Leteći automobili

Predstavnici nekoliko kompanija smatraju da će se tokom 2019. godine obistiniti želja za komercijalnim automobilom koji može da poleti

Leteći automobili su, zajedno sa raketnim rancima, kolonijom na Mesecu i robotskim batlerima, jedan od kamena temeljaca futurističke vizije tehno-utopista. Bilo da se radi o nečemu iz filmova o Džejmsu Bondu, što podrazumeva stavljanje krila na automobilsku karoseriju, ili o „pravim” letećim automobilima koji levitiraju sami od sebe, kao što je slučaj u crtanoj seriji „The Jetsons” ili filmu „Blade Runner”, ljudi prosto imaju pozitivnu organsku reakciju na samu frazu „leteći automobil”. Upravo zbog toga, brojni proizvođači i inovativni timovi vole da pominju taj termin kada žele da privuku pažnju na svoj rad. Ova godina je specifična po tome što priče o letećim automobilima dolaze sa mnogo više strana nego obično, a tu je i činjenica da broj „ozbiljnih igrača” među onima što obećavaju komercijalne modele ovih vozila neprestano raste.

Realnost

U idealnom slučaju (za vozače), leteći automobil bi trebalo da može lako i brzo da iz režima vožnje po putevima pređe u mod letenja i bez posebne piste se vine u vazduh. Nažalost, verovatnoća da će se ta fantazija obistiniti, pogotovo u skorije vreme, gotovo je ravna nuli. Naime, vozači nisu jedini koji se pitaju, a pored tehnoloških prepreka postoje brojni izazovi po pitanju logistike, infrastrukture i organizacije. Da li bi svaki vozač koji želi da poleti morao da zasluži pilotsku dozvolu, kakva bi bila zakonska regulativa i najbitnije, šta bi sve gradovi morali da preduzmu da garantuju bezbednost građanima kojima iznad glava lete hiljade i hiljade automobila – to su pitanja na koja svaki potencijalni proizvođač „letećeg automobila” mora da ima odgovor. Zbog toga se brojna konceptualna rešenja i prototipi i dalje zakonski tretiraju kao avioni ili helikopteri i zahtevaju i dozvolu i posebnu pistu za poletanje i sletanje. Takođe, kada zainteresovana publika vidi nešto što može da se opiše kao leteći automobil, ne žele da razmišljaju o preprekama, već maštaju o tome kako će sledeći put kad se zaglave u saobraćaju moći da polete iznad gužve sa velikim osmehom na licu.

Ipak, tehnološke prepreke jesu realnost jer funkcionalni automobil i avion moraju da ispoštuju različite dizajnerske stavke koje često nisu u međusobnom skladu. Auto mora da ima pogon na točkovima i da bude dovoljno stabilan i pouzdan za učestvovanje u saobraćaju. S druge strane, letelica mora da ima rotor za kretanje, krilne površine koje će joj omogućiti uzgon i sve to mora da bude u aerodinamičnoj, što lakšoj konstrukciji koja olakšava letenje. Zbog toga, dok neko ne osmisli naučno-fantastične antigravitacione motore koji omogućuju letenje vozilima bez obzira na njihov oblik, inženjeri koji su posvećeni dizajnu „letećih automobila” moraju da budu spremni na brojne kompromise koji su očigledni kod svih modela koje ćemo pomenuti u ovom tekstu.

Žirokopter

Žirokopter ili autožir je vrsta letelice koja ima vučnu ili potisnu elisu kao avion, a uzgon mu obezbeđuje obrtno krilo, nalik rotoru helikoptera samo bez sopstvenog pogona (samo kretanje letelice uzrokuje obrtanje rotorskog krila). Ovakav tip konstrukcije je veoma popularan među dizajnerima koji obećavaju leteće automobile, jer obrtno krilo može da se sklopi, a pokretačka elisa ne mora da bude povezana sa motorom velike jačine ako je cela konstrukcija relativno lagana. Sem toga, let žirokopterom se lakše savlada nego upravljanje avionom ili helikopterom zbog lakše stabilizacije letelice tokom leta.

