AMD Athlon XP x 2, AMD 760MPX, Asus A7M266-D

Asus A7M266-D

Od kada je pre nekoliko godina izbacio prvi Athlon procesor, „AMD” je na putu velikih uspeha. Trenutno aktuelni članovi K7 porodice procesora Duron i Athlon XP su u mnogočemu superiorniji u odnosu na konkurente pa „AMD” mnogi smatraju liderom na polju desktop računara, pogotovo kada se razmatra odnos cene i performansi.

Međutim, postoje i tržišta gde važe sasvim druga pravila i gde cena nije toliko bitna. U pitanju je tržište naprednih radnih stanica i servera koji se baziraju na dva i više procesora, velikim količinama radne memorije i brzim periferijama. Ovi sistemi zahtevaju procesore osposobljene za rad sa još jednim ili više procesora kao i odgovarajuće matične ploče uz još neke specifične komponente, pa je mnogo manje kompanija koje se time bave. Kako je AMD, uslovno rečeno, tek od skora u krugu najboljih, ne iznenađuje što ne učestvuje na ovom tržištu. Zbog slabe konkurencije, „Intel” je lako stigao do pozicije lidera pa su računari sa Xeon procesorima i odgovarajućim čip-setovima za matične ploče (i840 i i860) ubedljivo najzastupljeniji među data, Web i application serverima.

No vratimo se priči o AMD-u. Zanimljivo je da ovaj proizvođač već nekoliko godina u svojoj ponudi ima procesore sposobne za SMP (Symmetric Multi-Processing). Čak su stari K6 imali tu mogućnost, međutim, nikada nije napravljen i odgovarajući čip-set da to iskoristi. AMD se u to vreme borio za svaki delić tržišta desktop računara i jedva da je i razmišljao o serverima. Ipak, od kada je AMD stao rame uz rame sa „Intelom”, odlučeno je da se uđe i na ovo, mnogo zahtevnije tržište. To je konačno sprovedeno u delo sredinom prošle godine kada su izašli prvi Athloni MP namenjeni višeprocesorskom radu radu i odgovarajući čip-set 760MP (Multiprocessor). Iako je u suštini ovo bio dobar proizvod, na tržištu je prošao nezapaženo, za šta je najveći krivac sam AMD: svesno je izrađivan u malim količinama i isporučivan samo jednom proizvođaču matičnih ploča („Tyan”). Krajnji rezultat je vrlo slab – „svetlost dana” ugledao je samo jedan model 760MP ploča, „Tyanov” Thunder K7.

No, nedavno se pojavio i naslednik, 760MPX (Multi Processor with eXtended performance), čip-set koji je u mnogo čemu sličan 760MP, ali je i značajno poboljšan i to tamo gde je 760MP dobijao najveće zamerke. Naravno, s ove vremenske distance jasno je da je 760MP bio samo proba pred izbacivanje pravog konkurenta „Intelu” na ovom polju, čip-seta 760MPX.

