Digital Subscriber Line (2)

Sledeći korak u multipleksiranju bilo je postavljanje pretplatničkih PCM uređaja, kada se blizu pretplatnika vrši digitalizacija, a neposredno pre ulaska u centralu D/A konverzija, da bi onda opet negde na putu ka pozvanom korisniku bilo izvršeno još nekoliko A/D i D/A konverzija. Nažalost, potpuna integracija digitalnog signala još uvek nije moguća u potpunosti, a ovo predstavlja jedno prelazno rešenje, koje koristi napredne tehnike i standarde koje je postavio ISDN. Pod ovim mislimo da je format rama u pretplatničkim PCM uređajima identičan onome kod 2B+D ISDN pristupa, obećavajući da će možda u budućnosti biti moguće prihvatiti takav digitalni signal direktno u centrali, izbegavajući nepotrebne A/D i D/A konverzije i gomilanje šuma kvantizacije. Za prenos govora, čemu su telefonski sistemi prvobitno i namenjeni, ovo rešenje je idealno, ali korisnike modema ipak tera da smanje brzinu, opet negde na 9600 bita/s. Ovi uređaji, kod nas nazvani PCM 4 ili PCM 2, u poslednje vreme se u velikom broju instaliraju u naše mreže. Verzija PCM 4 (četiri korisnika po jednoj parici) se razlikuje od verzije PCM 2 po tome što je efektivni protok po pretplatniku smanjen na 32 Kb/s, upotrebom ADPCM metode. PCM 2 uređaj ima dva korisnika po jednoj parici, ali je njihov protok punih 64 Kb/s, te je i degradacija signala nešto manja, a moguće brzine prenosa veće.

HDSL

Priča nas polako dovodi i do uređaja PCM 11, gde je primenjen HDSL modem koji se koristi u cilju prenošenja vremenski multipleksiranog signala jedanaest korisnika istovremeno. Tajna uspešnog prenosa krije se u upotrebi linijskog koda 2B1Q i adaptivnog elementa koji prilagođava karakteristike prenosa stvarnom stanju linije, na taj način kompenzujući izobličenja koja se neminovno javljaju na njoj. Protok koji se ostvaruje u ovom uređaju je 784 Kb/s i može bez regeneratora da premosti razdaljinu od 3.3 km po parici preseka 0.4 mm, kakve su inače u našoj pretplatničkoj mreži najzastupljenije. Takođe, poseduje i CRC 6 mehanizam za kontrolu ispravnosti prenosa i unapređene funkcije kontrole celog sistema. Ono što je nama interesantno jeste da postoji način (HDSL modem) da se od nas do najbliže centrale telekomunikacionog operatera (kod nas „Telekom”) pusti signal koji će imati relativno veliki protok. Protok od 768 Kb/s u oba smera je nešto što bi ne samo zadovoljilo naše potrebe u surfovanju po Internetu, već bi omogućilo i druge multimedijalne servise. Naravno, potrebno je i da Telekom bude u mogućnosti da obradi signal sa tako velikim protokom i prosledi ga na željenu adresu, recimo do našeg Internet provajdera. HDSL modemi danas se najviše koriste za povezivanje provajdera i potprovajdera linkovima kapaciteta do 2 Mb/s, jer su oni prilično fleksibilni po pitanju kontrole protoka, kao i dometa koji se kreće od 10 do 15 km, što predstavlja idealan put u jednoj urbanoj mreži kao što je Beograd.

ADSL

Pomenimo za sada samo da je ADSL tehnologija u kojoj protok nije simetričan i drastično se razlikuje u smeru od provajdera ka nama (do 8 Mb/s) i od nas ka provajderu (do 640 Kb/s). Ovo je stoga što je osmatranjem saobraćaja primećeno da se velike količine podataka kreću ka krajnjem korisniku, a mnogo manje od korisnika ka provajderu. Svi koji su ikada koristili Internet znaju o čemu se radi. Takođe, za neke buduće servise kao što su VoD (video na zahtev) racionalno je imati veliki protok ka korisniku, a sasvim mali, dovoljan za zadavanje parametara prenosa (koji film, kada i kojem korisniku) od korisnika naviše. Pojavljuju se i vesti o integraciji ADSL tehnologije sa drugim naprednim tehnologijama kao što je ATM, ali kako su događaji na telekomunikacionoj i računarskoj pozornici vođeni uglavnom korisničkim potrebama, na implementaciju valja sačekati dok se za to ne stvore ekonomski uslovi. Trenutno se razmišlja o uvođenju ADSL Lite tehnologije koja bi radila sa asimetričnim, ali manjim protocima, jer je ustanovljeno da su korisničke potrebe efektivno manje od navedenih protoka.

Zoran PEROVIĆ, Tatjana MARKOVIĆ-PEROVIĆ