Plaćanje na Internetu

Vraćamo se u srednji vek kada je svaki manji vladar imao svoju valutu

Dok se građani Srbije i dalje mole Svevišnjem da umilostivi svemoćnu državu te da PayPal dođe i kod nas, a da Carina napusti socijalističke recidive, korisnici širom sveta kupuju virtuelno đubrivo za isto tako virtuelne farme, moćne mačeve, a uskoro i mnoge opipljivije stvari. Kaže se da živimo u postmodernom društvu. Ono se često izjednačava sa pojmom informatičkog. To nije ni čudo, jer su informacije, kao i njihov najvažniji nosilac Internet, pokretački duh nove epohe. Određeni period u razvoju društva najbolje se može oceniti kroz ljudsku proizvodnju i sa njom povezanu ekonomiju. Kao što je u industrijskom društvu bila najvažnija proizvodnja materijalnih dobara, tako su u informatičkom najvažnije intelektualne apstrakcije, tj. virtuelni entiteti. Centar privrede se iz zadimljenih ili mehanizovanih fabrika seli na usluge. Ekspanzijom Interneta i pomenuta detalnost postaje virtuelna. Granice prestaju da postoje, mnoga ekonomska pravila ostaju ista, ali se neka i menjaju.

Cirkulacija virtuelnih valuta na internet tržištu nije ništa manje važna od tradicionalnog ekvivalenta. Dok je prvi važan korak u internet plaćanju svakako došao sa servisima poput PayPala, Facebooka, i Google i Apple dovode virtualizaciju novca do krajnjih granica. PayPal i njemu slični, recimo Google Checkout i ePassporte, imaju mnogo više veza sa fizičkim novcem nego što će to u budućnosti biti slučaj. Oni u neku ruku samo pružaju simplifikovanu metodu kupovine. Kao posrednici, oni proces naručivanja proizvoda čine lakšim. Koliko god umeća za ovako nešto bilo potrebno, ideja je jednostavna, a rastuća nužnost čini nastajanje takvih servisa logičnim. U skladu s tim, ni zakonodavstva zemalja sveta, uključujući tu i Gvadalupe, Francusku Polineziju, Republiku Gabon, Antigvu i Barbudu, ali ne i Srbiju, nemaju problema da pod svoj kišobran stave ovakvu legitimnu delatnost. Uostalom, protiv budućnosti se ne može.

Međutim, pomenuti servisi samo su most ka nečemu novom. Čvrste veze sa stvarnim valutama (jer se, u suštini, njima nešto i plaća) čine sisteme prodaje virtuelnih dobara manje fleksibilnim, a potencijal profita je sputan. Zbog toga se mnogi okreću „izmišljenim”, ali istovremeno i veoma stvarnim valutama. Veliki pokretač ovih novina svakako je industrija igara. Na primer, Microsoft vlasnicima Xbox konzole nameće plaćanja koja se obavljaju putem Live Marketplace platforme, i to svojim poenima. Na taj način izbegnuta su pojedinačna naplaćivanja poreza, koja bi bila neophodna za svaku kupovinu. Skype je takođe sjajan primer. Metode poput ove baziraju se na konverziji određene sume novca u novu valutu, koja god ona bila.

Zakonodavci različito gledaju na ovu praksu. S jedne strane, mnogo je lakše oporezivati samo pakete izmišljenog novca, a to je i pravednije sa stanovišta davaoca usluge i korisnika. Međutim, na gubitku je država. Zbog toga mnogi počinju da razmišljaju o oporezivanju mikrotransakcija. Zamislite da kupujete moćni artefakt i da vam je za to potrebno 15 zlatnika, plus tri za PDV. Mnogi ističu da to nije moguće (a nije baš ni normalno). Pre svega, u pitanju je sve veći broj različitih „valuta”. U budućnosti će ih biti još više, a univerzalizacija neće biti moguća jer se džinovi poput Facebooka, Googlea i Applea neće oko toga lako složiti. Svako želi deo kolača samo za sebe, kao i to da, po mogućstvu, njegov deo bude najveći. Sem nastojanja da se smanji oporezivanje, virtuelne valute su draže i zbog psihološkog efekta. Ljudi, jednostavno, više troše kada imaju smanjenu svest o trošenju. Još jedna prednost ogleda se i u olakšanoj mogućnosti darovanja korisnika virtuelnim novcem. Kada Facebook pokloni virtuelni novac, on ništa ne gubi. Međutim, da biste ga imali još morate ga kupiti.

Najdalje je izgleda otišao Facebook. Nije ni čudo, kada se imaju u vidu broj korisnika (više od pola milijarde) i astronomski broj aplikacija. Najveći razvojni timovi zato su jedva dočekali Facebookov virtuelni novac (Facebook Credits). Najjačih 10 odsto aplikacija, inače, ostvaraju više od 70 odsto celokupnog profita na ovoj društvenoj mreži. Dakle, duboka podela u fizičkom svetu vlada i u virtuelnom. Velika prednost za FB valutu ogleda se u njenoj univerzalnosti – kupovina je moguća kroz najrazličitije aplikacije, umesto da ona bude vezana samo za jednu (specifičnu) kompaniju. Prodaja virtuelnih dobara, sudeći prema podacima agencije za istraživanje tržišta Nielsen, trebalo bi da dostigne cifru od 1,6 milijardi dolara do kraja godine samo u SAD. Facebooku ide 30 procenata novca, dok ostatak odlazi tvorcima aplikacija. Kompanija Zynga, koja trenutno sedi na dve stolice (Google i Facebook), morala je da prihvati kreditni sistem najveće društvene mreže. Ne ide im loše – oni dnevno prodaju kredite u vrednosti od više od milion dolara!

