Opipljiva strana Interneta

Slojevitost Mreže, problemi sa vezama, protok u svetu i kod nas

Iza uobičajenih radnji na Internetu kao što su poseta nekom web sajtu, gledanje video klipa na YouTubeu, razgovor preko Skypea ili slanje elektronske pošte krije se kompleksan splet tehnologija, na koje mi kao krajnji korisnici gotovo nikad ne obraćamo pažnju. Ti retki slučajevi u kojima želimo da saznamo nešto više o putovanju podataka kroz Mrežu verovatno su prouzrokovani kvarom koji je omeo neku od naših uobičajenih aktivnosti na Webu. Kvara želimo da se ratosiljamo i da se što pre vratimo u stanje svesti kada nas nije bilo briga šta se krije „tamo iza”.

Arhitektura protokola koja čini osnovu Interneta sastoji se od pet slojeva (uprošćena verzija ISO sedmoslojnog OSI modela). Na vrhu je aplikativni sloj, s kojim mi kao krajnji korisnici imamo najviše dodira. Najbolji primer protokola ovog sloja je HTTP (HyperText Transfer Protocol), koji obezbeđuje prenos web dokumenata. Drugim rečima, on je odgovoran za naše surfovanje Webom. Tu je i DNS (Domain Name System), protokol koji nam pomaže tako što se stara o povezivanju 32-bitnih mrežnih adresa sa imenima domena koji su lakši za pamćenje. Na primer, sajt „Sveta kompjutera” (u ovom trenutku) problema možete posetiti tako što ćete umesto adrese www.sk.rs u adresnu liniju ukucati 217.24.18.122. DNS služi upravo za to da ne moramo da pamtimo adrese u izvornom obliku svih sajtova koje posećujemo. Ispod aplikativnog nalaze se transportni sloj sa protokolima TCP (Transmission Control Protocol) i UDP (User Datagram Protocol) za prenos podataka iseckanih na pakete, mrežni sloj sa Internet Protokolom (IP), sloj veze (Wi-Fi i Ethernet protokoli su dobar primer) i na kraju fizički sloj. Gornja četiri sloja zadužena su da lagano spuste sve pakete do poslednjeg, fizičkog sloja i pripreme ih za puštanje kroz kabl ili vazduh (ako su u pitanju Wi-Fi ili satelitski pristup). Kada se to desi, paketi se prevode u bitove, tj. nule i jedinice, i tako putuju do odredišta, gde će iz bitova obrnutim procesom biti prevedeni u čitljive podatke. Od svih pet slojeva, koji su podjednako bitni, ovog puta ćemo akcenat staviti na fizički.

Iako je satelitski pristup Internetu u opticaju već neko vreme, većina saobraćaja i dalje se obavlja putem kablova. Najbitniji od svih kablova koji čine Mrežu jesu oni skriveni na dnu okeana. Na prvi pogled nema idealnijeg mesta za tako bitne kablove, međutim kvarovi na njima dešavaju se redovno. Istorijski gledano, prvi telegrafski kabl spušten je na dno okeana 1850. godine. Preko Lamanša je povezivao Dover u Engleskoj sa Kaleom u Francuskoj. Bio je to jednostavan bakarni kabl umotan u gumenu izolaciju kako bi bio zaštićen od vode. Radio je sjajno prva tri dana, a onda su ga francuski ribari slučajno presekli. Ni danas situacija nije mnogo drugačija. Zbog toga ove žile kucavice Interneta moraju biti izdržljive – uglavnom su to kablovi debljine 69 mm i težine 10.000 kg po kilometru. Naravno, to ne znači da su neuništivi, a pošto ih je mnogo pucaju vrlo često iz najrazličitijih razloga. Nekada su to nesmotreni ribari, nekada sidra brodova, a neretko i seizmičke aktivnosti. Kako mi ne primećujemo kada pukne neki kabl? Od tačke A do tačke B koje se nalaze na bilo kom kraju mreže postoji mnogo putanja. Ako se jedna putanja prekine, algoritmi rutiranja podataka sa mrežnog sloja to će primetiti i tražiće alternativni put.

