Kako proći bez posledica

Instalacija GNU/Linux distribucija je već dugo prilično lagan posao, pre svega zbog postojanja grafičkih instalacionih programa koji posao obavljaju pomoću svega nekoliko klikova na taster ’Next’. Iako je nova platforma često izvor mnogih nedoumica, generalno ne postoji ništa loše što slabo upućeni korisnik može učiniti kako bi naškodio svom sistemu. Ovakva situacija je stoprocentno tačna kada se sistem instalira na prazan hard disk jer sve distribucije umeju same da naprave particije koje su im potrebne, formatiraju ih i montiraju. Potencijalni problem nastaje kada na hard disku postoje particije koje bi trebalo da ostanu netaknute, bilo da se na njima nalaze neki drugi operativni sistem ili podaci.

Sleš šta?

Način na koji Linux posmatra hard disk kao uređaj i particije na njemu razlikuje se od onoga što se može videti duplim ili jednim klikom na My Computer u okviru Windowsove radne površine. Dakle, ovoga na Linuxu nema, već se stvari posmatraju malo drugačije. Pre svega, Linux sve particije i hard diskove posmatra kao uređaje koji se nalaze u direktorijumu /dev koji se nalazi u root (/) direktorijumu. Kako bi se pristupilo podacima na nekoj od particija, potrebno je montirati je u određeni direktorijum. Montiranje nije ništa drugo do dodeljivanje određenog direktorijuma nekoj particiji kako bi manipulacija podacima bila moguća. Tako je, u Windowsu na primer, a rečeno Linux žargonom, prva particija na hard disku montirana u direktorijum pod nazivom „C”, dok je druga particija na kojoj se nalaze podaci recimo „D”. Na Linuxu je to malo drugačije jer je particija na kojoj se nalazi sistem montirana u root (/) direktorijumu koji predstavlja polaznu tačku na svakom GNU/Linux sistemu. Root, to jest „sleš” direktorijum sadrži sve ostale direktorijume sistema među kojima je i dev u kojem se nalaze svi uređaji na sistemu, među kojima su i hard diskovi odnosno particije. Tako, na primer, particija koja bi na Windowsu bila D:, na GNU/Linuxu može biti montirana bilo gde po želji korisnika. Najčešće je to direktorijum /media ili /mnt.

Ovaj malo duži uvod bi trebalo da stvori jasniju sliku o tome kako se particije koriste na Linuxu. Pored njihovog korišćenja, prilikom instalacije je potrebno pravilno ih odabrati kako ne bi došlo do formatiranja pogrešne particije. Na prvom mestu treba imati jasan uvid u to kako Linux posmatra hard disk uređaje na računaru. Na matičnim pločama današnjice obično postoje po dve IDE grane na koje je moguće priključiti četiri uređaja (koji korite isti protokol). Ove grane se nazivaju primarna i sekundarna, dok se hijerarhija uređaja na jednoj grani reguliše „džamperima”, na osnovu čijeg položaja uređaj može biti master ili slave. Na taj način možemo imati četiri uređaja: primary master, primary slave, secondary master i secondary slave. Ovo je od naročite važnosti jer oznake za hard diskove i particije zavise direktno od toga kako je hard disk povezan na ploču.

Dakle, u zavisnosti od tipa interfejsa (PATA ili SATA), prva dva slova oznake uređaja mogu biti hd ili sd. Hd će nositi PATA diskovi, dok će sd imati SATA ili SCSI diskovi. Sledeće slovo se tiče priče iz prethodnog pasusa. Primary master će biti „a”, primaru slave „b”, secondary master „c” i secondary slave „d”.

Dakle, do sada imamo jasno definisane oznake uređaja. U zavisnosti od interfejsa uređaja, imaće oznaku hda, hdb, hdc, hdd, ili sda, sdb, sdc i sdd. Sledeće na redu su particije. Particije mogu biti različitog tipa: primarne ili logičke. Primarnih particija može biti samo četiri, što može biti prilično ograničavajuće. Zato postoje logičke particije kojih je moguće imati u dovoljnom broju. One se fiktivno smeštaju u jednu primarnu pa kada podvučemo crtu, možemo imati tri upotrebljive primarne i više logičkih particija. Tip particije u njenoj oznaci na Linuxu predstavlja broj. Primarne particije nose brojeve od 1 do 4, dok broj 5 i veći označavaju logičke particije.

Stoga, sada je moguće objasniti kompletno značenje particije koja je označena sa hda1 recimo. Dakle, radi se prvoj primarnoj particiji (1) na PATA disku (hd) koji je primary master (a). Sada bi trebalo da bude daleko jasnije koju particiju treba selektovati prilikom instalacije GNU/Linuxa.

Dobro, ali kako da znam koja je koja?

Odgovor na ovo pitanje mogu pružiti alati koji su dostupni za Windows i služe za particionisanje hard diska, poput Partition Magica. Ovakvi programi imaju intuitivan interfejs koji obično različitim bojama prikazuje različite tipove particija, bilo da se radi o fajl sistemu ili tipu particije. Štaviše, distribucije koje poseduju alate ove namene u instalacionim programima korisnicima pružaju priliku da posao urade tada.

Generalno, particije su na većini računara koji izađu iz prodavnice podešene tako da je jedna particija na kojoj je Windows prva primarna na hard disku, dok su ostale logičke, ukoliko ih ima. Dakle, C: je ustvari hda1, D: je hda5 i tako dalje. Iskustvo sa Windows računarima je pokazalo da je ovakav raspored najčešći, ali ovu konstataciju nikako ne treba prihvatiti bez pažljive provere. Takođe, ukoliko na računaru postoji jedan hard disk, najčešće će biti h(s)da, to jest primary master, dok su CD i/ili DVD uređaji obično hdc i hdd.

Raspored uređaja se vrlo lako da saznati prilikom pokretanja računara, kada se na ekranu prikazuju uređaji priključeni na matičnu ploču. Dakle, ostaje provera rasporeda particija na željenom hard disku odnosno pravljenje novih, ukoliko je potrebno.

GNU/Linux se može instalirati na logičkoj particiji pa će pored minimalno jedne koja će služiti za instalaciju sistema i biti montirana u / direktorijum, biti potrebno napraviti i swap particiju koju će sistem koristiti kao virtuelnu memoriju ukoliko mu prilikom rada zafali RAM-a.

• • •

Ovim bi trebalo da su otklonjene nedoumice oko odabira particija za instaliranje GNU/Linux operativnog sistema. Ukoliko nesigurnost i dalje postoji, treba konsultovati neko stručnije lice ili na Internetu potražiti više informacija o ovoj problematici. Najbitnije je da korisnik ne preduzima ništa ukoliko nije siguran šta radi, dok je backup podataka potez koji nema alternativu.

Ivan JELIĆ