PC Centar Pentium IV

PC Centar Pentium IV

Nakon više od pola godine od njihove pojave, napokon su i do nas dospeli Pentium 4 procesori, tj. računari koji ga sadrže. Naravno, bilo ih je i mnogo ranije, međutim, to su bili ili primerci nabavljeni samo zbog testova ili naručene i unapred prodate konfiguracije. U slobodnoj prodaji računara sa P4 procesorom nije bilo i to je osnovni razlog zašto i ovaj naš test, uslovno rečeno, kasni. No, sada se situacija popravila, postali su dostupni (ako zanemarimo finansijski faktor), pa smo uzeli jedan kompletan računar na test.

S obzirom da je reč o vrlo neuobičajenoj konfiguraciji, potrudićemo se da pored samog procesora i matične ploče detaljnije opišemo i još neke njene delove. U zanimljivoj kombinaciji pretežno „Microstar” i DTK delova počećemo od procesora.

U našoj mašini se našao Pentium 4 procesor na 1,4 GHz i to onaj iz prvih serija, sa Willamette 0,18-mikronskim jezgrom. Nastao je kao „Intelov” odgovor na žestoke napade AMD-a i njegovih Athlon procesora, sa kojima se P3 Coppermine, do tada najbrži „Intelov” procesor, nije mogao nositi. Tako je izbačen Pentium 4 procesor na tada neverovatnih 1,4 GHz, za kojih su u „Intelu” verovali da će biti dovoljno da ponovo zasednu na tron kada su u pitanju procesori. Koliko su u tome uspeli, pokušaćemo da pokažemo u daljem tekstu.

Dok je još bio u fazi razvijanja, Pentium 4 je privlačio mnogo pažnje. Najveći razlog je taj što je, posle P6 familije (sve od Pentium Pro naovamo), ovo prvi „Intelov” procesor koji se bazira na potpuno novoj arhitekturi nazvanoj NetBurst Micro Architecture. Nju čine četiri osnovne ideje, jednako zbunljivih imena: Hyper Pipelined Technology, Rapid Execution Engine, Execution Trace Cache i magistrala na 400 MHz.

Hyper Pipeline je „Intelov” naziv za 20-koračni pipeline čija je ugradnja omogućila dostizanje ovako visokih frekvencija, ali predstavlja i najveću slabost „četvorke”. Naime, ovoliki pipeline je odlično rešenje kada se grananje dobro predviđa, međutim kada branch-prediction jedinica promaši, sve se radi iz početka, a to zbog ovako dugog pipelina znači mnogo izgubljenih taktova. Kad je pipeline kraći performanse jesu slabije, ali je i gubitak, kada se desi, mnogo manji.

Rapid Execution Engine je „Intelov” naziv za dve, dvaput ubrzane aritmetičko-logične jedinice, što znači da one u našem slučaju rade na neverovatnih 2,8 GHz. Verujemo da bi svako razuman pomislio da ovo mora da je najbrži procesor za operacije sa pokretnim zarezom, međutim realnost je bitno drugačija. Kada se uporede, i Athlonova i Coppermineova ALU brža je od ovako ubrzanih Pentium 4 jedinica, što je zaista teško shvatljivo.

Execution Trace Cache je nova vrsta L1 keša, koji je tako konstruisan da na najbolji način smanjuje gubitke u performansama nastale zbog lošeg predviđanja granjanja, tj predugačkog pipelinea. Ima ga svega 8 KB, što na prvi pogled deluje kao korak unazad (P3 poseduje 16 KB, a Athlon čak 64 KB), međutim, duplo manje keša dovelo je i do dvostrukog ubrzanja, pa to na kraju i nije ispalo loše. Drugostepeni keš je ostao na 256 KB, međutim dodatno je usavršen, pa je sada sposoban da prenosi informacije u svakom taktu, što znači da na 1,4 GHz keš ima maksimalnu propusnu moć do 44,8 GB/s. Uporedite to sa Coppermineovih 24 GB/s pri 1 GHz i biće vam jasno koliko je unapređenje u pitanju.