Kao i prethodni i ovaj sadrži „severni most” 762 zadužen za komunikaciju sa procesorima, memorijom i AGP karticom. Naravno, koristi se DDR memorija, a najviše je moguće adresirati 4 GB. Sam 762 je trenutno najkomplikovaniji čip na PC tržištu, što govori podatak da je sa matičnom pločom vezan sa čak 949 „kuglica” (isto što i iglice kod procesora). To je posledica korišćenja dvostruke Point-To-Point (P2P) magistrale između procesora i severnog mosta, po jedna za svaki procesor, što je ređe rešenje kod ovakvih računara; češće se koristi samo jedna magistrala za sve procesore. Ovo omogućuje da svaki procesor ima posebnu vezu sa čipom 762, čime se otklanjaju problemi arbitraže oko magistrale koji se javljaju kod sistema sa samo jednom magistralom, a omogućena je i duplo veća propusna moć. Kada se koristi jedan procesor, maksimalan protok između Northbridgea i procesora je 2,1 GB/s, dok se ubacivanjem drugog procesora dobija još toliko. Negativna posledica ove arhitekture jeste to što se teško unapređuje. Jednom kada se donese odluka za konstruisanje sistema sa, recimo, četiri procesora, AMD-ovi inženjeri će morati da još više zakomplikuju „Northbridge” da bi se našlo mesta za još dve magistrale. Sa druge strane, rešenje s jednom magistralom za sve procesore koju koristi i „Intel” ima „boljku” da je protok uvek isti, pa se ubacivanjem narednih procesora on sve više umanjuje, gledano po procesoru. Pozitivna strana je što u slučaju dodavanja novih procesora, grubo rečeno, treba samo da se „produži” postojeća magistrala i postave nova podnožja za procesore na matičnu ploču. Sve ovo govori da je AMD-ova arhitetkura znatno komplikovanija, ali i savršenija i brža. Ipak, da ne bude zabune, P2P rešenje ne omogućuje i rast propusne moći samog memorijskog kontrolera, jer je on sa memorijom vezan posebnom 64-bitnom magistralom koja radi na 133 MHz DDR (2,1 GB/s), dakle ne menja se s brojem procesora. To znači da se ubacivanjem novih procesora povećava samo transfer između procesora i čipa 762, ali ne i između 762 i memorije. Ipak, AMD se potrudio i pametno iskoristio taj višak od 2,1 GB/s implementiravši keš protokol MOESI koji je i moguć samo uz P2P arhitekturu. Naime, ovaj protokol obezbeđuje da procesor koji zatraži podatak na kojem trenutno radi drugi procesor, taj podatak dobije direktno od tog drugog procesora. Prostije rečeno, procesori su u mogućnosti da međusobno mnogo brže obrađuju iste podatke. „Intelolika” rešenja ovo ne podržavaju; Xeoni, na primer, ne mogu međusobno da razmenjuju podatke. U njihovom slučaju razmena podataka između dva procesora ide komplikovanijim putem: prvo CPU 1 preko memorijskog kontrolera upisuje traženi podatak u memoriju, a tek ga onda CPU 2, opet putem memorijskog kontrolera, iščitava iz memorije. Podatak tako mnogo duže putuje nego u slučaju AMD-ovog rešenja, odnosno potroši se znatno više vremena.

Sledeća bitna osobina 762 „Northbridgea” jeste podrška za 66-megahercnu 64-bitnu PCI magistralu koja obezbeđuje maksimalan protok od 533 MB/s do 64-bitnih PCI slotova. Iako je PCI magistrala kod „običnih” čip-setova poverena „Southbridgeu”, kod 760MPX to nije bilo moguće jer je „južnjak” u AMD 760MPX čip-setu samo 32-bitan. Tako čip-set 760MPX poseduje dve PCI magistrale, a za bržu, 64-bitnu, zadužen je upravo 762. Iako se nekome može učiniti da ovi silni megabajti nisu bitni, napomenućemo da je protok podataka do periferije kod serverskih sistema od izuzetnog značaja. Razlog je jednostavan: u serverima se često nalaze komponente koje prosto vape za gigabajtima protoka. Recimo, najsavremeniji SCSI kontroleri u saradnji sa više diskova mogu da „proizvedu” do 640 MB/s, a ne zaboravimo ni gigabitne Ethernet kartice koje se često nalaze u data serverima, a koje su sposobne da s mrežom u sekundi razmene preko 100 MB podataka.

Kao i kod svih ostalih čip-setova, AGP u verziji 4X vezan je na severni most, a bitno je pomenuti da je ispoštovan i AGPPro110 standard, što se ne sreće na „kućnim” računarima. U pitanju je mogućnost da se AGP grafičkoj kartici obezbedi čitavih 110W snage, što je još jedan u nizu nebitnih podataka kada su u pitanju „obični” računari, ali vrlo važnih za napredne grafičke stanice.