Konkurenciji ovo mnogo smeta. Zbog toga u mnogim segmentima prati mogućnost povećane standardizacije i saradnje među različitim platformama. Na primer, Apple je zabranio proizvođačima softvera za iOS integraciju sa Facebook kreditima. Iako se mnoge aplikacije vrte oko integracije sa ovom društvenom mrežom, njihovi tvorci primorani su da se uzdrže od podrške za kredite. Apple takođe prodaje virtuelna dobra, pre svega muzičke numere putem iTunesa. Iako je trenutni sistem kupovine daleko od virtuelne valute, analitičari ističu da je pitanje vremena kada će Apple uvesti svoj novac. Isto važi i za Google, koji je nedavno kupio Jambool, mladu kompaniju koja razvija softver za virtuelne valute. Dakle, rat tri džina uskoro počinje. Google planira da se njegov novac koristi ne samo za igre već i za sve druge transakcije, uključujući tu i kupovinu muzike i filmova, a možda čak i fizičke robe. Jednoga dana svi servisi ovog internet džina biće plaćani novcem nad kojim on ima kontrolu.

Ipak, ni PayPal ne stoji u mestu. Milioni korisnika, koji su bili „odgovorni” za protok 70 milijardi dolara prošle godine, odabrali su ovaj servis zbog pojednostavljene kupovine, ali i zbog razloga sigurnosti. Umesto da svoje finansijske podatke ostavljaju svuda po Internetu, centar njihovih potrošačkih aktivnosti postao je PayPal. Ova platforma postala je garancija sigurne kupovine i must have za milione web sajtova. Međutim, ispod površine značaj PayPala još je veći. Banke i kompanije za kreditne kartice izgradile su, naime, jedan zatvoren, monopolizovan transakcioni sistem koji je odgovoran za godišnji protok novca u iznosu od dva biliona dolara sa kreditnih i 1,3 biliona sa debitnih kartica. Doskora prodavci nisu imali izbora, a oni koji se bave fizičkom prodajom još ga nemaju. Naime, sistem plaćanja je centralizovan, čime je osigurana moć finansijskih džinova. Neki ističu da je to srž kapitalizma. Kada kreditna kartica prođe kroz terminal, transakcioni put, kažu kritičari, ne razlikuje se od srednjevekovnog, prepunog drumarina. Tehnologija je napredovala, a sistem se skamenio i još više uvukao u sebe. Naime, plaćanje karticom najpre ide preko takozvanog point-of-sale sistem provajdera. Reč je o kompaniji koja iznajmljuje čitač kartica prodavcu. Ovaj posrednik registruje cenu i šalje taj podatak banci. Tu se priča ne završava. Banka, sem što uzima svoju taksu, prosleđuje informacije kreditnoj kompaniji (Visa, Mastercard...). Put potom kreće nazad. Ova tehnološko-informaciono-birokratska noćna mora dešava se svaki dan.

Prodavci i kupci često nemaju pojma o tome koliko će ih sve to koštati, tj. kolika će provizija biti. Naime, Mastercard je 1991. godine imao samo četiri modela provizije. Danas, zavisno od kartice i banke, postoji 243 različitih provizija. Mastercard, Visa i American Express zajedno ih imaju na stotine. Jednostavno, kreditne kompanije su jedine, mimo suverenih država, koje praktično uzimaju porez na ekonomiju, samo što ga nazivaju provizijom.

PayPal nije zaustavio taj sistem, ali je utemeljio put inovatorima. Dakle, uradio je i nešto važno. Pokazao je da novac može biti fleksibilan, da je moguće da građani ne brinu o konvertibilnim valutama i kursu, ali je izbacio i važan deo infrastrukture iz igre – pomenute provajdere point of sale sistema. U neku ruku, on je novčanik za vaše kartice, a na neki način je i zamena za vlasnike terminala. Infrastruktura PayPala smeštena je u web prostoru i samim tim je jeftinija za održavanje. Zato su troškovi kupovine manji, a transkacije između različitih PayPal korisnika (kupovina, razmena sredstava i sve ostalo) prvi put su donekle moguće u zatvorenom krugu ovog servisa, mimo kreditnih kompanija. Naravno, i dalje je neprikosnoven kreditni centralizam, ali je sloboda veća. Ona postoji dok se „istinita” kupovina ne realizuje. Uzročno-posledično postojanje PayPala dovelo je do potrebe za fleksibilnijim sistemima i većim oslobađanjem. Raznovrsnost virtuelnog novca, iako je on i dalje zavisan od stvarnog, decentralizuje plaćanja. Internet je donosilac brojnih sloboda – ovo je jedna od njih.

Još jedna velika stvar koju je PayPal uradio ogleda se u otvaranju koda za javnost. Ovo se desilo u novembru prošle godine, što je programerima širom sveta omogućilo pristup nečem neverovatnom. Pre ere Interneta ekonomija je bila zatvorenija. Novac je bio u rukama manje ljudi, a još manje njih određivalo je transakciona pravila. Danas, vrhovi naših prstiju daju nam moć da stvorimo virtuelni novac, ali sa PayPalom i nešto više. Centralizovana i zatvorena infrastruktura puca pred otvorenim Internetom. Pukotine su sada beznačajne, ali će jednog dana možda neko uspeti da protok novca učini privatnom sferom, samo između prodavca i potrošača.

Ivan VESIĆ