Ukidanje monopola na Internetu

Posle mnogo buke i peripetija, konačno je prestao monopol firme „Network Solutions” nad DNS tablicama. Sad možete da registrujete svoj domen i kod konkurencije

Ko god želi da se „pojavi” na Internetu sa svojom prezentacijom ili da postavi svoj server mora sebi da obezbedi dve stvari: IP broj (ili više njih) i domen ili „kršteno ime” koji ukazuje na njegove IP brojeve.

Do nedavno nije bilo izbora kod koga se to radi – IP brojeve je dodeljivala IANA (Internet Assigned Numbers Authority, www.iana.org) a globalne domene firma „Network Solutions” (www.networksolutions.com) koja je kontrolisala i glavni svetski DNS server, poznat i kao „A” server. Ko god je hteo da dobije domen koji završava na .com, .org ili .net morao je da ga registruje kod njih.

Ovaj monopol namenski je napravila vlada Sjedinjenih Američkih Država, odnosno NSF (National Science Foundation), glavni finansijer nastanka i razvoja Interneta, koja je 1995. godine ugovorom dodelila pomenutoj firmi ekskluzivnu kontrolu. „Network Solutions” je registrovao domene po ceni od 100 američkih dolara za prve dve godine (50 za svaku sledeću), s tim da je 30 dolara išlo NSF-u za finansiranje naučnih projekata. Ako se zna da danas postoji nekoliko miliona registrovanih domena, jasno je prihod od tog posla nije bio zanemarljiv – samo NSF je do početka 1998. godine skupio oko 45 miliona dolara na taj način. Kasnije je potegnuto pitanje da li je ovaj „porez” na domene protivustavan, pa danas registracija domena košta 70 dolara za dve godine.

Treba reći i da „Network Solutions” nije vršio nikakvu selekciju pri registraciji. Svako je mogao da registruje bilo koji domen ako on već nije zauzet, što je dovelo do pojave „tapkaroša”, odnosno ljudi koji registruju domene sa poznatim nazivima i onda ih preprodaju po astronomskim ciframa, o čemu je naš list već pisao.

Iako je pomenuti sistem funkcionisao dosta pouzdano, sve su se češće čuli zahtevi da se monopol prekine i da se profitabilna registracija domena prenese na slobodno tržište. Prvi korak u tom smeru učinila je pomenuta organizacija IANA u avgustu 1996, svojim planom da se proširi lista globalnih domena, pa da pored tri pomenuta nastanu, između ostalih, .web, .firm i .info domeni, ravnopravni sa postojećim. Iste godine osnovan je Ad Hoc komitet (IAHC) radi regulisanja novih domena. Februara 1997. godine izneli su svoj finalni predlog (www.iahc.org/draft-iahc-recommend00.html) po kome je trebalo dodati sedam novih globalnih domena i uključiti najviše 28 organizacija koje bi se bavile registracijom domena. Iako je predlog kritikovan zbog izbora nekih firmi, to je prvi realan korak ka ukidanju monopola, jer bi „Networks Solutions” time bio prisiljen da otvori svoje DNS baze podataka prema konkurenciji.

U martu 1997. godine pojavila se opozicija – organizacija pod imenom eDNS (Enhanced Domain Name System, www.edns.net) koja je predložila da se njoj povere glavni DNS serveri i registracija domena, kao i kreiranje novih. Nekoliko velikih provajdera podržalo je novu organizaciju, ali IANA i IAHC nisu obratili mnogo pažnje. „Mi se koncentrišemo na svoj posao. Ako još neko želi da radi to isto paralelno s nama, to nije dobro, ali je najbolje da se mi ne mešamo. Tržište će odlučiti”, izjavio je tom prilikom Dejv Kroker iz IAHC komiteta.

Konačno se umešala i američka vlada. Krajem marta 1997. Ajra Magaziner, savetnik Bila Klintona, nagovestio je da bi vlada mogla da uzme DNS nazad u svoje ruke posle isteka ugovora sa firmom „Network Solutions” sredinom 1998. godine.

April 1997. doneo je mnogo kritike planu IAHC-a. „Network Solutions” je, pod pretnjom gubitka većeg dela svojih prihoda, lansirao kampanju protiv liberalizacije registracije domena. Njujorška firma „PGP Media” postavila je sopstveni servis pod imenom name.space, a pod okriljem konkurentskog eDNS sistema. Konačno, evropski administratori su se okupili i dobili preporuku Evropske komisije da ne prihvate predviđeni plan, kritikujući pre svega suviše kratko vreme za njegovo razmatranje i gotovo isključivu usmerenost na Sjedinjene Američke Države, a bez uključivanja ostatka sveta.

