Američka tehnička elita pratiće sudsku parnicu protiv „Microsofta”, koja je započela 19. oktobra, sa jednakim interesovanjem kojim je plebs pratio suđenje O.J. Simpsonu

Specijalno za „Svet kompjutera”

Karikatura Peđe Milićevića

Kvalitet melodrame donose ne samo tačke optužnice (vidi dodatak) u kojima je „Microsoft” predstavljen kao sam crni đavo, već i elitni svedoci, osnivači i rukovodioci giganata kompjuterske i telekomunikacione industrije, najpoznatiji analitičari i profesori, predstavnici potrošačkih grupacija i udruženja dilera, koji će svi u parnici učestvovati na strani države.

Svako od njih ima svoje razloge da mrzi „Microsoft”, ali ono što je svima zajedničko, ali što po zakonu ne može biti deo optužnice, jeste uverenje da je „Microsoft” svojim poslovnim modelom uništio kvalitet u kompjuterskoj industriji.

Ova parnica je, u očima industrije, pre svega kulturološka bitka.

Koreni problema

Pre „Microsofta” softver se nije puštao u prodaju sa bagovima. Potrošači nisu ni znali za „Alfa” i „Beta” verzije, a nove verzije su izlazile tek kada su programeri mislili da su spremne. Tehnička pomoć bila je besplatna i dostupna 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, a telefonski poziv je išao na račun prodavca, a ne kupca. Na pozive su odgovarali inženjeri, često i sami autori programa, koji su mogli bez razmišljanja da daju tačne odgovore na sva moguća pitanja korisnika.

Softver su pre ere „Microsofta” prodavali inženjeri, ljudi koji su bili ponosni na svoj rad, kojima je bio glavni cilj da napišu što elegantniji i jednostavniji kod, koji će se najbrže izvršavati koristeći najmanje moguće hardverskih resursa. Ukoliko bi se ipak potkrala neka greška, ona je ispravljana odmah i uvek besplatno. Filozofija im je bila da će zadovoljni kupci rado platiti za proizvod koji radi bez greške i koji godinama ne moraju da obnavljaju.

Dolazak „Microsofta” na scenu menja sve. U „Microsoftu” marketing odlučuje kada će novi softver izaći, na osnovu ispitivanja tržišta, bez obzira da li su programeri spremni ili ne. Umesto osmišljenog i konzistentnog koda, pakuju se komadi nepovezanog koda koji su na brzinu pisali različiti timovi programera koji se međusobno čak i ne poznaju. Milioni linija koda se dupliraju, jer svako u svoj deo upisuje sve funkcionalnosti. Često se delovi programa međusobno „ne prepoznaju” i mnoge se funkcije u poslednjem momentu izbacuju iz finalnog proizvoda. Ukoliko se to pokaže nemogućim, dolazi do odlaganja izdavanja proizvoda. Ponekad marketing toliko „napumpa” proizvod u javnosti, da odlaganje i izbacivanje neispravnih funkcija nije moguće, i tako se defektan proizvod svesno pušta u promet. Zbog ovoga u velikim američkim korporacijama, koje imaju na hiljade licenci za pojedine „Microsoftove” proizvode, važi pravilo da se novi softver nikada ne ugrađuje dok „Microsoft” ne izbaci bar servisni paket 1.

Na sopstvenom Web sajtu, u naporu da objasni proces prilagođavanja operativnog sistema NT za 2000. godinu, „Microsoft” nesvesno potvrđuje najgore sumnje: „Windows NT 5.0 je evolucionarna, a ne revolucionarna verzija NT operativnog sistema. Iako verzija 5.0 uključuje mnoge nove funkcionalnosti, ona se u potpunosti zasniva na potvrđenoj platformi verzije 4.0 i ispravlja desetine hiljada bagova postojećih u verziji 4.0.”

U težnji da što više smanji troškove, „Microsoft” uvodi praksu da je tehnička pomoć dostupna samo radnim danom u radno vreme. Kod nekih proizvoda ta pomoć je besplatna samo u prvih 30 dana i samo za instalaciju. Kod većine, pomoć se plaća od samog početka, često više nego što košta sam proizvod. Na pozive odgovaraju slabo plaćene, poluobaveštene sekretarice, koje odgovaraju na pitanja ne iz ličnog iskustva, već gledajući u ekspertni sistem, koji obično nema potreban odgovor. Doći do pravog sistem-inženjera gotovo je nemoguće.

