Aktuelno stanje našeg informatičkog društva

Da li postoji pomak u pozitivnom smeru?

Internet i informatičke tehnologije (IT) se na naslovnim stranama dnevnih novina u našoj zemlji pominju isključivo kada su povezani sa kriminalnim radnjama ili gorućim problemima. Stručni časopisi su, nažalost, uglavnom namenjeni malom broju zainteresovanih ili kvalifikovanih ljudi koji bi voleli da budu u toku ili da saznaju nešto više o svom digitalnom okruženju, ali nemaju koga da pitaju. Zapravo, ubrzo i sami shvatamo da se naše obrazovanje i zasniva na činjenici da nema puno ljudi koji postavljaju pitanja i da nemamo koga šta da pitamo, te da ne saznajemo mnogo toga novog.

Na ovogodišnjem, trećem Sajmu medija u Novom Sadu 27. februara je održan okrugli sto na temu „Informatičke tehnologije i Internet”, gde su između ostalih govorili Radmila Medaković iz Udruženja informatičkih delatnosti Privredne komore Srbije, Vojislav Rodić – predsednik Udruženja Internet provajdera Srbije, Nikola Marković – predsednik Društva informatičara Srbije i Đovani Maruceli – IT konsultant Svetske banke. Glavna tema skupa bila je kako koristimo IT i Internet, odnosno koja su praktična saznanja i iskustva potrebna radi široke afirmacije primene IT-a u svim oblastima privrednih i društvenih delatnosti. Ukratko, šta nas sve sprečava da uspostavimo i razvijamo informatičko društvo kod nas?

Za početak je Nikola Marković predočio okupljenima trenutno stanje: u Srbiji i Crnoj Gori ima oko 600.000 korisnika Interneta, oko 40.000 Web sajtova i oko 200.000 Web prodavnica. Postoji oko 100 ICT kompanija, a od 150 opština u Srbiji njih 20 razvija lokalnu e-upravu preko oficijelnih sajtova. Neverovatan skok je napravljen u rejonu razvoja kapaciteta linkova za Internet, koji trenutno iznosi oko 750 Mbit/s, dok je akademska mreža Beogradskog i Novosadskog univerziteta dostigla gigabitski link. Potrebno je napomenuti da je pre bombardovanja kapacitet infrastrukture Interneta bio 2 Mbita, posle čega je skočio na 8 Mbita, a sada je dostigao pomenutih 750 Mbita (mada su drugi izvori naglasili da kapacitet u stvari iznosi oko 600 Mbita). I to je sve. Kada je digitalizacija i informatizacija društva u pitanju – ostatak je katastrofalan! Samo 6% odnosno 7% građana koristi Internet, jedva 700.000 uopšte koristi i kompjuter! Problem je, smatrala je većina izlagača, u nepostojanju svesti. „A i kako bi je bilo kada je informatizacija na periferiji interesa političara”, naveo je gospodin Marković. Slaba organizovanost, siromaštvo i preterana politizacija pomenuti su kao uzroci ovakvog stanja u SCG, a ponuđene ideje za razvoj uključuju i stvaranje Ministarstva za informaciono društvo, uvođenje Interneta u sve škole, formalno uvođenje ICT-a u strategiju razvoja Srbije do 2010. godine (između ostalog i kao metode razvoja privrede), kao i napredak industrije domaćeg softvera. Vojislav Rodić je postavio nekoliko provokativnih pitanja, između ostalih i sledeće: „Kada ste čuli nekog političara da pominje Internet, osim kada su u pitanju problemi ili porno sajtovi?” A 2001. godine se mnogo govorilo o izgradnji e-vlade, pošto se smatralo da država može mnogo više da posreduje u pitanju podrške e-ekonomiji i da primerom pokaže da nam je informatičko društvo potrebno! „Vlada može da, na primer, sve javne tendere stavlja isključivo na svoj sajt, kao što je uradila vlada Rumunije, i da na taj način primora vlasnike malih i srednjih preduzeća da se uključe u on-line poslovanje. Uostalom, šta više reći sem da se u Zakonu o informacijama, napravljenom u aprilu 2003. godine, Internet pominje samo dva puta!”

Druga provokativna tema koju je pomenuo gospodin Rodić jeste stalni problem telekomunikacione strukture. Pre svega, 600.000 telefonskih dvojnika predstavlja ogromnu prepreku normalnoj konekciji na Internet, takođe i zastarele centrale – mnoge od njih u Beogradu još nisu ni digitalizovane. „Zbog monopola Telekoma Srbije na fiksnu telefoniju u lošijem smo položaju nego što bismo realno bili. Rešenje nije izgledno pre 2005. godine, kada Telekom Srbije gubi pravo na monopol koji je, što je najinteresantnije”, napomenuo je gospodin Rodić, „striktno zabranjen u nekoliko članova Ustava”.

