Nekoliko računara u jednom kućištu

Do sada smo viđali svakakve emulatore, ali emulator PC-a na PC-u je, mora se priznati, nešto zaista originalno. Vlasnicima Macintosha Virtual PC odavno je poznat, jer im omogućava da koriste razne PC programe. Ali dok za Meka nije teško pogoditi čemu služi PC emulator, koja je svrha imati virtuelni PC na PC-u, kada i bez toga svi programi rade? Na prvi pogled izgleda besmisleno, ali ima situacija kada može biti i korisno. Evo nekoliko primera.

Kompatibilnost. Kao što nam je svima poznato, postoji više verzija Windowsa, a još je više programa koji rade samo pod određenom verzijom Windowsa. Ovako možete uporedo koristiti sve programe, bez muke oko nameštanja particija, raznih boot menadžera i sl. Edukacija. Možete da vežbate rad u drugom sistemu, bez bojazni da ćete nešto upropastiti. Razvoj. Ako se bavite programiranjem, sa Virtual PC-jem lakše ćete isprobati kako se vaš program ponaša u drugom okruženju. Virtuelne PC-je moguće je i međusobno umrežiti, pa onda testirati i kako rade klijent-server programi, što je naročito korisno ako se bavite razvojem Internet aplikacija. Jedan „računar”, recimo može da radi kao server na Internetu, a na drugom vi pratite šta vidi korisnik. Postoji i niz drugih situacija. Na primer, koristite računar u firmi koji istovremeno služi i kao fajl server. Želite da isprobate novi program koji ste upravo skinuli sa Neta, ali on zahteva resetovanje računara, što će naravno izazvati burne reakcije ostalih koje ometate u radu. Ili, želite da probate neki program, ali se bojite da će vam on sumnjivom instalacijom upropastiti konfiguraciju koja radi perfektno i slično. Rešenje za ove i mnoge druge situacije jeste Virtual PC.

Ipak, najveća moć ovog programa je što on ne emulira samo razne verzije Windowsa, nego kompletan PC hardver. To praktično znači da možete da instalirate i bilo koji drugi operativni sistem poput Linuxa, QNX-a, PS/2 itd. Naravno, pitanje koje se odmah nameće jeste koliko je kvalitetna emulacija. Kao odgovor na to poslužiće činjenica da smo pored Linuxa i QNX-a probali i Amithlon koji takođe vrši emulaciju i da je sve radilo besprekorno. Pri tom je brzina izvršavanja bila tek nešto manja od uobičajene.

Na koji način je to postignuto? S obzirom da se radi o istom procesoru, nema potrebe za prevođenjem instrukcija. Emulator ovde treba samo da omogući izvršavanje instrukcija u kontrolisanim uslovima. Moderni procesori obično rade u dva ili više nivoa prioriteta. Najviši nivo (tzv. privileged level) koristi se od strane sistema i drajvera, dok se niži (tzv. user level) koristi za izvršavanje aplikacija. Prema tome, zadatak emulatora je „samo” da stvori uslove za neometano izvršavanje privilegovanih instrukcija u user modu. Za to se koristi tehnika nazvana JIT (Just in Time) koja u realnom vremenu neznatno modifikuje x86 kod, tako da virtuelni OS „misli” da ima kontrolu nad sistemom, dok se zapravo sve izvršava kao obična aplikacija u host sistemu (matičnom računaru). Međutim, pošto se većina aplikacija već izvršava u user modu, najčešće i nema potrebe za bilo kakvom transformacijom, tako da brzina opada za svega 10-20%.

Sa hardverom je nešto drugačije. Pošto host računar rezerviše hardver za sebe putem drajvera i slično, moralo se pribeći deljenju resursa putem interapta i upotrebi virtuelnih komponenti. Tako su, recimo, od hardvera emulirane standardne i manje zahtevne komponente: grafička kartica S3 Trio 32/64, zvučna SoundBlaster 16, mrežna DEC 21041 (10 Mbit/s) itd.

Naravno, moguće je imati i više PC-a koji rade simultano, a njihov broj je ograničen jedino memorijom (za svaki je potrebno bar 32 MB ili više, zavisno od instaliranog sistema) i prostorom na hard disku. Za smeštanje podataka koriste se virtuelni diskovi, posebne particije ili ceo disk. Virtuelni disk je jedan fajl koji predstavlja kopiju diska, a njegova dužina može da bude fiksna ili promenljiva (tako da zauzima samo onoliko podataka koliko je snimljeno). Zanimljiva opcija je i diferencijalni mod, gde jedan virtuelni disk može da se koristi više puta, pri čemu se sve promene snimaju odvojeno, što je vrlo korisno u mrežnom okruženju.

Portovi, CD uređaj, flopi disk i ostali uređaji dele se sa host računarom. Da ne bi dolazilo do „otimanja” o resurse, umesto CD-a odnosno flopi diska mogu se koristiti njihovi ISO i VHD image fajlovi. Kao što je već napomenuto, svaki virtuelni PC može imati svoj IP broj putem virtuelnog switcha, pa tako mogu da se simuliraju razne situacije mrežnog povezivanja različitih sistema.

Virtual PC definitivno nije za svakoga, ali može da pomogne ako vam zatreba još jedan PC. Preuzmite probnu verziju, pa vidite da li vam rešava problem.

Dejan STEPANOVIĆ