Ubijanje konkurencije

Posledice „Microsoftovog” poslovnog modela, u kome je jedino važan profit, osećaju se svugde u kompjuterskoj industriji i kod svih potrošača.

Skraćivanjem roka izbacivanja novih proizvoda i ukidanjem stručne tehničke pomoći, „Microsoft” je uspeo da bitno smanji troškove proizvodnje. S druge strane, ubrzavanjem izdavanja novih verzija obezbedio je da ukupan prihod na određeni vremenski period ostane isti. Umesto da izbaci jednu gotovu verziju svake tri godine i proda je za 300 dolara, „Microsoft” izbacuje polugotove proizvode svake godine za po 100 dolara.

Istovremeno, marketing „pumpa” javnost pričama o novim, fenomenalnim (i teško ostvarljivim) funkcijama koje će biti ugrađene u sledeću verziju. Time se odvraćaju kupci od kupovine konkurentskog proizvoda, dok čekaju na novu verziju.

Dok se konkurencija osvestila, bilo je prekasno. „Microsoft” je niskim cenama i pametnim marketingom osvojio ogromno tržište i postao de facto standard. Konkurentske firme sa superiornim proizvodima, kao „Lotus” ili „WordPerfect”, morale su da obore cene na nivo „Microsofta”, što je bilo ispod njihove cene koštanja.

Osvajanjem tržišta i bogaćenjem, „Microsoft” je ubrzo došao u poziciju da diktira uslove. Proizvođači opreme morali su čak da pristanu da ne ugrađuju konkurentske proizvode ukoliko su želeli da ugrađuju Windows.

Mlade firme koje bi se pojavile sa revolucionarnim proizvodima ubrzo bi bile kupljene od „Microsofta”, ili bi „Microsoft” kupio njihove programere i ubrzo izašao na tržište sa konkurentskim, jeftinijim proizvodom, ili bi ugradio jednaku funkcionalnost u sledeću verziju samog operativnog sistema.

Osiromašenje dilera

„Microsoftova” politika imala je ogroman negativan uticaj na hiljade malih i srednjih dilera. Ranije su dileri zarađivali 50-100 dolara po softverskom paketu, a nisu bili obavezni da pružaju tehničku pomoć, pošto je to radio proizvođač.

„Microsoftovi” proizvodi bili su ne samo jako jeftini, već je i udeo dilera u prodajnoj ceni bio manji. Pošto su niže cene privukle mase koje ranije nisu kupovale softver, „Microsoft” je tvrdio da je 20-30 dolara po licenci dovoljno, pošto će diler prodati mnogo više kopija i time ostvariti ukupno veću zaradu.

Međutim, ti novi kupci bili su tehnički daleko manje obrazovani i zahtevali su daleko više tehničke pomoći, koju je „Microsoft” praktično ukinuo. Dileri su sada morali da šalju svoje inženjere o svom trošku na obuku u „Microsoft”, često po ceni od nekoliko desetina hiljada dolara, a da zatim troše sate pomažući neukim korisnicima.

Ubrzo su i drugi proizvođači softvera, a zatim i proizvođači hardvera, počeli da nameću iste uslove. Profitna stopa, koja je krajem osamedesetih bila od 25 do 40 odsto, pala je u narednoj deceniji na svega 3 do 5 odsto.

Ovo su sebi mogli da dozvole samo dileri koji su prodavali na hiljade kopija. Veliki broj dilera je zatvorio radnje, drugi su svoje mušterije prepustili novim mega-dilerima koji su otvarali lance prodavnica i servisa širom Amerike.

U tim „kompjuterskim samoposlugama” nastavio se trend smanjivanja troškova i usluga radi daljeg obaranja cena. Danas u Americi u kompjuterskim prodavnicama rade ljudi koji su do juče prodavali peršun ili cipele i koji su prošli nedelju dana obuke za prodaju kompjutera.

Od kupaca se očekuje da se prošetaju radnjom i u korpu stave proizvod koji misle da im je potreban. Prodavac, ako i uspeju da do njega dođu, može eventualno da im kaže šta se najbolje prodaje, ali on još manje od kupaca zna šta je podobno za koju svrhu.

