Trenutak kada sam rešio da zabatalim Aion došao je nakon cirka 160 sati igranja, raspoređenih u tri relativno uzbudljive nedelje: moj Asmodijanski Sorcerer dingovao je na lvl.30, otvorili su se novi questovi, otvorila mi se mogućnost da nadogradim svoja paraanđeoska krila za bednu sumu od 978.360 novčanih jedinica u igri, takozvanih kinaha. Milion dolara! U džepovima sam imao nekih 18.324 kinaha, sumu koja je pedeset puta manja od potrebne. Da sam bio raskalašan i nesmotren, ne bih se bunio (niti bih urliknuo, obrisao lika i šestarom izbušio kutiju sa igrom): tokom levelovanja pazio sam na svaku džidžu, budžio crafting profesije normalnom dinamikom, prodavao stvari na aukcijskoj kući, nisam bacao pare na gluposti. Igru sam igrao organski, sledeći dinamiku zacrtanu od strane dizajnera, u maniru igrača koji je srazmerno iskusan u MMO igrama, za šta me je NC soft nagradio azijskom šamarčinom u koren nosa: „Začepi tvoj gubica, lenji beli čovek, i zasuci rukave, ubijaj monstrum nekoliko noć zaredom i zaradićeš za krilo koje daje +30 sekundi letenje! Ili kupi Aion: Collector’s Edition za 20 evro više, dobiješ krilo besplatna!” I don’t think so, Mr. Kim Jong Il.

Jako, zaista jako sam želeo da mi se Aion svidi. Četiri godine World of Warcrafta, pored filinga tupe smorenosti, stvorili su mi snažnu želju da zagrizem u friški fantazijski svet, osećaj koji sam delio sa nekoliko ex-guildmejtsa koji su mi se pridružili u krilatim avanturama u svetu koji je pukao na pola. Vrhom upaljene cigarete spalio sam sopstvene antiazijske neuroreceptore rešen da pokušam da prigrlim fantaziju koja nije produkt talenata zapadne civilizacije. Smeškao sam se na Ašigeru/Zirohala/Amifikeru superkorejske vokale koje je moj čarobnjak ispuštao prilikom ispaljivanja vatrenih lopti; sa očinskim razumevanjem posmatrao sam desetine Sephirot arhetipskih likova s kojima sam delio server, znajući da se i WoW u početku davio u legijama klinaca sa LegolasDK karakterima; kulirao sam nezamislivi i neograničeni chat spam gold sellera i farming botove koji očigledno postoje uz glasni amin samog NC softa; strpljivo sam čekao na red da uđem na server, radeći nešto devetnaesto dok 2+ časovni queue ne istekne. Bio sam spreman da zarad neospornih kvaliteta određenih elemenata igre malo i patim. Bio sam u stanju da progutam sve osim grinda, koji je nakon slasnog i glatkog uvoda za navlačenje pokazao svoje užasno lice.

U prvom dodiru sa Aionom, po predstavljanju igre u Budimpešti, rekoh da mi se igra sviđa zato što, za razliku od drugih azijskih MMORPG-ova, nije bazirana na mozgosušećem grindovanju levela i para. Kakva prokleta zabluda i laž, suludi mit, u koji sam zajedno sa nekoliko desetina hiljada igrača Bete poverovao iz prilično prostog razloga – ograničenja dostupnog sadržaja. Sadržaj koji je NC soft pustio u Betu pokrivao je prvih dvadeset nivoa vašeg lika u kojima je sve manje-više vrlo udobno i nadasve krasno. Mid-game, koji je postao dostupan tek u punoj verziji igre, zbacio je masku i otkrio facu koja podseća na WoW čiju je majku oplodio Lineage a u mladosti ugrizao Everquest 1, mutirajući ga u frika čija fizionomija postaje strašnija svakom kockicom u level-metru. Cela situacija podseća na klasično sektaško navlačenje: ljubazne gospođice napune vas prospektima koji obećavaju spasenje i božanske slasti, na prvom sastanku kongregacije svi vam se uvlače i uvažavaju vas, da bi nakon mesec dana guru nagovestio da od danas očekuje od vas da 50 odsto svake sledeće plate doznačite na račun kulta i da bi nakon radnog vremena valjalo da volontirate po stambenim blokovima i dovlačite sveže meso u sektu. Srećom, iz Aiona se čovek može izvući sa nekoliko vezanih klikova mišem.