Tako dobijamo vozila kao što su ona na kojima rade u holandskoj kompaniji PAL-V. PAL-V ONE je na putu trotočkaš u kom dva putnika sede jedan iza drugog. Kabina je dugačka četiri metra, na krovu je sklopljeno obrtno krilo, a sa zadnje strane vozila postavljena su dva motora, jedan za vožnju, drugi za let. Leti pomoću benzinskog motora od 160 kilovata koji mu omogućuje dolet do 500 kilometara maksimalnom brzinom od 180 km/h ili 1200 kilometara vožnje. Ovaj model se već nalazi u prodaji i cena mu je impozantnih 350.000 dolara. Kompanija takođe radi na većem modelu, PAL-V Liberty, koji bi trebalo da poleti u toku ove godine. Liberty je takođe dvosed, ali putnici sede jedan pored drugog pa vozilo više liči na automobil nego na veliki oklopljeni motor. Ovaj model imaće i jače motore koji će mu omogućiti bolje performanse i na putu i tokom leta. „Jača” će biti i cena od 600.000 dolara.

Nešto pristupačniji koncept je SkyRunner, koji istoimena kompanija prodaje za 120.000 dolara. Zamišljen kao sportsko vozilo za razonodu, SkyRunner ima telo terenskog bagija čiji uzgon obezbeđuje veliki padobran. Motor od 85 kilovata obezbeđuje brzinu leta od 65 km/h i dolet od 190 kilometara. Ove specifikacije ne obećavaju brz i efikasan transport, pa će se SkyRunner više svideti avanturistima koji bi nakon vožnje po negostoljubivom terenu želeli da malo polete. Slično rešenje sa padobranom koristi i model Maverick.

Transformersi

Da bi leteći automobil imao smisla, neophodno je relativno brzo i jednostavno transformisanje između drumskog i letećeg režima. To gotovo uvek znači visoku cenu proizvodnje i brojne dizajnerske kompromise po pitanju izgleda vozila, pogotovo kada su i pitanju modeli sa fiksnim krilima. Najočigledniji primer ovog pristupa su letelice iz slovačke kompanije AeroMobil, koje koriste zajednički princip sklapanja krila uz telo automobila. Finalni rezultat je vozilo dužine šest metara odnosno letelica sa rasponom krila od 8,3 metra. Aktuelni model nosi oznaku AeroMobil 4.0 i ima benzinski motor od 220 kilovata za let, dok na zemlji koristi električni motor od 82 kilovata. Letelica dostiže brzinu leta od 360 km/h i ima dolet od 700 kilometara. Ipak, pored svih pozitivnih stvari, ostaje nekoliko prepreka, od kojih je možda najmanja 1,5 miliona dolara koje treba platiti za ovo vozilo. Naime, transformacija između voznog i letačkog režima traje oko tri minuta, a za poletanje i sletanje je i dalje neophodan aerodrom. Zato su iz kompanije AeroMobil već najavili da rade na verziji 5.0 koja bi trebalo da otkloni ovaj problem sposobnošću vertikalnog poletanja, mada to i dalje znači da je za poletanje i sletanje neophodan helipad. Sem toga, AeroMobil 5.0 će biti još veći (čitaj: skuplji) i moći će da ponese četiri osobe, pa nije isključeno da će neka verzija futurističkog taksija za bogate biti upravo ovakva vozila.

Sličan transformišući pristup ima kompanija Terrafugia sa modelom TF-X, koji u svom „sklopljenom” obliku zapravo izgleda kao relativno normalan automobil za četiri osobe. U letećem režimu iz bokova automobila izlaze krila, slično „galeb” vratima, a na njihovim krajevima se nalaze električni motori od 500 kilovata, koji omogućuju vertikalno poletanje i sletanje, kao i brzinu leta od 320 km/h i dolet od 800 kilometara. Iz kompanije Terrafugia tvrde da osoba sa vozačkom dozvolom može da nauči kako da bezbedno leti sa TF-X za manje od pet sati, a proizvodna cena je „samo” 300.000 dolara. Ipak, pored impresivnih karakteristika ovog vozila, za rešenja budućnosti čak i u firmi Terrafugia gledaju u drugom smeru.

Budućnost i moduli

Pošto brojni stručnjaci procenjuju da će u bliskoj budućnosti (pet do deset godina) u centrima velikih gradova moći da voze isključivo automobili sa mogućnošću autonomne navigacije, ne čudi da brojna leteća rešenja predlažu potpuno automatizovane letelice za transport ljudi i tereta. Već neko vreme razni proizvođači predstavljaju letelice koje neodoljivo podsećaju na ogromne verzije aktuelnih komercijalnih dronova kao što su Ehang 184 ili ove godine predstavljeni Bell Nexus. Dok oba ova vozila nisu leteći automobili nego varijante helikoptera, tehnološka i dizajnerska rešenja na tim letelicama kao da su bila polazna tačka za razna modularna rešenja koja bi u doglednoj budućnosti zaista mogla da premoste jaz između sna o letećem automobilu i realnosti na putevima i iznad njih.

