Kako ću pisati, kako ću se mašati za penkalo na polzu naroda kad život prestaje kad se utuli dim?

Seo, sabrao i skontao da sam u proteklih osamnaest godina pušačkog staža popušio avion. Umesto ultralake, polikarbonatne letelice sa benzinskim motorom, topom od 20 mm i četvoroglavim orlom na repu, ja sam plaćao i pohotno udisao otrovni dim, skrativši sebi život za neidentifikovan broj godina. Ko uopšte želi da živi večno kad je „davidoff klasik” bolji od zdravlja i para? Right? RAAAJT?

Ekonomski momenat... Možda će ekonomski apel biti presudan u davljenju smoking demona, šaputao sam sebi kao Bogec bistrički kaj je ponorio, što bi rekao fra Jozo, junak jedne druge priče. Kao epizodni lik iz nekog socijalnog ex-Yu filma, u atlet majici, čupav kao Miki Manojlović, ševrdaću i saplitati se u WC-u železničke stanice, kašljati i pljuvati u pisoar, tražiti pikavce po podovima, paliti ih zajedno sa brkovima u bunilu apstinentske krize, padati preko putnika na peronu uz njihovo „bežibreodmeneskote” i moje „brfljbrljjj...lepotic...daj...”. Moja privatna vizija pakla oduvek je podrazumevala horor ostavljanja pušenja sa psihom koja je do besvesti kreirala neverovatna scenarija patnje, blamiranja i vučjeg zavijanja pred jutro. Kako ću da sedim i gledam u monitor bez cigarete? KAKO? Kako ću igrati igre kad dobro znam da zapravo ne uživam u igri nego u nikotinu koji svakim udisajem tako slatko bocka receptore u mozgu... Omajgad. Kako ću pisati, kako ću se mašati za penkalo na polzu naroda kad život prestaje kad se utuli dim? Inače, nisam baba, ali kad je reč o prokletim cigaretama i perspektivi njhovog ostavljanja, od mene nije bilo veće s*se u gradu. Pušenje sam već jednom ostavio, čak sam se i busao u prsa pišući o tome, samo da bih godinu dana kasnije ponovo jeo četrdeset cigareta dnevno, smeškao se i uveravao sebe da moram da pušim ili ću otimati prolaznike, odlagati ih u podrum i sisati im esenciju iz vratne žile dok će me oni moliti da ih ubijem.

Kao i 40 odsto stanovništva Srbije, i ja sam žarko želeo da ostavim ovu poganu naviku. Ali, kao veoma mali procenat tog procenta, ja sam zaista uspeo u tome. Narodni šampion, potentni stegnoša volje oštrije od katane ili dugogodišnji moron koji se najzad smorio od teškog disanja, buđenja sa glavoboljom, jutarnje mučnine i, najvažnije, gorećeg moždanog crvića da je MLAKONJA koji ZAVISI od udisanja smrdljivog dima. Ovo poslednje bilo je presudno. Može biti presudno i za vas, zavisno od potencije vašeg egoizma. Klin se klinom izbija: iskorišćavanje jedne relativno bezazlene mane da bi se ubila i zakopala crna senka užasne navike jeste jedan način za uspešno oslobađanje poroka koji će vas, pre ili kasnije, sigurno ubiti. Možete se tešiti fantazijom da ste mladi, da će rak pluća biti izlečiv kada ga jednog dana zapatite, da će vam mozak živeti u kibernetskom telu kad se vaše meso raspadne u flešu crnih pluća i žute nikotinske tečnosti koja vam kola žilama. A šta ako ne bude komete koja bi ionako sve uništila? Optimistični futurizam ili opsesivni fatalizam, razlike za um koji traži razloge da nastavi da puši nema.

Sve je drastično lakše kada jednom prelomite i ostavite duvan. Kriza i češanje zapravo i ne postoje: da se radi o nekoj ozbiljnijoj adikciji, ko bi mogao da spava osam sati bez apsorpcije nikotina? Ono što će većini biti teško je redefinisanje života, svojevrsno resetovanje načina na koji shvatate posao, zabavu, druženje i opuštanje. Prvih nekoliko dana sve će vam se činiti potpuno besmislenim: gledanje filmova, igranje igara, pričanje preko telefona, zijanje u zvezdano nebo, odlazak u horizontalu posle jela, čišćenje pištolja nakon okršaja sa bandom iz komšiluka... Svakoj aktivnosti i pasivnosti nedostajaće onaj slatki, tanani edge udisaja, apsorpcije i izbačaja, nedostajaće vam konstantan pseudoseks sa samim sobom. Sve će se činiti uzaludnim do jednog momenta kada će vam u svesti bljesnuti da ste slobodni. Da dišete kao gorila i da imate snage kao zmaj, da razmišljate jasnije, da ljubite slasnije... Depresija će vrlo brzo prerasti u euforiju, koja će evoluirati u zadovoljnu stagnaciju. Imaćete isti osećaj kao i pre, ali ovoga puta bez inhalacije otrovnih isparenja. Ako ovo nije pobeda, ne znam šta je trijumf.

Druženje sa pušačima može da bude problem, bez obzira na njihovo razumevanje vaših napora. Sedenje u istom društvu nalikuje pozivanju Predatora na porodičnu večeru – ljubazan je, doneo je cveće ženi i spindl dual-layer DVD-a meni, ali odsutno ćuti, ne skida masku i neće da proba gibanicu, kreirajući palpabilnu tenziju za stolom. Hoće li naprasno odlučiti da nas pobije i pokupi lobanje i kičmene moždine? Hoće li izvaditi cigaru uz reči: „Ma jak si ti, Qz, neće tebi smetati ako ja zapalim, vežbaj karakter Kuki LOL...”. Takve i slične situacije su rasadnik revanšizma prema pušačima, pogotovo ako spadate u red ljudi koji se kad voze kola brecaju na kilave pešake, a kada pešače psuju i pljuju vozače koji su kao konji seli na gas. Xenophobia Tabaculis sa ukusom Waffen SS-a. Iz perspektive dvonedeljnog nepušača, radikalnog i u finalnoj fazi fizičkog skidanja sa nikotina, zamišljam da kao jakobinac vešam smokere o gradske fenjere i da pušačke komandante giljotiniram, prethodno im zapalivši kosu da se sami osete kao cigareta.

Miodrag „jakobinac” KUZMANOVIĆ