Možda još nije kasno za disclaimer... Ovaj opis Aiona, zajedno sa šljaštećom ocenom 66, namenjen je MMO publici zapadnih MMO-a koja traži nešto sveže i koja je ohrabrena obećanjima NC Softa o lokalizaciji igre i prilagođavanjem ovog korejskog naslova evropskoj, američkoj i australijskoj bazi igrača. Fanatične ljubitelje Lineagea i sličnih naslova ovaj tekst neće ubediti ni u šta. Štaviše, veoma sam siguran u to da će ih razgoropaditi i naterati da potegnu gigantske mačeve i stave dozu borbenog gela na šiljati pramen kose.

U kratkim crtama, početna premisa igre izgleda otprilike ovako: fantazijski svet Atreia (ne radi se o klincu iz filma „Neverending Story”), u kojem su ljudi živeli na unutrašnjoj površini lopte, pukao je na pola usred opšteg rata koji se oteo kontroli. Balauri, rasa zmajolikih bića kreiranih (od strane boga Aiona) u svrhu zaštite sveta, pobunila se protiv čovečanstva, rasturila Kulu Večnosti koja je planetu držala na okupu, tako zauvek podelivši preživele stanovnike. Srećnija polovina, ona koja je živela na polulopti obasjanoj suncem, evoluirala je u Elyose, narod svetlosti, smeha i arogancije uzrokovane blagostanjem. Mučenici kojima je zapala polulopta obavijena u večni mrak izrasli su u Asmodianse, rasu preživljavača, čijom psihom dominiraju opore senke survivalizma i mrštenja. Obe strane prilično su moralno ambivalentne i podsećaju na Alijansu i Hordu u sferi odsustva dominantnog moralnog predznaka – Elyosi i Asmodiansi nisu dobri ili zli, iako jedni imaju bela a drugi crna krila. Vi preuzimate ulogu Daeve, neke vrste paraanđeoskog bića koje Aion uzdiže iz opšte populacije sa namerom popunjavanja božanske vojske koja bi svet vratila u ravnotežu...

Sam proces levelovanja relativno je bezbolan i zabavan dok imate questova na raspolaganju, a kada questova nestane, morate pribeći suhom grindu oličenom u specijalnoj vrsti ponavljajućih (repeatable) questova, od kojih većina podrazumeva puku likvidaciju određenog tipa mobova u određenom delu teritorije. To je, u nedostatku serbskoga izraza, mind-numbing. Instance, od kojih prva postaje dostupna na 25. levelu, donose odličan XP, ali svaka od njih ima cooldown od 16 (ili više) sati. Zašto, o zašto si to uradio, mili NC softe? Najinteresantna stvar u igri u kojoj u odabranom društvu možete uživati u solidnom PVE-u limitirana je jednim prolazom u toku jednog dana. Svet je, naravno, prepun zona sa elitnim mobovima na otvorenom (koje donose iste benefite za brže levelovanje), ali to ne može da se poredi sa užitkom koje donosi klasičan tematski, zatvoreni dungeon.

Potencijal Aiona za levelovanje alta ili kreiranje lika druge frakcije (na drugom serveru) varira od nepostojećeg do minimalnog. Levelovanje je užasno sporo (otprilike pet puta sporije nego u WoW-u), a gameworld, zone i questovi slede jednu jedinu stazu, tako da biste sa sledećim likom morali da ponavljate identičan sadržaj iz početka, uz stotine sati grinda (bilo open world, bilo instanciranog), koji nadoknađuje nedostak questova na sredini i na kraju igre. Ni promena frakcije nije rešenje, jer obe strane imaju gotovo identično koncipirane zone i questove: Elyos i Asmodea, osim grafičkog rešenja okruženja, predstavljaju odraz jedno drugog u ogledalu. Za dostizanje pedesetog nivoa, što je maksimum koji igra nudi, biće vam potrebno nekoliko meseci casual igranja, nakon čega vam ni u najblesavijem ludilu neće pasti na pamet da menjate klasu ili rasu bez obzira na činjenicu da vam se ona koju ste odabrali možda ne sviđa iz nekog razloga.

