu je dovoljno da sastavi mašinu, instalira Windows i utvrdi da to kako-tako radi. Kako će se mašina ponašati u radu, da li će to raditi iole stabilno ili ne, njega ne zanima previše. Veliki uvoznici su neposredni uzrok pojave malog amatera. Pre svega, oni u najvećoj meri dovoze robu koju u Kini i na Tajvanu verovatno prave samo za nas: kućišta sa napajanjem koje na Dalekom istoku plaćaju pet dolara (pet dolara!) predstavljaju prvi i osnovni beočug u lancu desktop sramote koja će doći na nečiji sto. Kako je moguće da jedna od osnovnih komponenti računara bude tako jeftina? Čak i da umesto elektrolita stavljaju bubašvabe, umesto transformatora ciglu i staklenu vunu, a umesto lima presovani karton, bilo kakav case mora da bude skuplji! Ace memorija, Tatung monitori, Mercury grafičke ili ECS ploče našeg će kupca privući cenom, ali mu niko neće reći da se gadno zeznuo u računici. Opšti mess jeftinih komponenti, u kućištu koje košta kao Karađorđeva šnicla bez priloga, konfiguracija smeštena u staru zgradu gde napon fercera kao blesav, s klincem koji pojma nema o bilo čemu, nepostojećom tehničkom podrškom i garancijom koja zavisi od raspoloženja malog gazde – to je slika 80% novokupljenih računara kod nas. Integrisani satrapi bez podešenih drajvera, nedostatak UPS-a ili bilo koje naponske zaštite, priključen na Internet provajdera čije e-mail baze može da hakuje i moja majka (da, Eunete, govorim o tebi!) polazna su baza s kojom mladi čovek treba da zaplovi u čarobni svet informatike. Bolje je da zaboravi na sve to i počne da igra basket ili da pobegne odavde dok još nije kasno.

Naše kompjuterske škole još su gore od naše kompjuterske trgovine. Gotovo sve reklamiraju sertifikate koji se priznaju u inostranstvu, a koji se svode na bedno dizajniranu diplomu otkucanu na engleskom. Ko može da proguta takvu glupost? Mogu samo da zamislim facu nekog kadrovskog službenika u Bostonu kome neki naš paćenik poturi pod nos papir na kojem stoji da je savladao Microsoft Office za 12 sati. Serbia, you say? It’s next to Tajikistan, right?

Kompletno znanje za samo sedam dana u klimatizovanim prostorijama. Poznavanje engleskog uopšte nije obavezno, inteligencija vam ne treba, nije greda ako nemate ruke ili ste oduzeti od vrata nadole. Ili ste slepi, nemi, gluhi i kljasti, što bi rekla Njegova visost Broj 1. Sve ćete savladati dok ste rekli PRO! Gazda dotične firme, čije ime nismo pomenuli da ne bi mogao da nas tuži, najveći je eksponent pojednostavljivanja koje je izuzetno opasno. Tip mi je, inače, na neki sumanut način izuzetno simpatičan, prvenstveno zbog odsustva dlake na jeziku i drskosti koja pleni, ali ono što radi može da koristi samo njemu. Nasmešeni vod policije iz reklame, koji je uspešno prošao obuku za sedam dana, najveća je naučna fantastika u istoriji svemira i materije posle Velikog praska.

Policajci i kompjuteri. Kraj sveta je blizu.

Miodrag „Njegova visost” KUZMANOVIĆ