Poslednja, ali ne i najmanje bitna novina jeste sistemska magistrala koja u suštini radi na 100 MHz, ali ju je svojom Quad Pumped tehnologijom „Intel” „napumpao” na čitavih 400 MHz. Ovoliki takt neophodan je zbog korišćenja RDRAM memorije, na koju se „Intel” obavezao potpisavši ugovor sa kompanijom „Rambus”. Ova memorija putem dva kanala na po 400 MHz (zato se RDRAM moduli potrebni za rad P4 nazivaju PC800) teoretski je sposobna da procesoru isporuči 3,2 GB podataka u sekundi, što je trenutno apsolutni maksimum. Vredan je pomena i novi SSE2 set instrukcija koji je prvi put prikazan na ovom procesoru. U pitanju su 144 nove instrukcije čije bi korišćenje trebalo znatno da poboljša performanse. Ovo je jedan od glavnih „Intelovih” aduta jer, ukoliko se proizvođači softvera odluče na korišćenje ovih instrukcija u svojim programima, P4 bi se našao u povlašćenoj poziciji, s obzirom da je jedini koji ih poseduje.

Napomenimo i da novi procesor dolazi u novom 423-pinskom pakovanju, što znači da zahteva i potpuno nove ploče. Sve ovo nimalo ne čudi obzirom da nas je „Intel” već navikao na česte promene podnožja za procesore (Socket 7, Slot 1, Socket 370, FC-PGA...). Kad smo kod toga, napomenimo i da novi socket ima sasvim nov sistem postavljanja ventilatora (naravno) pa u slučaju kupovine P4 računara, sa starog nećete moći da prenesete čak ni omiljeni „kuler”.

Za rad „četvorke” „Intel” je napravio novi čip-set i nazvao ga i850 (Tehama). U njegovom konstruisanju mnogo toga je pozajmljeno od starijih „Intelovih” čip-setova pa je najbolje reći da je ovo i840 kome je FSB četverostruko „napumpan”, a izbačena podrška za više procesora. Za južni most je iskorišćen ICH2 čip, dobro poznat sa i815E(P) ploča. Podržana je samo RDRAM memorija i to maksimalno 2 GB, a tu su i standardne mogućnosti kao što su AGP 4x port, ATA100 protokol, 4 USB porta itd.

Konkretnu ploču proizveo je „Microstar” i nosi oznaku 850 Pro2 (MS-6523). U pitanju je vrlo kvalitetna i prilično specifična ploča proizvedena u Full-ATX veličini. Naime, ovo je prva i850 ploča proizvedena u samo 4 slojeva štampe, sve do sada i850 ploče pravljenje su iz 6 slojeva, pa je ovo znatno pojeftinilo ovu ploču. To je međutim povuklo sa sobom i određene kompromise: prvi RIMM slot je zarotiran za 90° u odnosu na ostale pa je paralelan sa AGP slotom. To je naknadno onemogućilo postavljanje više od četiri PCI slota pa se ne može tvrditi da vam oni neće nedostajati. Tipično za MSI, tu je i D-LED dijagnostika, kao i PC-2-PC USB port. I na ovoj ploči je svoje mesto našao AC ’97 kompatibilan zvuk standardnog (ne)kvaliteta.

BIOS je opet „Awardov” u verziji 6.00. U njemu se nalaze sve opcije kojih smo se mogli setiti, sa tom razlikom da ovde nećete naći gotovo nikakve opcije namenjene „nasviravanju” memorije. Za razliku od SDR i DDR memorija, tržište RDRAM-a je mnogo standardizovanije, pa postoje samo PC600 ili PC800 memorija, čije su specifikacije tačno utvrđene. Od overklok opcija tu su nameštanje magistrale, napona procesora i množioca, od kojih samo prve dve imaju svrhu. Naime, kao i svi noviji „Intel” procesori i P4 je „zaključan” po pitanju množioca pa ga nije moguće menjati. FSB je moguće namestiti od 100 do 200 MHz, u koracima od 1 MHz, a napon je sa standardnog moguće povećati maksimalno za 0,1 V i to u koraku od po 0,025 V. Putem jednog džampera na ploči moguće je povećati i napon memorije sa 2,5V na 2,58 ili 2,68 V. Sve ovo obezbedilo je Pentiumu 4 lepu ’overklokabilnost’, pa je ovaj primerak stabilno radio do 1624 MHz (116 MHz x 14)! Impresivna brojka.

