9/2013 "Sve je igra"

[oluja]

Ako imate neko svoje misljenje na temu aktuelne kolumne molimo vas da ga podelite sa ostalim forumasima u ovoj temi.

Kolumna je lični komentar istaknutog novinara nekog lista na neku pojavu. Za razliku od reportaža i ostalih tekstova koji bi trebalo da budu objektivni, kolumna podleže subjektivnosti autora, zato se grafički drugačije predstavlja od ostatka časopisa.

[Renner]

Interesantno, vrlo interesantno. Ne znam koliko je gospodin Vesić odsječen od svijeta, ali znam koliko sam ja. Nasmijalo me nešto u opisu profila od jednog random lika sa Steama "How do you mean I have no life? Im a gamer, I have many lives". Od kako više nemam predavanja na fakultetu i vucaram se sa apsolventskim stažom, od kako više ne radim u bolnici jer se nakupilo viška radnika koji ne mogu da se penzionišu jer im nisu uplaćeni doprinosi, slobodnog vremena imam na pretek. Kako ću da ga trošim to je apsolutno moja stvar, i najviše mrzim kad mi neko gura u nos kako ja trebam i šta ja trebam. Mogu da razumijem ljude kojima je stalo do mene da su možda zabrinuti za moje zdravlje, da i ja sam imam dijete vjerovatno bih bio zabrinut za njegovo zdravlje i navaljivao da više izlazi napolje... Ali zaista ne volim kad mi neko govori šta bih trebao, sve me više i više odbija od te ideje koju bih još i ostvario samo kad mi neko ne bi vikao.

Slično i sa igranjem. Toliko mi se smučilo navaljivanje Man of War fanboyeva na Company of Heroes 2 forumima da sam igru ne samo da je nisam uzimao za siću na raznoraznim rasprodajama već sam odbio i ponudu da mi se pokloni kompletna franšiza. Samo dokaz da fanboyevi čine magareću uslugu svojim bogovima. Zato mi je muka i od Blizzarda, od PewDiePie-a,...

Davno se i moje društvo sa kojim sam visio napolju razbježalo. Ostali su uglavnom demijurzi koje čujem u 3 ili 4 posle ponoći kako zavijaju kod bazena koji je preko rijeke, ne pomaže ni što sam na šestom spratu. Ni meni nije interesantno šetanje, izlasci u diskoteke, i slične gluposti. Mislim, odem ponekad na kafu sa bivšim kolegama koje se ponekad jave, al to je to. S obzirom da imam slobodnog vremena na pretek, i da jako volim da igram još od vremena NES konzola, ubijam se ganjajući ačivmente u igrama (kad to ne radim onda crtam ili slikam, pošto imam talenta (u takvim momentima mi sinu riječi od glavnog lika iz Saints Row Trice kad kaže "This is better than painting)). Kad jednu igru oljuštiš od svih ačivmenta teško je stati, i poslije ne gledaš na igru kao da je završena dok ne otključaš sve. Što su ačivmenti teži to mi je veće zadovoljstvo kad nakon mnogo truda ih napokon otključam. Trenutno čistim neke SP igre, za posle ću da ostavim ove glavne koje zahtjevaju previše posvećenosti i vremena čak i za mene, kao npr. CoH2, Borderlands 2, Torchlight 2, kao i Civ5 koji sam prije par dana dobio na poklon. Zbog toga ne uzimam igre za koje znam da neću igrati, čak ni kao poklon, ne trebaju mi da mi vise u biblioteci džabe s obzirom da idem na 100% ačivmenta, a ne volim da se bakćem sa igrama koje me smaraju. Mnogo je lakše kad čistiš igru koja ti je u isto vrijeme interesantna. Zbog tog razloga Bioshock Infinite original nikad neću prihvatiti ni kao poklon, a kamoli na Steam rasprodaji.

[JzmA]

Jedan od boljih članaka koje sam pročitao u posljednje vrijeme (jbg, nekad se nema ni za SK). Koristan i motivacijski, mada ja srećom imam druga s kojim mogu svaka 2 dana da odigram fudbala, a nekad se čak desi da nas bude više, kada se i ostalim drugarima koji manje analiziraju sami sebe ogadi zadnjih par mjeseci provedenih u poluležećem položaju okruženi duvanskim dimom.

U svakom slučaju, sjajne se stvari mogu postići ako osjetite blagi okus rezultata svog truda na samom početku rada, u ovom slučaju pokušaja povećavanja fizičke aktivnosti.

[ColdBoot]

Renner kaže:

Interesantno, vrlo interesantno. Ne znam koliko je gospodin Vesić odsječen od svijeta, ali znam koliko sam ja. Nasmijalo me nešto u opisu profila od jednog random lika sa Steama "How do you mean I have no life? Im a gamer, I have many lives". Od kako više nemam predavanja na fakultetu i vucaram se sa apsolventskim stažom, od kako više ne radim u bolnici jer se nakupilo viška radnika koji ne mogu da se penzionišu jer im nisu uplaćeni doprinosi, slobodnog vremena imam na pretek. Kako ću da ga trošim to je apsolutno moja stvar, i najviše mrzim kad mi neko gura u nos kako ja trebam i šta ja trebam. Mogu da razumijem ljude kojima je stalo do mene da su možda zabrinuti za moje zdravlje, da i ja sam imam dijete vjerovatno bih bio zabrinut za njegovo zdravlje i navaljivao da više izlazi napolje... Ali zaista ne volim kad mi neko govori šta bih trebao, sve me više i više odbija od te ideje koju bih još i ostvario samo kad mi neko ne bi vikao.
---

Renneru, druže, ovaj deo tvog posta mi je bio višestruko intrigantniji od celog Vesićevog teksta. A pošto me kolege iz tvoje branše u poslednjih nekoliko meseci lično tangiraju do stanja cold rage-a imao bih samo da prokomentarišem i poručim ti nešto na sadržinu gore quotovanog - nemoj da budeš apatičan/depresivan/beskorisan bolesnicima q*ac kad jednom i dođeš do posla u struci!!! Onda ćeš imati drugi razlog za tvoje trenutno stanje duha/stav - slabo plaćen posao!!!

Mnogo je gadno kad medicinari gledaju samo svoje d*pe i razmišljaju kako će sastaviti kraj s krajem i to im postane jedino primarno - ovo tvrdim iz ličnog čemernog iskustva...