Pioneer DVD-103S, Hitachi GD-2500, Toshiba SD-M1202

DVD čitači

Kada smo pre nekog vremena testirali prvi DVD uređaj koji se pojavio na našem tržištu, po ceni i po upotrebljivosti bio je sasvim nepotreban luksuz. Na sreću, vremena se menjaju i ova tehnologija polako postaje pristupačna sve širem krugu korisnika računara. Zahvaljujući tome što su grafički procesori napredovali većina DVD uređaja prodaje se bez dodatne kartice koja se koristi za prikazivanje slike. Pored toga DVD je napredovao i po pitanju brzine, kako u DVD režimu tako i u CD-ROM čitanju, gde se sada može porediti sa najnovijim i najbržim klasičnim CD-ROM uređajima.

Probali smo tri predstavnika nove generacije DVD uređaja: Pioneer 103S, Hitachi GD-2500 i Toshiba SD-M1202. Njihova deklarisana brzina u DVD režimu je 5x, ali po brzini od ova tri odskače „Pioneerov” model, koji se posebno dobro pokazao u radu sa klasičnim CD-ROM diskovima. Dok su „Toshiba” i „Hitachi” klasični uređaji sa fiokom, „Pioneer” ima samo prorez u koji se diskovi ubacuju, što mu daje moderan i futuristički izgled. Sva tri se priključuju kao standardni IDE uređaji i podržavaju Ultra DMA standarde. Instalacija ne može biti jednostavnija jer ih po priključivanju Windows detektuje bez problema i ne traži nikakvu softversku podršku; potrebno je jedino uključiti DMA režim.

Ono što nas je mnogo više zanimalo kod uređaja bili su slika i ton prilikom reprodukcije filmova u DVD formatu. Kako je za reprodukciju zadužena grafička kartica, probali smo nekoliko kombinacija i rezultati su bili slični – većina kartica radiće ako ima najnovije drajvere koji podržavaju sistem za zaštitu od piratovanja koji se zove „Makrovizija”. Za reprodukciju smo koristili dva programa – SoftDVD (koji se, na primer, dobija uz Diamond Viper 550 i Diamond Monster Sound MX300, ali ga koriste i mnogi drugi proizvođači) i PowerDVD koji smo skinuli sa Interneta. Sličnog su dizajna i upotrebljivosti i jedina bitna prednost SoftDVD-a jeste podrška za 3D zvuk sa dva para zvučnika koji nudi pomenuta zvučna kartica. Pored Vipera 550 probali smo i Miro Crystal DVD, model o kojem smo već pisali, zasnovan na „Sis” grafičkom procesoru koji je zaista prijatno iznenadio. U dekompresiji nije ni malo zaostajao za Rivom TNT, a zahvaljujući kvalitetnom TV izlazu ove kartice filmove smo gledali i na TV prijemniku. Ono što prilikom toga iznenađuje jeste činjenica da iako kompjuterska slika prikazana na TV-u najčešće ne izgleda baš sjajno (mutna je i treperi) kada se pusti film dešava se neverovatna prividna promena – treperenje nestaje i slika je mirna i oštra.

Ipak, mora se priznati da reprodukcija preko grafičke kartice ima i dve nezgodne osobine – ukoliko je scena takva da ima mnogo detalja različitih boja koji se uz to i brzo kreću dolazi do „preskakanja” slike po nekoliko desetih delova sekunde što može malo da smeta, pogotovu ukoliko je scena duža i preskakanje se ponavlja. Druga mana ogleda se prilikom prikazivanja blagih preliva nekih boja gde se dešava da se vide ivice između dve-tri boje („izohipse”) umesto da se vidi nekoliko puta više nijansi.

Zvuk nas je u celoj priči najviše zanimao – i svakako nije razočarao. Mogućnosti su različite i isključivo zavise od količine novca koji ste spremni da uložite – počinju sa klasičnim stereo zvukom ukoliko imate običnu zvučnu kartu i par aktivnih zvučnika; nešto bolja varijanta je kartica koja podržava 3D zvuk i dva zvučnika; sledeći stepen je dodavanje još jednog para zvučnika uz prethodno rešenje, a najbolji mogući slučaj je priključivanje sistema od pojačala i zvučnika sa okružujućim (surround) zvukom po Dolby Pro Logic standardu. Dolby Digital, nažalost, nije na raspolaganju, što i nije tolika šteta, s obzirom da bi cena takvog ozvučenja nadmašila cenu samog kompjutera.

Mogućnosti 3D zvuka isprobali smo uz pomoć zvučne kartice Diamond Monster Sound MX300 (vidi poseban tekst). Dok je sa dva zvučnika rezultat bio dobar, ali ne i nešto što bi vas oduševilo, sa četiri nezavisna zvučnika (pravilno raspoređena oko gledaoca) efekat je odličan. Kako su tada u pitanju četiri potpuno nezavisna kanala, zvuk je savršeno pozicioniran i ukoliko su zvučnici koje koristite iole kvalitetni, doživljaj će biti potpun.

Za razliku od ovakvog sistema, ukoliko koristite Dolby Pro Logic ozvučenje nećete imati odvojene zadnje kanale, ali ćete imati srednji zvučnik koji dodaje punoću zvuku i olakšava praćenje dijaloga u filmovima, pogotovu ukoliko je postavljen na samom TV-u. Generalno gledano, za korišćenje sa DVD-om više nam se svidela Dolby varijanta jer podrazumeva jedan sistem koji je lakše podesiti i kontrolisati, dok priključivanje dva para aktivnih zvučnika, njihovo raspoređivanje (uzmite u obzir prekratke kablove, napajanje i slično) i kontrola ponekad mogu da budu gnjavaža.

Ipak, 3D zvuk ima prednost podrške u novim igrama, dok Dolby Pro Logic zaista može da se koristi isključivo prilikom reprodukcije sa DVD-a. Posmatrano kroz cenu, sistem koji bi se sastojao od zvučne kartice Monster Sound MX300 i dva para kvalitetnih zvučnika sa sabvuferima nešto je jeftiniji, ali ne u tolikoj meri da bi to bilo presudno.

Ova priča ipak ima tužan epilog – a činjenica je da DVD još uvek nije upotrebljiv iz prostog razloga što na našem tržištu nema DVD diskova u slobodnoj prodaji, ni kod distributera, ni u uslužnim radnjama za snimanje programa. U Singapuru, koji je glavni izvor svih piratizovanih izdanja, polako su počeli da se pojavljuju i DVD diskovi, ali njihova cena na našem tržištu (kada ih ima) iznosi čak 50 DEM.

Što se tiče DVD snimača, već su prisutni u cenovnicima naših firmi, ali je cena medija još uvek visoka, a tehnologija nepouzdana. Uz sve to, kopiranje filmova u prvo vreme neće biti moguće. Stoga možemo slobodno reći da kupovina DVD-a i pored niže cene (trenutno su DVD uređaji oko dva i po do tri puta skuplji od CD-ROM uređaja, a dobijate obe stvari u jednoj) još nema opravdanja. Šteta...

Rodoljub ILIĆ