Toliko o „Northbridgeu”, prelazimo na drugi „sastojak” čip-seta 760MPX, njegov južni most AMD768. Ovaj čip je zamenio AMD766 koji se koristio u prvom 760MP. Na 762 je vezan 32-bitnom PCI magistralom koja radi na frekvenciji od 66 MHz, te je protok među njima ograničen na 266 MB/s. Zadužen je za upravljanje sekundarnom 32-bitnom 33 MHz PCI magistralom, a tu je i standardna podrška za dve ATA 100 grane, 4 USB porta i AC’97 zvuk. AMD je nedavno izbacio saopštenje u kojem se kaže da USB 1.1 kontroler ima problema sa kompatibilnošću, te se ne preporučuje njegovo korišćenje. Očigledno je malo požureno sa završavanjem čipa768. Na ovo su neki proizvođači matičnih ploča reagovali saopštenjem da će uz svoje 760MPX matične ploče isporučivati i posebne PCI USB kontrolere.

Sada dolazimo do konkretne matične ploče na kojoj smo se mi i upoznali sa svim navedenim. U pitanju je „Asusov” model A7M266-D koji je radio u saradnji sa dva Athlona XP 1600+ procesora. Pažljiviji čitaoci mogli bi da se zapitaju otkud sad XP, ako AMD kaže da su samo Athloni MP sposobni da rade u paru? Istina je da je jedino serija MP „verifikovana od strane AMD-a”, međutim i svi ostali SocketA procesori sposobni su za SMP, pa čak i obični Duroni. Čini se da je slična stvar i sa brzinama procesora, „AMD” navodi da je obavezno koristiti jednako brze procesore, dok „Asus” u uputstvu za svoju ploču navodi da je jedini uslov da procesori rade na istom taktu magistrale (133 MHz), a da im množilac može biti različit. Nažalost, zbog kratkog vremena u kome je ovaj test vršen, nismo probali da „mešamo” procesore, pa ništa od ovoga nismo mogli ni da potvrdimo u praksi. Takođe, AMD u specifikaciji navodi da je neophodna Registered DIMM memorija, međutim ni to nije tačno. Mi smo koristili najobičniju DDR DIMM memoriju i radila je bez ikakvih problema.

Što se same matične ploče tiče, u pitanju je full ATX format, mada je i tako prosto nakrcana različitim komponentama; očigledno su se dizajneri svojski potrudili. O kvalitetu izrade ne treba trošiti reči, „Asus” je odavno dokazao da ne štedi ni na najjeftinijim modelima, a kamoli na ovakvoj ploči na kojoj pravilan rad i stabilnost ne smeju da se dovode u pitanje. Na raspolaganju su četiri DIMM podnožja za maksimalno 4 GB DDR memorije, dva 64-bitna PCI slota sposobna da rade na 66 MHz i tri obična, 32-bitna na 33 MHz. U dva pomenuta 64-bitna PCI slota nije moguće ubaciti najobičnije PCI kartice, pa prilikom raspoređivanja treba biti pažljiv.

Pored mogućnosti kojima raspolaže sam čip-set, „Asus” se odlučio na dodavanje šestokanalnog zvučnog čipa CMI8738/6ch. Zanimljivo je da nema MIDI/Game porta, iako za njega postoji podrška, pa i vodovi na ploči – očigledno neko ne želi da se ljudi igraju na ovakvom računaru.

Pritisak na taster ’Del’ po uključivanju računara i kod ovog „Asusa” poziva Medallion verziju „Phoenixovog” BIOS-a. Opcija ima pregršt, pa je omogućeno vrlo precizno podešavanje rada matične ploče. Zanimljivo je da A7M266-D raspolaže i overklok opcijama, promenom napona (1,1–1,85V), množioca i frekvencije magistrale (95–180 MHz). Ne verujemo da će se ovo svima dopasti, no ipak smatramo ove opcije za bonus, pa ko ne želi ne mora da ih koristi.

