Manipulacija je realnost od koje ne treba bežati, metod koji u različitim oblicima koristi svako od nas u ljubavi, na poslu, školi, planini, zatvoru...

Rezultati prvog kruga predsedničkih izbora u Srbiji ovih dana ubacili su me u teški gloom. Nije da sam ikada imao preterane vere u sopstveni narod (a pogotovo u, lol, progresivnu omladinu i studente), ali moje efemerno bezverje sada je na zaista niskim granama. Bacam pogled na popularni „When everything fails, vote from rooftops” jpg koji kruži Webom, ali mi slika glasača-snajperiste postaje mučna kad se setim marta 2003. godine. There’s gotta be another way...

Analizirajući poslovičnu podložnost average Srbina raznim oblicima manipulacije, počeo sam da razvijam naučnofantastični scenario za neku relativno daleku budućnost u kojoj će interaktivni medijum nalik na igru biti ravnopravno zastupljen kao uobičajeni pasivni emiteri tipa televizije ili štampe. Ovi, istorijski provereni i apsolutno klasični modusi za modelovanje javnog mišljenja nikada neće nestati sa scene, ali će sasvim sigurno deo uticajne sfere ustupiti dvosmernom mediju, čiji će kreatori i kontrolori imati uticaj sasvim dovoljan za destabilizaciju dominantnog balansa društvene svesti. Korišćenje kompjutersko/konzolnih igara kao faktora u borbi za srca i umove u svetskim okvirima odavno je preraslo domen čiste teorije, što zna svako ko se igra neki razuman broj godina. Kraci američkog establišmenta, oličeni u vojsci, vazduhoplovstvu i mornarici, odavno koriste igre kao pomoćni regrutacioni faktor, što se od pojave American Army ne prezentuje u formi uvijenoj u oblande već ponosno, uz salutiranje zastavi, naglašava. Postojanje službenih naslova nalik na ovaj donekle baca dimnu zavesu na nepregledna stada igara čiji tvorci operišu na koktelu patriotizma, investicija i državnih interesa, kreirajući talase igara koje slave američko oružje i način života. Razmislite samo koliki procenat tinejdžera bi imao ikakav clue po pitanju Drugog svetskog rata da nije igara kao što su Medal of Honor ili Call of Duty? U ovakvoj sferi igre su neuporedivo efikasnije od kombinacije literature i pasivnih pokretnih slika, ubijajući nekoliko muva jednim udarcem: pored obrazovnog faktora koji ima indukcioni karakter (osoba fascinirana igrom potrudiće se da o atraktivnoj temi sazna nešto više na tradicionalan način) dobija se i besplatna doza dvostruke indoktrinacije: svest o pripadanju dobrim momcima i želja za učestvovanjem u njihovim podvizima. Omladinac koji je prošao virtuelni combat training ima neuporedivo manje šanse za zazivanje majke u fetalnom položaju kada/ako jednoga dana u ruke uzme pravi M-16 i njegovu mušicu usmeri na živog protivnika.

Manipulacija je realnost od koje ne treba bežati, metod koji u različitim oblicima koristi svako od nas u ljubavi, na poslu, školi, planini, zatvoru... Manipulacija je najmanji zajednički sadržalac svih potencijalnih uticaja koji se mogu primeniti na dlakavu, inadžijsku i iracionalnu jedinku sa ovih prostora. Neki budući pokret koji ima pretenzije na upravljanje Srbijom, a koji zasad možda postoji samo u obliku mršave i poludefinisane ideje, učinio bi sebi ogromnu uslugu ukoliko bi krenuo da razmišlja o alternativnim metodama manipulacije i načinu za kreiranje javnog mnjenja koji bi bajpasovao potrebu za krčenjem puta kroz etablirane forme, institucije sistema i duboko učaurene finansijsko-mafijaške lobije. Naglašavam da je u pitanju neizvesni futur, deset ili pedeset godina u budućnosti. S obzirom na dominantnu izopačenost klasičnih informativnih izvora koja, bez obzira na povremene pokušaje oscilacije, uporno biva uhvaćena za vrat i „dobrovoljno prisiljena” da se iracionalizuje, poseljači i podiđe primordijalnom, mahnitom i samoubličkom Klingoncu kojeg svaki Srbin gaji u njedrima, potreba za nekim moćnim alternativnim sistemom uticaja postaje jasna kao dan. Islamski fundamentalisti, bez obzira na low-tech mentalni setup, prljave noge i mutne poglede, na ovom polju daleko su odmakli od nekog bezimenog demijurga koji bi poželeo da civilizuje rogate nas: blagodareći dominantnoj i agresivnoj ideji terorizma protiv javnih i tajnih eksponenata novog svetskog poretka, Al Kaidina cyber divizija uspela je da napravi manje-više klasičan first person shooter u kojem mladi Martyr slasno ubija marince i cioniste. Recipijent takve igre ima približno isti mentalni kapacitet kao i srpski glasač koji u nespojivoj mešavini rezignacije, suicidalnog besa i inata želi da realnost za početak zamrzne u vremenu, i da je po mogućstvu premota unazad deceniju ili dve. Klasične medijske teorije za takve njuške kažu da reaguju samo na batinu ili opsenarske trikove. Here’s the wild idea! Budući da je kažnjivo mlatiti ih po glavi, zašto ne sesti, razmisliti i postaviti temelje plana koji će jednom, kada kompjuteri, Internet i zubna pasta po neminovnosti istorijske inercije zažive i kod nas, omogućiti kreaciju autentično srpskih igara koje bi veličale gledanje u budućnost. Nalik na eks-SSSR SF pisce (A. Beljajev i kompanija) koji su u eri staljinizma pisali romane o sovjetskoj kolonizaciji svemira („Zvezda Kec” je nekada bila obavezna lektira za V razred osnovne škole), neko će nekada napraviti igru koja će mladog, uticajima retrogradne sredine nezagađenog Srbina izmanipulisati da razmišlja o kreaciji i osvajanju kosmosa, umesto o osveti, sečenju ušiju i krađi stoke komšijskih plemena.

Miodrag „Klingonac” KUZMANOVIĆ