Prevareni korisnici

Najveći gubitnici su, naravno, korisnici.

Milioni individualnih korisnika koji su, privučeni niskim cenama, kupili kompjutere ubrzo su shvatili da ih kompjuteri u stvari ne koštaju manje nego pre –- već više. Umesto da daju 300 dolara za tekst procesor koji će koristiti godinama, oni sada moraju da kupuju nove verzije svake godine za po 100 dolara i da nekoliko puta godišnje plaćaju poštarinu od desetak dolara za „besplatne” međuverzije koje popravljaju bagove.

Posle tri ili četiri verzije softver postane toliko veliki i toliko sporo radi na njihovom kompjuteru, da su prinuđeni da proširuju disk, memoriju, menjaju procesor, video karticu ili čitav kompjuter. Za svoje stare delove ili kompjuter, naravno, ništa ne mogu da dobiju i on obično završava na đubretu.

Sem toga, korisnici su svesni da većina novih funkcija ničemu ne služi. Ljudi kupuju tekst procesore da bi pisali, a ne da bi crtali, radili matematiku, ili pravili Web stranice.

Svi ovi problemi mnogostruko se uvećavaju u velikim firmama.

Firmi sa nekoliko hiljada kompjuterskih radnih mesta potrebna je mala armija stručnjaka za održavanje i obuku korsnika. Svaku novu verziju softvera potrebno je ugraditi na sve radne stanice, koje se često nalaze u različitim zgradama, čak i različitim gradovima. Umesto jednom u 2-3 godine, to se sada radi maltene jednom nedeljno.

Svi ti stručnjaci moraju da pohađaju obuku kod proizvođača softvera i hardvera, o trošku firme korisnika. Tehnička pomoć proizvođača, koja je u ovakvim uslovima neophodna, kupuje se posebno, godišnjim ugovorima vrednim nekoliko desetina hiljada dolara za svaki softver koji firma koristi.

Najveći problem je obuka radnika. Promena sa Windowsa 3 na Windows 95 i sada na Windows 98 toliko je značajna da je nemoguće uvesti novi operativni sistem bez opsežne obuke korisnika radnih stanica. Izgubljeno radno vreme na obuku i izgubljena produktivnost zbog navikavanja na novi korisnički interfejs meri se milijardama dolara. Američki zavod za statistiku izračunao je da se uvođenjem kompjutera u Američku privredu produktivnost nije povećala, a u nekim industrijama čak je i opala.

Konačno, korisničke firme su počele da se suprotstavljaju „Microsoftovom” suludom tempu uvođenja novih verzija. Nijedna velika američka firma nema nameru da uvede Windows 98. Odlučili su da sačekaju Windows NT 5.0 Service Release 1 i da pređu direktno sa Windowsa 95 (a neki i sa Windowsa 3.11) na taj sistem.

Takođe, firme sa velikom rezervom uvode Windows NT Server na svoje mreže. Nijedna velika firma nije uvela NT kao svoj glavni sistem. Važne informacije se i dalje obrađuju na Unix i mejnfrejm (mainframe) sistemima. Prodaja IBM mejnfrejma je u poslednje dve godine porasla za čitavih 20 odsto. NT se uvodi kao rezervni, test server na periferiji mreže, za sekundarne poslove u marketingu ili kao Web server.

Budućnost „Microsofta”

Bez obzira na rezultat suđenja, koje će izvesno trajati godinama, ogroman broj proizvođača softvera i hardvera usvojio je „Microsoftov” poslovni model. Pohlepa je pobedila.

Moguće je da će američka federacija uvesti neka ograničenja koja bi pomogla potrošačima i manjim proizvođačima i dilerima, ali je verovatnije da će taj posao prepustiti pojedinim saveznim državama, od kojih su neke već krenule u akciju.

Što se „Microsofta” tiče, on će verovatno biti razbijen na više manjih, nepovezanih kompanija kojima će biti ograničeno tržište, kao što je bio slučaj sa AT&T-jem, ili će ostati kao jedna kompanija kojoj će biti zabranjeno da se bavi određenim delatnostima, što je urađeno u slučaju IBM-a.

Jedino što je izvesno je da po završetku suđenja „Microsoft” više neće biti ono što je danas. Američka država retko pokreće tužbe za monopolsko ponašanje, ali nikada ne gubi.

Branislav ANĐELIĆ