Prva asocijacija koju u nama budi naslov ove modifikacije jeste nedavno opisana odlična horor avantura, inspirisana delima čuvenog pisca Lavkrafta, Dark Corners of the Earth. A ovo nikako nije slučajno... Naime, i iza ove neobične igre rađene u engineu za UT 2004 krije se osnovna ideja koja je predstavljala potku svih dela ovog poznatog pisca – da se čovek najviše plaši nepoznatog, onoga što ne vidi, da ono što samo naslućujemo može pre u nama da izazove trnce od onoga što nam se očigledno predstavi. Naime, Dark Corners je građen na postulatima dva čovekova straha koja su poznata još od praiskona – straha od nepoznatog i neobjašnjivog i, usko povezanog s njim, straha od tame, prostora u kojima samo naslućujemo senke i obrise onoga što se zapravo zbiva.

Pred nama je delo studenata, momaka sa filmske akademije u Vankuveru, Armanda Troisija i Meta Mek Taviša, koje bi se moglo nazvati stealth avanturom u obrnutom smislu. Naime, dok u većini sličnih ostvarenja, da biste uspešno prešli određene deonice, morate da se krijete u senkama, birate mračne uglove, izbegavate otvorene ili osvetljene prostore, ovde je situacija potpuno drugačija. Naime, u ulozi ste mlade devojke Džulije Miler koja prihvata izazov svog prijatelja i ulazi u veliku napuštenu kuću na periferiji grada o kojoj kruže razne priče. Ubrzo otkriva da ovo zdanje nije samo izvor urbanih legendi, već da se tu i zaista nešto neobično dešava. Naime, ukoliko zakorači u tamu, zapravo ulazi u svet straha, bola i, konačno, smrti. U igri nije objašnjeno šta se zapravo krije u mraku i šta vas ubija ako predugo ostanete van osvetljenih prostora, međutim to i jeste ono što smo pominjali na početku – lavkraftovsko objašnjenje da je ono što čovek samo zamišlja ili naslućuje uvek strašnije od nečega što je direktno objašnjeno ili prikazano.

Igru počinjete na tavanu kuće, odakle je cilj da se lagano spuštate, probijate kroz nizove hodnika i lavirinte prostorija, da biste konačno uspeli da izađete napolje. Princip je jednostavan: morate pratiti svetlost i ostajati u tami što je kraće mogućno. Ako se predugo zadržite u mraku, neizbežno umirete. Na početku je to prilično jednostavno. Dovljno je samo da trčkarate od jedne do druge svetiljke, obilazite prostorije usput, skupljate povremene zalihe flarea ili baterija za baterijsku lampu koje vam mogu pomoći da pređete neke teže deonice... Većina delova može da se pređe i bez ovih pomagala ako dobro promislite kojim ćete putem ići i ako reagujete dovoljno brzo, a u deonicama igre u kojima su ona neophodna, nalazićete ih u izobilju tako da to ne predstavlja nikakav problem. S vremenom će se stvari komplikovati, na početku uglavnom stavljajući vaše reflekse i koncentraciju na probu jer će biti potrebno i izuzetno brzo paliti svetlo, razmicati zavese na prozorima, pratiti izvore svetlosti koji se kreću po podu i slično. Kako odmičete, međutim, izazovi će biti sve teži i sve ćete više morati da uključujete i vijuge. Naime, veći deo ove modifikacije zasnovan je na ambijentalnim zagonetkama koje od vas zahtevaju da dobro promislite. Pre svake od njih prikazuje se kratka animacija koja prikazuje celu prostoriju/deonicu koju treba preći. Veoma je bitno da pažljivo pratite te animacije jer će vam umnogome olakšati snalaženje u mračnom prostoru, a često vam dati i neke nagoveštaje o načinu na koji treba razrešiti zagonetku. Tokom igre vidite samo ograničene deliće prostora tako da bez ovih sekvenci nikako ne biste mogli da istražite celu oblast (i samim tim da shvatite šta treba da uradite) bez puno zalaženja u mračne deonice i nepotrebnog umiranja. Same zagonetke su veoma raznolike i često vrlo zanimljive i izazovne. Na primer, u jednoj od početnih situacija, potrebno je da upravljate ogledalima kako bi se svetlost odbijala u određenom pravcu kojim ćete potom proći do sledećeg osvetljenog dela. U sledećoj je potrebno da uklonite prepreke koje zagrađuju put tako što ćete trčati okolnim hodnicima i povlačiti lance za koje su te prepreke zakačene određenim redosledom. Kako igra odmiče, zagonetke postaju sve komplikovanije, a kada konačno uspete da izađete iz sumorne kućerine, verovatno će vam i u stvarnosti biti izmamljen uzdah olakšanja.

Pored odlično osmišljenih zagonetki, najbolja strana ove modifikacije svakako je atmosfera. Konstantna tmina u kojoj slabašne izvore svetlosti posmatrate zaista kao jedini spas s vremenom izaziva osećaj jeze i paranoje. Igre svetlosti i senke, objekti čiji se obrisi samo naslućuju, prigušene boje – sve će vas to veoma brzo uvući u svet igre, svet slutnji i straha. Tome dodatno doprinose i zvuci koji se povremeno čuju. Naime, krckanja, šušketanja i neki nedefinisani zvuci koji pomalo podsećaju na uzdahe ili jauke, a nekad i zvuče preteće neverovatno podižu adrenalin i osećaj da vas iz tih kobnih senki neko neprestano posmatra i prati.

Iako mnogi igrači i dan-danas ne priznaju za horor ništa što ne obiluje litrama prosute krvi, grozomornim prizorima koji lede krv u žilama ili barem hordama zombija/aliena/monstruma koje naviru sa svih strana, i dalje će se naći oni koji će umeti da cene nešto suptilniji pristup koji ova igra nudi. Bez oružja u rukama igrač se oseća daleko bespomoćnije, a naslućivanje i paranoja često mogu izazvati veću stravu od prizora od kojih se izvrće stomak. Naravno, da bi ovakve igre bile uspešne u izazivanju tog osećaja nelagodnosti, neophodno je građenje dobre atmosfere, a u tome su studenti iz Vankuvera i više nego uspeli. Pohvalno je i to što igra ima ugrađenu neku vrstu sistema automatskog snimanja pozicije tako da se kad god pogrešite i poginete, vraćate na poslednju bezbednu lokaciju.

Jedina objektivna mana igre jeste to što je možda previše kratka te se može odigrati bukvalno u jednom dahu. Pored toga, postoje povremeni bagovi koji dovode da zamrzavanja ekrana, a u najgorim slučajevima i do „pucanja” igre i izbacivanja u Windows. Pored toga, treba napomenuti i da tvorci moda preporučuju igranje sa kontrolerom za Xbox konzolu za najbolje iskustvo, međutim ni ukoliko koristite miš i tastaturu, ne postoje nikakvi problemi sa kontrolama i igra teče savršeno.

Jovana ERČIĆ