Na dvadeset petom nivou igra će vas usmeriti na kraći quest lanac koji vam otključava prolaz u Abyss, ogromni prostor koji razdvaja dve polovine Atreie i predstavlja centralnu zonu igre, lokaciju na kojoj možete osetiti srž iskustva sa Aionom. Abyss, koji svojim lebdećim ostrvcima podseća na gigantsku verziju Netherstorma, dom je Balaura i „glavno” mesto na kome Elyosi i Asmodijanci mogu questovati, ratovati i gankovati jedni druge. Kontakt sa suprotnom frakcijom i PVP verovatno ćete iskusiti i ranije: u određenim zonama u igri povremeno se pojavljuju „riftovi”, tačnije procepi između svetova koje možete koristiti za odlazak na teritoriju druge frakcije, ali su oni relativno incidentni i nasumični, za razliku od Abyssa koji je projektovan kao mesto susreta i rata. Abyss nudi questove i mobove koji donose mnogo više XP-a u odnosu na one iz standardnog sveta. Ubijanjem Abyss mobova i igrača protivničke frakcije stičete i specijalne Abyss poene koje možete iskoristiti da pazarite specijalnu Abyss opremu... Abyss je jedino mesto gde možete voditi organizovani rat koji ima poentu, i to opsedajući tvrđave u posedu Balaura (ili druge strane)... Abyss je krem Aiona, mesto u kojem možete iskusiti PVPVE, gameplay hibrid kojim se NC soft tako ponosi.

Na toj tački konačno sam uspeo da lociram mikrozvučnik iz kog je bubnjala propaganda kompanije i da ga zgnječim kao bubu. Za igrača koji je tek zakoračio u Ambis, iskustvo PVPVE-a u najboljem slučaju nije ništa posebno, a u najgorem je vrlo, vrlo frustrirajuće. Iako u Abyssu možete leteti bez prostornog ograničenja, jednominutno mahanje krilima, nakon čega slede dva minuta popunjavanja flight metra (limit koji imaju svi „mladi” likovi), tokom kojih se kiselite na zemlji, užasno je glup i banalan sistem. Za ime sveta, natpis na kutiji sa igrom obećavao je slobodu, letenje i uzbudljivu vazdušnu borbu bez limita! Zašto baš sve u Aionu mora da bude prokleta gnjavaža? Jednom prilikom uleteo sam u raspravu sa likom koji mi je odbrusio: „Lol nub, get back to WoW lulz, this is a hardcore game, not kiddie crap!” Možda je lik u pravu, možda sam ja glup zato što od igre očekujem nekakvu zabavu i delimičnu gratifikaciju? Možda patnja, repeticija i napor zarad puževskog napredovanja imaju poentu?

Pravi PVPVE postaje dostupan negde od četrdesetog nivoa igre, ali samo ako ste član velikog gilda sa velikim ambicijama, onog koji je u stanju da organizuje ljude za napad na tvrđave. Za lika srednjeg nivoa PVPVE podrazumeva povremeni, individualni ili masovni gankeraj i maltretiranje igrača druge frakcije, što je situacija koju je jedan drugi lik opisao kao „beskrajno nategnutu partiju Alterac Valleya”. To je i moj summa summarum igre: beskrajna, nategnuta AV partija iz koje jedini izlaz predstavlja permanentni AFK.

Igračima sa mnogo strpljenja, mnogo vremena i dovoljno sreće da se nađu u superorganizovanom gildu Aion može postati relativno zabavan, ali tek nakon mesec-dva igranja, koliko je potrebno za dostizanje maksimalnog nivoa koji mu omogućava endgame. Za nas ostale koji zabavu želimo sada a ne posle Nove godine, od ovoga neće biti nikakve vajde.

Miodrag KUZMANOVIĆ