Pomenuli smo da kompanija Terrafugia zamišlja budućnost bez letećih automobila u konvencionalnom smislu. Njihovi inženjeri zamislili su do nedavno atipično rešenje – modularno vozilo sa kabinom koja se odvaja i pripaja za pogonski deo koji može biti kopneno prevozno sredstvo ili letelica. Terrafugia TF-2 je sistem od tri dela: kabine u koju staju četiri osobe ili 635 kilograma tereta, vozila koje sa kabinom izgleda kao kombi, i letelice koja automatizovano preuzima kabinu sa drumskog vozila (proces traje manje od dva minuta) i može da poleti vertikalno. Letelica ima osam električnih motora koji omogućuju maksimalnu brzinu leta od 230 km/h i dolet od 300 kilometara. Dok ceo sistem funkcioniše prilično komforno, više deluje kao nešto napravljeno za servis koji se oslanja na kompleksnu infrastrukturu nego na lično vozilo.

Ipak, da TF-2 nije puki san ljudi iz male kompanije, pokazuju veliki igrači kao što su Airbus i Audi. Naime, studio Italdesign odgovoran je za sistem nazvan Pop.Up Next, koji je takođe modularno rešenje sa tri glavne komponente koje ima TF-2, samo što su koncipirane na malo drugačiji i jednostavniji način. Tako je Audi odgovoran za automobilski pogonski deo. Ovaj niski modul sa malim točkovima nosi elektromotor i baterije koje omogućuju vozilu performanse neophodne za udobnu gradsku vožnju – maksimalna brzina od 100 km/h, domet od 130 kilometara i baterije koje se pune za 15 minuta. Zajednička kabina je, efektivno, mala „kapsula” za dva putnika i zajedno sa pogonskim delom liči na mikroautomobil kao što je Smart. Leteći modul podseća na veliki dron sa četiri rotora i u stanju je da automatizovano preuzme kabinu od automobilskog dela i preveze je bilo gde u dometu od 60 kilometara, brzinom od 120 km/h. Svaki od rotora pokreće zasebni motor od 60 kilovata, a baterija se puni za 15 minuta. Ponovo kao TF-2, ni Pop.Up Next nije zamišljen kao individualno vozilo (ili sistem vozila), već kao deo futurističkog taksi servisa čiji resursi su neprestano na raspolaganju stanovnicima užurbane futurističke metropole. Sem toga, čak i da ovakvi sistemi ne zažive u skorije vreme, modularni dizajn vozila i tehnička rešenja do koji su u Audiju i Airbusu došli prilikom razvoja Pop.Up Nexta će sigurno naći svoje mesto u komercijalnim vozilima koji nas čekaju u budućnosti.

• • •

Za kraj smo ostavili naš omiljeni stereotip da je sve bolje u Japanu. Dok se proizvođači iz celog sveta hvale svojim električnim automobilima, Nissan je prodao više modela Leaf nego sva konkurencija zajedno. Slično tome, dok brojne kompanije najavljuju leteće automobile budućnosti, u Toyoti registruju patente. Tako je krajem prošle godine ova kompanija registrovala pante za ekstremno futurističko rešenje letećeg automobila, a koje je zasnovano na postojećim tehnologijama, pre svega električnim automobilima kojima svaki točak pokreće zasebni motor. Ideja iza Toyotinog letećeg automobila je da točkovi nisu povezani sa karoserijom sa donje strane vozila, nego da su na bočnim nosačima koji mogu da se podignu i tada motor u svakom točku postaje pokretač rasklopivog rotora. Put od patenta do prototipa, a kamoli komercijalnog modela, dug je i naporan, ali nas raduje kako Toyotini inženjeri razmišljaju.

Leteći automobili su već sada stvarnost, ali samo za malobrojne entuzijaste. Sem toga, čak i oni, nakon što izdvoje pozamašne iznose novca za svoju igračku, ostaju ograničeni infrastrukturom i zakonima. Da bi se fantazija o svakodnevnom putovanju letećim ličnim vozilom ispunila većini populacije, neophodan je i značajan tehnološki napredak i ozbiljna promena u organizaciji modernog saobraćaja. Ne znamo šta će se desiti pre, ali na obe ove stavke ćemo ipak pričekati duže vreme.

Dragan KOSOVAC