Pomenimo i to da je test računar posedovao 256 MB PC800 radne memorije u vidu dva „SyncMax” modula. Zbog već pominjanih 400 MHz, RDRAM moduli su na sebi imaju i male „oklope” čija je osnovna funkcija poboljšanje hlađenja. Zbog dvokanalne arhitekture uvek mora postojati paran broj modula, a zanimljivo je i da uvek, bilo da posedujete dva ili četiri modula, svi RIMM slotovi na matičnoj ploči moraju biti popunjeni. Naime, zbog specifične arhitekture „Rambus” memorije, u situaciji kada posedujete samo dva modula u druga dva memorijska slota moraju da se postave CRIMM „završeci” koji izgledaju kao memorijski moduli bez čipova.

Verovali ili ne, najskuplji deo računara iz „PC Centra” jeste grafička kartica. Jasno, više od P4 procesora i matične ploče može koštati samo GeForce 3 kartica, pa je u mašini bila jedna upravo takva, Microstar StarForce 822 (vidi poseban tekst).

Čuvanje podataka povereno je „Quantumovom” Fireball AS disku koji raspolaže sa 30 GB, što bi trebalo da zadovolji gotovo svakoga. Ovakav disk već smo imali na testu, pa ga nećemo mnogo komentarisati. Dovoljno je reći da je u pitanju trenutno najbrži „Quantumov” disk.

Na ovakvoj konfiguraciji stvarno bi bio greh ne ugraditi bolji zvučni sistem od integrisanog AC ’97. Ovo su srećom znali i oni koji su sklapali računar pa su u njega ubacili i trenutno najbolju „komercijalnu” zvučnu karticu, Creative SoundBlaster Live! 5.1. Live! 5.1 poseduje sve što se od zvučne kartice danas može poželeti, od kvalitetnog zvuka, preko izlaza za 5.1 zvučnike, do fantastičnog softvera koji na jednostavan način omogućava iskorišćenje svih potencijala ove kartice. Kao šlag na tortu u okviru ove konfiguracije dolaze Cambridge Soundworks DT2200 zvučne kutije, koje su, naravno, namenjene baš ovakvoj zvučnoj kartici. Za onoliko koliko ova kombinacija zvučne kartice i zvučnika košta bolje nećete naći, pa na ovo nemamo nikakvih zamerki.

U kućištu je mesto našao i CD-RW uređaj Teac CDW58E i besmrtni 3,5-inčni flopi. Izbor da se umesto DVD uređaja stavi CD pisač diskutabilan je, verujemo da bi DVD bio bolje rešenje pogotovo zbog kvalitetnog zvučnog sistema koji se do maksimuma iskorišćava tek uz neki kvalitetan DVD naslov. No, kod eventualne kupovine pisač se lako može zameniti ili dopuniti nekim DVD ROM-om.

Sve je ovo zapakovano u odlično DTK midi tower kućište koje kvalitetom odgovara ostalim komponentama. Napajanje je postavljeno pored procesora da ne smeta hlađenju, a deklarisano je na 300 W što je sasvim dovoljno i za jedan ovako zahtevan računar. Karakteriše ga i jedna vrlo zanimljiva osobina. Naime, za pričvršćivanje kartica i 5,25/3,5-inčnih uređaja ne koriste se zavrtnji. Odvrtka je potrebna samo da se skinu bočne strane kućišta, a za sve ostalo zaduženi su plastični klizači koji podižu i spuštaju male metalne klinove koji umesto zavrtnja učvršćuju drajvove. Praktično rešenje koje deluje i vrlo kvalitetno.

Tastaturu i miša takođe je potpisao DTK. Tastatura je tzv. multimedijalna, i u odnosu na obične poseduje dodatna četiri tastera koji se koriste u kombinaciji s raznim drugim tasterima. Miš je standardni „Logitechov” Pilot Wheel mouse sa DTK logotipom na sebi.