Dolazimo i do priče kako se ovakav računar ponaša u praksi i koliko dva procesora stvarno znače. Da bismo sve to lakše ocenili, testirali smo i jedan P4 na 1,5 GHz na 845D ploči i jednu KT266A ploču sa Athlonom XP 1600+. Možda bi bilo pravednije da je Pentium 4 bio na 1600 MHz, a opet, možda i ne bi: setimo se da Athloni XP 1600+ realno rade na 1400 MHz, što znači da je P4/1,5 GHz taman na sredini. Korišćeno je 512 MB radne memorije, mada je 99% rezultata jednako i kada je na raspolaganju bilo „samo” 256 MB.

Što se tiše samog testiranja, treba znati da se višeprocesorski rad ne svodi samo na „dodaj drugi procesor i sve će raditi duplo brže”. Problematika je mnogo šira. Pre svega, neophodan je operativni sistem koji podržava ovakve računare, pa odmah treba zaboraviti na Windows 95 i 98. Samo napredniji operativni sistemi umeju da iskoriste druge procesore, pre svih to su razni Unixi i Linuxi koje prave i distribuiraju mnoge firme i pojedinci, ali koji zbog slabije raširenosti i popularnosti neće biti predmet našeg razmatranja. Tako se izbor svodi na neki od „Microsoftovih” NT operativnih sistema, a mi smo se odlučili za „dvehiljadarku”. Možda je neko očekivao najnoviji XP Professional Edition, međutim previše je ljudi imalo probleme s njim, pogotovo na višeprocesorskim računarima, pa smo ga zaobišli.

Ništa manje važna nije ni sama aplikacija koja se koristi, jer baš kao i OS, i ona mora da bude posebno napisana za višeprocesorski rad. Stoga odmah zaboravljamo tzv. „zabavne programe”, igrice i slično, jer one u ogromnom broj slučajeva ne znaju šta je SMP.

Ovo mnogo ne smanjuje izbor programa za testiranje – ima ih i više nego dovoljno, s obzirom na to da gotovo svaki ozbiljan program napravljen u poslednjih nekoliko godina ume da iskoristi prednosti SMP računara. Kako smo mi želeli da pokrijemo nekoliko osnovnih oblasti profesionalnog rada, opredelili smo se za Adobe Photoshop 6, Adobe Premiere 6 i „Discreetov” 3D MAX 4. Interesantno je da ipak postoje i igre koja podržavaju SMP. Jedna od njih je i ultrapopularni Quake 3, pa smo i njega uključili u testiranje. Nezaobilazni su i SiSoft Sandra i 3DMark2001 u svojim najnovijim verzijama 2002(001b) i Second Edition. Probali smo i AutoCAD 2002, ali on nas je totalno razočarao jer „nije ni osetio” drugi procesor.

Rezultati, odnosno dobici sa dva procesora, veoma su različiti. Dok se Quake3 usporio kada je uključen drugi procesor, što je očigledna posledica loše napisanog kôda, a 3DMark 2001SE nije osetio nikakvu promenu, Photoshop, Premier i 3D Max su, svako u određenoj meri, iskoristili snagu drugog procesora. Najviše su se ubrzali Premier i 3D Max, ukupno za nešto više od 20 odsto, što je i očekivano, s obzirom da su kreiranje animacije, odnosno renderovanje, procesorski najzahtevnije operacije. Mi smo očekivali i više, ponajviše od 3D Maxa, što nas je navelo da se malo poigramo s njim i njegovim dodacima, što je na kraju donelo rezultate. Naime, isprobavanjem renderera Brazil (poseban renderer koji potpuno zamenjuje standardni 3D Max-ov ScanLine, u verziji 0.2.6 Public Alpha), na sceni Brazil_gi_Example_03.max, zabeleženo je ubrzanje od čitavih 53 odsto. Ova scena je na jednom Athlonu XP završena za tačno 6 minuta, a kada se uključio i drugi procesor, vreme je smanjeno na 3:54. Ovaj rezultat navodimo samo ilustrativno, jer je u pitanju nestandardan dodatak, sa ogromnim brojem podešavanja koja različito reaguju od računara do računara. Ono što je ovde bitno jeste činjenica da višeprocesorski sistemi često mogu znatno više od onoga što kažu jedna ili dve aplikacije i da je optimizacijom kôda moguće dobiti još veće performanse.