Ipak, plan je dobio podršku velikih provajdera kakvi su „Digital”, AT&T, MCI i „UUnet”, a podržali su ga i Ujedinjene Nacije, Svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine (WIPO), Svetska trgovačka organizacija i Međunarodna telekomunikacijska unija (ITU). U maju 1997. godine održan je sastanak u Ženevi na kome je predstavljen ključni dokument tzv. „Memorandum of Understanding” (www.gtld-mou.org) koji je potpisalo 57 organizacija, ali su se neke važne uzdržale od potpisivanja, pre svih ITU pod pritiskom Evropske unije i WIPO pod pritiskom Amerikanaca.

Jul 1997. godine nije bio dobar mesec za „Network Solutions”. Ne samo da je američko Ministarstvo pravde povelo antimonopolsku istragu protiv njih, nego je i njihov glavni DNS server pretrpeo hakerski upad. Zahvaljujući činjenici da se svi DNS serveri širom sveta obraćaju njihovom „A” serveru, „Network Solutions” je uspešno ignorisao svu konkurenciju, uključujući i organizaciju „AlterNIC” koja je propagirala alternativne globalne domene, a o kojoj je naš list takođe već pisao. Izvesni Judžin Kaspuref uspeo je da natera „A” server da prepozna alternativne domene kao legitimne, tako da su korisnici Interneta jedno vreme bez problema mogli da im pristupaju. Štaviše, uspeo je i da preusmeri stranice za pretraživanje baze domena (internic.net) na stranice „AlterNIC-a” u znak protesta protiv monopola.

U avgustu pretprošle godine postignut je i prvi dogovor između „zaraćenih strana”. Na sastanku u Vašingtonu, kome su prisustvovali i predstavnici američke vlade, postignuta je kakva-takva saglasnost da se tržište domena liberalizuje na osnovu plana IAHC-a. „Network Solutions” je na sastanku pokazao dobru volju da ipak počne da deli globalne domene, a pre svih .com, sa drugim igračima.

U novembru 1997. je osnovana nova organizacija koja je nastavila rad Ad Hoc komiteta, CORE (Counsil of Registrars). U januaru 1998. godine američka vlada je predstavila predlog plana rešenja DNS situacije, koji je finalizovan u junu te godine (www.ntia.doc.gov/ntiahome/domainname/6_5_98dns.htm). Po njemu će kontrolu nad DNS-om i dodelom IP brojeva preuzeti novoosnovana neprofitna organizacija, nezavisna od američke vlade, u kojoj će sedeti i predstavnici drugih zemalja. Tako je u oktobru 1998. osnovan ICANN (Internet Corporation for Assigned Numbers and Names, www.icann.org) i imenovani su privremeni upravni i izvršni odbor. Ideja je bila da sve relevantne organizacije širom sveta postanu članice ICANN-a, pa da se onda izaberu članovi upravnih tela.

U martu ove godine „Network Solutions” je napravio „prljav” potez. Budući da oni kontrolišu izuzetno popularni javni server internic.net za pristup podacima o domenima, preusmerili su sve pozive za taj server na sopstvene stranice i time zbunili hiljade korisnika koji su navikli na stari server i programe pisane specijalno za pretraživanje baze.

Aprila 1999. ICANN je imenovao prvih pet firmi – ravnopravnih nosilaca registracije globalnih domena (www.icann.org/icann-pr21apr99.htm). Kao rezultat toga, sada se globalni domeni mogu registrovati i kod drugih firmi, na primer kod Register.com. Najavljeno je da će se još firmi uključiti u ovaj posao, a navodno će se promeniti i politika dodele domena po preporuci Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine. To bi trebalo da reši probleme sa pomenutim „tapkarošima” i da obezbedi da nosioci prava na zaštićene nazive dobiju i prava na domen sa tim nazivima.

Kritičari ICANN-ove politike ističu da nije dobro da se vitalni servisi Interneta predaju u ruke jednoj tako „nestabilnoj” organizaciji, koja bi trebalo da bude demokratska, ali čije je rukovodstvo za sada imenovano, i to ne od strane širokih narodnih masa. Takođe se stavljaju zamerke najavljenom rešenju problema sa registracijom domena sa zaštićenim imenima. „Njujork Tajms” u svom komentaru (www.nytimes.com/library/tech/99/06/biztech/articles/07ican.html) navodi da neki pesimistični komentatori smatraju da ICANN ima suviše malo autoriteta i da bi neke firme koje poseduju velike mreže mogle da se odvoje od Interneta nezadovoljne novom politikom. To bi, kažu, dovelo do cepanja Mreže na nekoliko međusobno nepovezanih frakcija.

Ipak, suviše se ulagalo u Internet tokom ovih godina da bi se to tek tako raspalo. Može se očekivati da liberalizacija DNS sistema potraje još neko vreme dok se ne iskristališe najbolji modus za njegovu regulaciju. Takođe se može očekivati pojava dodatnih globalnih domena i pojeftinjenje registracije što će, u krajnjoj liniji, biti dodatna stimulacija za razvoj Interneta i poslova koji se preko njega odvijaju.

Slobodan POPOVIĆ