Nakon ovog opširnog opisa napokon smo došli i do priče o performansama Pentiuma 4, tj. celog računara, a one su u najmanju ruku neočekivane, makar za one koji se ranije sreli ili upoznali sa mogućnostima ovog procesora. Pogledajte grafike: Pentium 4 na 1400 MHz ne može da se izbori sa Athlonom na 300 MHz manje! Doduše, u igrama je nešto brži, međutim kada bi se gledao „megaherc na megaherc” AMD i dalje poseduje najbolji procesor čak i za igre, a čak je i P3 bolji od novijeg brata. Da ne govorimo u ozbiljnom radu sa mnogo računanja, gde je Athlon prosto oduvao oba „Intelova” procesora. Sve ovo zvuči prilično neverovatno, ali ovakve rezultate smo dobijali u gotovo svim programima koje smo probali. Na kraju smo pokretali i Photoshop koji je tradicionalno mnogo bolje optimizovan za „Intelove” procesore, u želji da negde vidimo moć P4 procesora, ali se ni tamo P4 nije pokazao ništa bolje. Zaključujemo da je, sem za igre, P4 najbrži još samo u testovima gde se intenzivno koristila radna memorija, što je očigledna posledica brzog RDRAM-a. Međutim, brza memorija nije bila dovoljna da kombinacija P4 + i850 bude konačni pobednik. Naravno, nikako ne treba pomisliti da je ova stvar spora, međutim, mora se priznati da se mnogo više očekivalo.

Kada se sagleda mašina u celosti, ona je svakako veoma brza i stvarno sumnjamo da, sem za 100 odsto profesionalan rad, ikome treba nešto brže od ovoga. U igrama sve prosto leti, ali teško će se naći igrač koji je spreman da potroši ovoliku svotu novca. Ako se stvar posmatra sa aspekta isplativosti, tj. koliko se dobija za koliko novca, i tu je P4 definitivni gubitnik. I procesor i matična ploča i memorija najskuplji su na tržištu, pa se za mnogo manje novca može naći računar koji je približan ili čak brži od ovoga (AMD na što više MHz). Po „Intel” tužno, ali istinito.

Ukoliko neko još uvek razmišlja o kupovini ovakvog računaru uzmite u obzir i podatak da je „Intel” odmah nakon što je prikazao P4 procesor najavio da će već krajem godine napustiti Socket 423 i Willamette jezgro. Naslediće ih novi 478-pinski Pentium 4 sa Northwood jezgrom, koje bi se pravio u 0,13-mikronskoj tehnologiji. Ovo znači da će svi oni koji se sada odluče za P4, kad jednom u budućnosti požele da ubrzaju računar, morati da menjaju i ploču i procesor, a najverovatnije i memoriju.

Na kraju, vredi pomenuti da sve ovo mnoge podseća na situaciju sa prvim P6 procesorom, Pentiumom Pro. Naime, kada se pojavio (na 200 MHz) i ovaj procesor je često bio sporiji od „starije braće” tj. Pentium MMX procesora, kao što je P4 sporiji od Copperminea. Druga bitna stvar za razmišljanje na ovu temu jeste što je i Pentium Pro, baš kao i P4, bio prvenac kada je nova „Intelova” mikroarhitektura procesora u pitanju. Poklonici „Intela” se nadaju da tu sličnosti sa PProom ne prestaju tj. da će sledeći „Intelov” procesor baziran na NetBurstu „počistiti” konkurenciju baš kao što je to uradio i drugi proizvod sagrađen na P6 jezgru, Pentium 2. AMD-ovci sa druge strane, tu prekidaju priču i veruju da naredni P4 neće biti ništa bolji od sadašnjeg. Ovome u prilog idu podaci da se novi P4 zaista i neće mnogo razlikovati od sadašnjeg, a treba znati da se P2 ipak podosta razlikovao od Pentiuma Pro.

Mi ćemo se uzdržati od prognoziranja i samo konstatovati trenutno stanje: Pentium 4 deluje kao proizvod koji je izbačen prerano, te kao da nije prošao fazu „finog doterivanja”. Neka rešenja su stvarno odlična, pre svega ona za rad sa memorijom, gde je P4 uostalom i najbolji, međutim isto tako su na mnogim poljima inženjeri i podbacili. Međutim, svako eventualno unapređenje moraće da sačeka neku narednu verziju procesora, a ovakav kakav je sad P4 će se teško izboriti za svoje mesto pod suncem.

Zbog svega toga, trenutno kao kupce P4 računara vidimo samo okorele „Intelovce” i to one koji imaju potrebu za nečim ipak bržim od P3 procesora, a da pri tom nikako ne mogu da smisle AMD u svojoj mašini. Srećom po „Intel”, takvih je još mnogo na ovom svetu.

Saša UZELAC