Drugi razlog zbog kog teško možemo primetiti da pojedini kablovi u okeanu pucaju jeste njihovo redovno održavanje. Postoje timovi ljudi čiji je posao da specijalizovanim podmornicama na daljinsko upravljanje pronađu oštećene kablove, izvuku ih na površinu, poprave i vrate nazad. Da bi se kvarovi uspešno pronašli i popravili podmornica je opremljena sonarima, kamerama i detektorima metala. Da ne postoji ovakvo održavanje fizičke veze, Internet bi vremenom postajao sve manji i sveo bi se na lokalne mreže. Kablovi su osetljivi na ljudske i prirodne faktore, pa je njihovo negovanje neophodno, naročito ako se radi o bitnim kablovima. Tako je pre određenog vremena jedan brod kod Egipta sidrom presekao dva najveća nosioca saobraćaja ka azijskim zemljama. To je umanjilo protok ka Aziji za 75 odsto. Usporenu vezu imalo je oko 80 miliona ljudi, a najviše su bili pogođeni Indija, Pakistan, Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Nekoliko godina ranije podvodno klizište je pokidalo devet kablova između Tajvana i Filipina, pa su ljudi nedeljama ostali bez pristupa Internetu. Kapacitet transatlantskih kablova koji trenutno rade na prenosu podataka iskorišćen je svega oko 29 odsto. Od toga oko tri četvrtine otpada na Internet, a jedna četvrtina na privatne poslovne mreže. Negde između ovih četvrtina ušuškan je i jedan procenat kapaciteta koji se koristi za telefonske razgovore. Bojazni od ponestajanja kapaciteta još nema, ali kako tendencija širenja Interneta raste, već se planiraju novi poduhvati prostiranja kablova.

Mnogi internet sajtovi bave se merenjem brzine protoka signala na krajevima mreže, tj. kod krajnjih korisnika. Jedan od najpopularnijih je Speed Test (www.speedtest.net) sa više od 20 miliona merenja na mesečnoj bazi. Zbog ogromnog broja testova koje je ovaj servis uradio prethodnih godina smatrali smo da je uzorak dovoljno veliki da bismo mogli da napravimo neko statističko poređenje i analizu protoka na svetskom nivou. Iz rezultata smo isključili škole, univerzitete i kompanije, jer oni po pravilu imaju linkove većeg kapaciteta. Prvo pitanje koje se nameće jeste koje države na svetu imaju najveći prosečan kapacitet za protok informacija? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, moramo vam skrenuti pažnju na čestu grešku kada se govori o brzini protoka informacija. U pitanju je zabuna oko mernih jedinica. Opšte prihvaćena merna jedinica za protok linka je Mb/s (megabiti u sekundi). Dakle, nisu u pitanju megabajti (MB) već megabiti (Mb). Na primer, ako želimo da izračunamo koliko će podataka naša veza preuzimati u kilobajtima u sekundi ako imamo dolazni link od 1 Mb/s, uradićemo sledeće: 1 Mb podelimo sa 8 da bismo dobili megabajte (zato što 1 bajt ima 8 bita). Dobijamo 0,125 MB. Kada ovaj broj pomnožimo sa 1024 (zato što 1 MB ima 1024 KB) dobijamo 128 KB/s. To je, dakle, teorijski maksimum koji može da se izvuče iz linka protoka 1 Mb/s. Statistika Speed Testa govori nam da prosečno najbrži download imaju Južna Koreja – 36,14 Mb/s, Litvanija – 29,24 Mb/s i Letonija – 25,13 Mb/s. Prate ih Moldavija – 22,59 Mb/s, Rumunija 22,36 Mb/s i Švedska – 21,29 Mb/s. Interesantno je da dva naša suseda, Rumunija i Bugarska, sa 17,76 Mb/s, imaju veoma visoke prosečne brzine dolaznog linka. Nažalost, to se ne može reći i za Srbiju. Naš prosek trenutno je 2,84 Mb/s, što nas stavlja na 90. mesto na svetu. Što se tiče brzina odlaznih linkova (upload), situacija je malo drugačija. Doduše, u samom vrhu nema promene: Južna Koreja – 20,43 Mb/s, Litvanija – 19,24 Mb/s i Letonija 13,26 Mb/s. Slede Andora – 11,52 Mb/s, Japan – 10,36 Mb/s i Olandska ostrva – 10 Mb/s. Srbija se po brzini uploada nalazi na 109. mestu sa prosečnih 0,69 Mb/s. Više je nego primetan jaz između kapaciteta linkova koji kruže našom zemljom u odnosu na susede. To bi trebalo da nas zabrine iz prostog razloga što se stiče utisak da je kod nas Internet skuplji i sporiji nego u razvijenijim evropskim zemljama i da se posmatra kao luksuz, što svakako ne bi trebalo. Takođe, interesantna je pozicija Sjedinjenih Američkih Država, za koje bi svako pretpostavio da se nalaze u samom svetskom vrhu – 29. mesto u downloadu (10,09 Mb/s) i 32. mesto u uploadu (2,23 Mb/s). Kompletnu statistiku možete pratiti na linku speedtest.net/global.php.

Uroš ZORIĆ