Pred okružnim sudom u Delaveru krajem juna je podneta još jedna tužba koja bi mogla značajno da izmeni sliku današnje računarske industrije

(Autor montaže: Peđa Milićević)

Tužilac je Advanced Micro Devices, a tuženi niko drugi do Intel. Predmet tužbe je povreda takozvane Šermanove uredbe o trustovima (The Sherman Anti-Trust Act). Ova uredba je doneta sada već davne 1890. godine i proglašava ilegalnim svako ponašanje i udruživanje firmi koje za posledicu može imati ostvarenje dominacije na tržištu upravljanjem cenama, nameštanjem konkursa i tendera, kao i prisiljavanjem mušterija da kupuju robu određenih proizvođača. Međutim, za šta je Intel optužen?

U tužbi od 28. juna, sročenoj na 48 strana, AMD je do detalja izneo istoriju svoje saradnje i sukoba s Intelom, počev od osnivanja ove dve firme krajem šezdesetih godina prošlog veka. Da se podsetimo, kada je IBM 1980. godine usvojio Intelovu x86 arhitekturu kao osnovu PC računara, radi sprečavanja monopola zahtevao je da Intel obezbedi još jednog snabdevača procesorima, a izbor je pao na AMD koji je zbog tog zadatka odustao od razvoja sopstvene arhitekture. Prvi veći sukobi dva najveća proizvođača procesora za PC računare dogodili su se 1986. godine sa pojavom 286 procesora, pošto Intel nije ispoštovao ugovor o razmeni tehnologija koji ga je obavezivao da AMD-u dostavlja punu tehničku specifikaciju i dokumentaciju svakog novog proizvoda. Sa pojavom kasnijih procesora stvari se nisu preterano popravile, pa je AMD do potrebne dokumentacije uglavnom dolazio pravnim metodama.

Međutim, u poslednjih šest godina stvari su se znatno zakomplikovale jer je AMD na tržište počeo da plasira mikroprocesore koji su po performansama bili jednaki, pa i bolji od Intelovih, postavši prvi put u svojoj istoriji ozbiljan konkurent gigantu iz Santa Klare.

Okosnicu AMD-ove optužbe predstavljaju metodi koje Intel koristi kako bi povećao svoje učešće na tržištu mikroprocesora, a koji njihovim saradnicima i mušterijama nalažu da prekinu saradnju s drugim proizvođačima procesora (AMD, VIA, Transmeta itd.) ili da bar ograniče promet njihovih procesora na najviše 10 procenata. Konkretno, Intel kupcima svojih procesora daje rabat ukoliko je učešće njegovih procesora u prodaji bar 90 odsto. Iznos rabata se kreće i do 30 odsto vrednosti prodate robe tako da neostvarivanje dovoljnog prometa u korist Intela može kupca dovesti u niz problema, počev od smanjenog profita, pa sve do ozbiljnih finansijskih gubitaka koji mogu ugroziti opstanak firme. Pored toga, Intel nudi dodatna finansijska sredstva za razvoj marketinga firmama koje favorizuju njegove proizvode („Intel inside” kampanja i slično). Posledica svega je, po navodima tužbe, ukidanje slobode izbora krajnjim kupcima prilikom kupovine jer na raspolaganju nemaju procesore drugih proizvođača.

Kako bi podržao svoje tvrdnje, AMD navodi izjave i saopštenja direktora i zvaničnika firmi kao što su Hewlett-Packard, IBM, Dell ili Compaq, kao i drugih velikih potrošača na tržištu procesora u kojima oni kao razloge za raskidanje ugovora i dogovora s AMD-om navode da moraju da poštuju Intelove zahteve kako bi održali svoju rentabilnost.

Takođe, među najzanimljivijim stavkama tužbe našla se i tvrdnja da Intel sabotira prezentovanje novih proizvoda javnosti, tj. važne ličnosti iz IT sveta ucenom sprečava da prisustvuju ovakvim događajima i tako ometa izgradnju poverenja u AMD-ove proizvode. Kao primer za ovo, AMD navodi izjave koje je dobio od predstavnika najznačajnijih IT kompanija koje se uprkos prihvaćenom pozivu nisu pojavile na promocijama procesora iz porodica Opteron, Athlon64 i Turion.

Međutim, ni to nije sve. Po daljim navodima optužnice, Intel suzbija konkurenciju i na polju softverske industrije. Pored toga što AMD smatra da je pojava 64-bitne verzije Windowsa XP namerno odlagana do pojave odgovarajućih Intelovih 64-bitnih procesora, Intel se optužuje i za sabotiranje konkurencije na mnogo nižem nivou. Pošto Intelovi kompajleri spadaju u najbolje postojeće kada je x86 arhitektura u pitanju, oni predstavljaju čest izbor velikih kompanija kada je razvoj softvera u pitanju. AMD tvrdi da Intelov kompajler, pored optimizovanog mašinskog kôda, paralelno generiše i čuva i daleko lošije optimizovanu verziju. O načinu izvršavanja ovih delova programa odlučuje se na osnovu toga da li se program izvršava na Intelovom procesoru, što se utvrđuje na osnovu funkcije CPUID. Rezultat je da programi koji su kompajlirani Intelovim kompajlerima imaju bolje performanse samo kada se izvršavaju na Intelovim procesorima. Ovo možda ne izgleda toliko čudno, ali, kada se uzme u obzir da su svi procesori za PC računare zasnovani na Intelovoj specifikaciji x86 arhitekture, stiče se utisak da razlozi za ovakvu funkcionalnost Intelovih kompajlera nisu toliko tehničke koliko marketinške prirode.

Ovo su samo neke od tačaka optužnice koja tereti Intel za pokušaj ostvarivanja monopola na svetskom tržištu. Intel se za sada brani tvrđenjem da su njegove metode poslovanja potpuno legitimne i da je konkurencija jednostavno slaba, pa pribegava ovakvim tužbama samo radi povećanja popularnosti. Mišljenje javnosti je podeljeno: dok su simpatizeri AMD-a prilično glasni u svojim napadima na Intel, pobornici Intela smatraju da se AMD ponaša kao „malo dete” i tvrde da AMD-ovi procesori jednostavno nisu dovoljno dobri. U svakom slučaju, predviđa se da će sudski proces trajati oko 18 meseci i da će njegov ishod umnogome zavisiti od izjava vodećih ličnosti kompanija koje su u tužbi navedene kao žrtve Intelovih ucena. Okružni sud u Delaveru je poznat po tome što nije naklonjen stranama koje su optužene za monopol, međutim, odluke ovog suda su ranije bile osporavane u drugostepenom postupku. Ukoliko Intel bude proglašen krivim za pokušaj ostvarivanja monopola, može snositi ozbiljne posledice, počev od plaćanja odštete AMD-u kao što se desilo 1986. godine, pa do podele na više manjih firmi, kao što je svojevremeno bio slučaj sa IBM-om. Za sada, situacija ne pogoduje Intelu. Japanska komisija za fer trgovinu već je zabranila Intelu da na japanskom tržištu koristi ovakve načine poslovanja, dok se legitimnost Intelovog poslovanja dovodi u pitanje i u Evropskoj uniji.

Bojan ŽIVKOVIĆ