Photoshop je zanimljiv zato što se razlike između jednoprocesorskog i dvoprocesorskog sistema menjaju u zavisnosti od toga koja je operacija izvršena. Očigledno su različite operacije tj. plug-inovi različito pisani, tj. optimizovani, što dovodi do priličnog „šarenila”: negde je ubrzanje skoro 20 odsto, a negde ga uopšte nema. Photoshop je bio ubedljivo najćudljiviji od korišćenih „testova” – dešavalo se da je za istu operaciju jednom potrebno nekoliko sekundi, a drugi put nekoliko desetina sekundi(?!). To znači i da rezultate ovog programa treba uzeti s dozom rezerve.

U odnosu na druge sisteme, vidi se da je 760 nešto sporiji od KT266A, što je već viđeno kod ranijih testova ova dva čip-seta. Naravno, sa dva procesora 760MPX je najbrži, ali šta je tu neočekivano? :) Pentium 4 je, kao i mnogo puta do sada, pokazao da nema šta da traži protiv Athlona, pogotovo ne protiv dva uparena.

To je što se tiče performansi, a kada je stabilnost u pitanju, situacija je još bolja. Usuđujemo se čak reći da je ona bila savršena. Nismo imali ni najmanjih problema ni pri instalaciji i podešavanju sistema, a ni pri pokretanju i izvršavanju aplikacija. Pored ove dve bitne karakteristike, pomenuli bismo još jednu mogućnost po kojoj se višeprocesorski sistemi izdvajaju u odnosu na „normalne”: komfor koji pružaju u radu. Na primer, moguće je dati zadatak računaru da „na jednom procesoru” renderuje neku komplikovanu scenu u 3D Maxu, dok korisnik na drugom procesoru „ljušti” protivnike u nekoj višekorisničkoj pucačini. Pri tom ni u jednoj od ove dve aplikacije nema nikakvih usporenja, jer svaka ima svoj „radni prostor” i u drugi ne ulazi. Takođe, poznata je opreznost mnogih korisnika da dok „režu” kompakt diskove ne žele ništa ne rade na svojim računarima u strahu da nešto ne krene po zlu i disk prosto „pukne”. Ovaj strah je na „dualkama” potpuno otklonjen, jer ukoliko se i desi neki problem pa druga aplikacija „zaglavi”, CD-R program to neće ni „osetiti” i nastaviće da snima kao da se ništa nije desilo.

Kada se sve ovo uzme u obzir, zaključak je lako doneti, ali samo pod uslovom da vam ovako nešto treba. Dovoljno je samo čuti cenu matične ploče (dobrano prelazi 300€, a pitajte se gde je tu i još jedan procesor?) i prestaćete da razmišljate o „dualci”. Međutim, ukoliko cena nije bitan faktor, a traže se performanse i stabilnost, onda je 760MPX pravi izbor. Fenomenalna brzina i stabilnost u radu, po umerenoj ceni kada su u pitanju ovakvi računari, dovoljni su za preporuku.

Kada je u pitanju novi odnos snaga između „Intela” i AMD-a, što je jedna od tema koju nije moguće izbeći, čini nam se da je „Intel” zadobio još jedan jak udarac. Računari bazirani na njegovim proizvodima znatno su skuplji, a iako ih nismo lično probali, sa sigurnošću tvrdimo da je AMD-ovo rešenje u najmanju ruku jednako brzo, a najverovatnije i brže. Tako se čini da će AMD imati samo jedan problem da napravi bum na tržištu na kojem se sada našao – da stekne renome, što se teško postiže. Sigurni smo da će se AMD boriti svim snagama, očigledno je da ima opravdane razloge. Koliko će u tome uspeti, videćemo u narednom periodu kada tržišni analitičari prikažu statistike koliko je servera i dalje sa „Intel Inside” značkama, a na kolikom broju se nalazi zeleni AMD-ov znak.

Saša UZELAC