Ptica, avion ili kompjuterski generisan lik?

Skoro dve decenije je prošlo od poslednjeg filma o Supermenu (1987). Nakon tragične sudbine Kristofera Riva, koji je čoveka od čelika otelotvorio na filmskom platnu, a kasnije završio u invalidskim kolicima kao biljka i umro 2004. godine, mnogi glumci odbijali su tu ulogu, plašeći se da je ukleta. Konačno se našao dovoljno odvažan (i verovatno dovoljno gladan) momak po imenu Brendon Rut koji je navukao tesni plavi triko, zakovrdžao loknicu iznad čela i poleteo u susret sudbini. Pa šta bude...

Pošto novajlija ne može uliti poverenje u uspešnost ove ekranizacije stripa Džerija Sigela i Džoa Šustera iz 1938. godine, moramo se osloniti na umešnost režisera. Brajan Singer, koji je potpisao prva dva nastavka serijala „X-Men” (i srećno se izmakao pred trećim – promašajem), ume da barata superherojima na filmskom platnu. Njemu i Brendonu Rutu su se u avanturi zvanoj „Povratak Supermena” pridružili Kejt Bozvort kao Lois Lejn i Kevin Spejsi kao Leks Lutor. Gledaćemo ih od 13. jula i u bioskopima širom Srbije.

Prirodno, kao i svaki prethodni film po stripu o superheroju, i ovaj je nezamisliv bez specijalnih efekata. Međutim, Singer srećom nije „odlepio” u tom smeru i pravio CG film. Za Supermenovo letenje korišćeno je nekoliko različitih sistema koji su kombinovani od kadra do kadra, unutar svake scene ponaosob. Renderovani kadrovi korišćeni su samo kao ispomoć, tamo gde bi mehanički trik bio preskup. Brendon Rut proveo je mnogo vremena ispred zelenog zida za hroma-ki efekte, okružen ljudima u zelenim kostimima koji su pecačkim štapovima držali krajeve njegovog ogrtača i „vijorili ga na vetru”. Za neke situacije angažovan je Sonijev „ImageWorks” koji je napravio rendering vijorenja Supermenovog ogrtača pa je to ukopiravano u snimljene kadrove. Kao i Kristofer Riv svojevremeno, i Rut je ležao na troosovinskim „mučiteljskim” spravama koje ga obrću na sve strane ispred objektiva kamere. U nekim kadrovima korišćene su minijature koje je bilo lakše provlačiti kroz vazduh, a konačni utisak bio je uverljiviji od kompjuterske grafike.

Glavnu ispomoć kompjuter je pružio u oživljavanju nedavno preminulog Marlona Branda za ulogu pokojnog Džor-Ela, Supermenovog pravog oca, u Ledenoj pećini. Brando je 1978. godine tokom snimanja prvog „Supermena” izgovorio u mikrofon nekoliko rečenica koje je trebalo da se čuju bez njegove pojave na ekranu. Međutim, na kraju nisu ni ušle u finalnu verziju. Singer je želeo da to iskoristi sada pa su Mark Stetson i njegova ekipa za kompjuterske vizuelne efekte morali da sklope Branda ni iz čega, jer su na raspolaganju imali samo zrnaste filmske snimke od pre tri decenije i glas. Napravili su kompjuterski generisanog Branda kojim su mogli da manipulišu u sve tri dimenzije i da uklope njegove grimase i pokrete usana sa snimljenim tekstom. Konačan utisak je podjednako impresivan kao sličan efekat sa istim glumcem za potrebe igre The Godfather.

U „Povratku Supermena” Singer je konačno prešao na digitalno snimanje filma, čemu se dugo opirao. Kada su se 2002. godine na ranču „Skajvoker” domaćina Džordža Lukasa okupili Spilberg, Frensis Ford Kopola, Martin Skorsiz, Ron Hauard, Džon Lasiter, Bob Zemekis, Oliver Stoun, Robert Rodrigez i Singer kako bi prodiskutovali o prelasku na digitalnu kinematografiju, Brajan je bio najrezervisaniji. Međutim, sada je koristio Genesis kameru koja koristi Panavision optiku i baca sliku na čip veličine fotograma 35-milimetarskog filma. Sve se snima na digitalnim trakama koje koštaju po 85 dolara. Kako kaže Singer, „moj film od dvesta miliona dolara snima se na buđavu malu traku od 85 dolara koju može da sa lakoćom obriše slučajni prolaznik noseći neki magnet u ruci. Zastrašujuća pomisao.”

Nenad VASOVIĆ