Brak i porodica. Da li ti, igrač, uzimaš blablabla za ženu... a u pozadini, preteće crne senke koje nazivamo rodbinom...

Bah. Pošto smo shvatili da suvoparne računarske teme nisu ono što stvarno zanima naše čitaoce, odlučili smo da sadržaj preorientišemo isključivo na seks, nasilje i mistiku, uz obaveznu promenu naziva časopisa u skladu sa novom tematskom orientacijom. „Zona kompjutera” će donositi sladostrasne izveštaje o erotskim dešavanjima na estradi, ilustrovane reportaže o svirepim ubistvima, vodič za ljubavnu magiju u nastavcima, kao i apokaliptična proročanstva vezana za novi milenijum. Biće zaista šareno.

Šalim se. Ali ideja je svakako dobra, zar ne...?

Povod za još jednu priču punu mrkih tonova je trend koji čeka svakoga od nas: strahote odrastanja. Iste su mnogobrojne i progresivne, a njihov kumulativni niz postaje teret, sve izrazitiji sa prolaskom godina. Osnovni problem je uporedna srazmernost činjenice „postajanja čovekom” i konstantnog smanjenja slobode, slobodnog vremena i samostalnosti. Iako glupa društvena shvatanja kažu drugačije, čovek je najslobodniji do 15. godine života: osnovna škola, roditeljske pare, obilje opcija za trošenje vremena... Mogućnost igranja do zore, upakovanog u pubertetsku fascinaciju medijom koji nikada ne može postati dosadan. Kasnije dolazi fakultet, koji metastazira u zaposlenje i kućenje on your own (ako, ne daj Bože, ne želite da živite u porodičnoj zadruzi). Perspektive profesionalnog igrača postaju sve mutnije: udžbenik sociologije kaže da će ga rad i obaveze oplemeniti, ali mu glasovi u glavi predočavaju drugačiju istinu. Nadčovečanski napori mu omogućuju da istraje, i da svoje dane programira kalkulišući obaveznu dozu digitalnog izlaza iz stvarnosti, kojim se bavi od malih nogu. Potpuno je nesvestan da ga iza ugla čeka koleno u stomak...

Brak i sopstvena porodica. Horor film za koji je mislio da se prikazuje u nekom drugom bioskopu bira ga za atipičnog glavnog glumca: iako misli da igra naslovnu rolu, tokom većeg dela snimanja će nositi kablove, kamere i džakove, brinuti se o rasveti i dobrom rasploženju režisera. Scenario i režija nisu u njegovim rukama: linije obaveznog dijaloga (Da li ti, igrač, uzimaš blablabla za ženu...) će mu ispisati tradicija i okruženje, a operativnu kontrolu preuzetih obaveza će preuzeti Ona. Odiseja u svemiru 2001 pretvara se u Most na reci Kvaj...

Neposredan povod za sve ovo je kuga koja već neko vreme kosi moje društvo. Dvadeset i kusur godina druženja i odrastanja, imanja Spektruma, Komodora, Amige, PC-a, cepanja tkanja realnosti igranjem koje je postalo potrebnije od hleba... sve to neki od njih su u stanju da prodaju za varljivu udobnost paukove mreže. Svemirski putnici koji su svojevoljno postali baštovani na nekoj planeti Outer Rima galaksije svedoče o neefikasnom mehanizmu odbrane od profanih iskušenja, oko koga su se toliko trudili.

Poslednji udarac dečaku u nama zadaje cementirana veza sa ženom koja je zajednički život zamislila na potpuno drugačiji način. Osam sati ispred kompjutera (ili na basketu sa drugim baštovanima) pčelinja matica vam neće dozvoliti. Nikako. Nećete dobiti ni dva sata. Slobodni kućni trenuci moraju biti rezervisani za pažnju, komunikaciju i emocije. Ponor obavezne socijalizacije ona (i crne senke koje nazivamo rodbinom) će staviti na apsolutnu listu prioriteta, ne dozvoljavajući vam da udahnete, pljunete ili raširite ruke. Društvo će u vašem bračnom partneru dobiti agenta u krstaškom pohodu zauzdavanja slobodoumnog otpadnika, primoravajući vas na viklere, kafu, gledanje televizije, kuhinju i kućne posete i poslove. Milje koji ne toleriše različitost će vam vrlo brzo obrisati sećanje na avanturu i „život drugačiji od ovog...”.

Plodovi zajedničke ljubavi, deca, sa sobom donose konačno mirenje sa sudbinom. Ako ste do tada i mogli da izvedete undo i učitate poziciju dok ste još vladali sopstvenim životom, sada je to praktično nemoguće. Čitav jedan život sada zavisi od vas, a prvenstveno od novca koji ste sposobni da stvorite. To znači traženje dodatnog posla i zatiranje svake klice vremena koje je samo vaše. Kraj života je blizu: ovo što vam ostaje predstavlja puko životarenje, celodnevni arbajt i prvomajske uranke. I čitanje novina uz jutarnju kafu, u kojima ćete bezuspešno tražiti Morpheusa i način da vas izvade iz Matrice.

Mneh. Sve ovo treba shvatiti kao lični stav i laganu sugestiju baziranu na posmatranju ex-warriora koji su svojevoljno postali labolatorijski miševi u žrvnju socijalnog inžinjeringa. Potpuno ste slobodni da sve to pokušate kod kuće, čak i ako niste trenirani profesionalac. Samo nemojte da se hvatate za glavu kada katanac na tamnici konačno škljocne.

Miodrag „Fremen” KUZMANOVIĆ