Mi i Evropa – nebo i zemlja

Istog dana je u Beogradu započet trodnevni seminar o informacionom društvu za novinare, u organizaciji Centra za razvoj Interneta (CRI) i pod pokroviteljstvom Fonda za otvoreno društvo. Na njemu su gosti bili ugledni domaći i strani predavači, stručnjaci iz oblasti IT kulture i medija. Očigledna je razlika između problema koji intrigiraju IT društvo u državama zapadne Evrope i naših akutnih problema, pomenutih u Novom Sadu. Kristijana Hardi, viši savetnik zastupnika za slobodu medija OEBS-a za pitanja u vezi sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, održala je interesantno predavanje na temu razvoja i problema privatizacije Interneta od strane velikih korporacija, što je smatrala većom pretnjom od cenzure koju bi uvela država. Upadljivo je bilo da je veoma zaokupljaju pitanja regulacije cenzure Interneta, validnost novinarskih on-line vesti, kao i pitanje sadržaja medija kroz digitalnu transformaciju. Ona je posmatrala Internet kao globalni sociokulturni fenomen, komunikacioni modul, ne opterećujući se pitanjima loše konekcije ili nepostojanjem konekcije kao takve. Za nju se podrazumeva da postoje širokopojasni Internet, ISDN, ADSL i bežična tehnologija, termini za koje mnogi od nas do sada nisu ni čuli. Zamislite selo usred Beljanice koje komunicira sa svetom preko bežične Internet konekcije?!

Sličan pristup problemu razvoja IT-a je imao i Jan Lundin, savetnik ambasade kraljevine Švedske u Beogradu za pitanja ICT-a (Interneta i komunikacionih tehnologija). Kako i ne bi, kada se Švedska nalazi na vrhu liste ICT zemalja – mobilnu telefoniju koristi 90% stanovništva, Internet 78%, a pristup kompjuterima ima 75% stanovništva. Inače, populacija ove zemlje iznosi oko 9 miliona – otprilike je slična našoj, ali se procenti bolno razlikuju – naših 7% korisnika Interneta naspram njihovih 78%. Ipak, gospodin Lundin je smatrao da nas za 15 godina čeka prosperitetna budućnost ako se blagovremeno usredsredimo na viziju vezanu za IT tehnologiju i stvorimo organizacionu strukturu koja će tu viziju sprovesti – naveo je da u Švedskoj opšti zakoni vezani za IT spadaju u „javna istraživanja države”. Vlada se stara da nema monopola u društvu, poštu kao fizičku instituciju odavno nemaju, a uskoro će i sve banke raditi u virtuelnom okruženju. I posao se traži isključivo preko Interneta!

Kako protiv administracije

Potpunu digitalizaciju društva do sada je sprovela jedino Kanada. Međutim, digitalizaciju administracije po modelu Švedske i mi potajno priželjkujemo, pre svega zato što nam je šaltersko poslovanje kao u srednjem veku i zato što nam treba nekoliko dana da sredimo i popunimo formulare i prateću dokumentaciju za uplate, isplate, dokumenta kao što su saobraćajna dozvola ili izvod iz matične knjige rođenih. Zašto, kada sve to može da se radi preko Interneta? Branislav Anđelić je uradio veliki posao na osvetljavanju tog pitanja kao autor i rukovodilac implementacije programa elektronizacije rada državne uprave za Republiku Srbiju, nazvanog e-Uprava. Gospodin Anđelić je inače savetnik predsedavajućeg inicijative „Elektronska Jugoistočna Evropa” Pakta za stabilnost; drugog dana seminara pojavio u se svojstvu predavača, ali i kao autor Akcionog plana za ostvarenje informacionog društva u Jugoistočnoj Evropi, koji je usvojilo sedam zemalja regiona. Po njemu, sve zavisi od razvoja informacionog društva, to jest od razvoja organizacije društva i ekonomije, a ne od tehnologije kako se obično misli. „Mi treba da imamo tri ključna cilja: pristup svetskoj riznici znanja, plasiranje sopstvenog znanja na svetsko tržište i očuvanje nacionalnog identiteta digitalizacijom kulturnog nasleđa”, rekao je gospodin Anđelić. „Mi treba da iz postindustrijskog kapitalizma pređemo u IT društvo. Tu spada i rušenje starih konceptualnih vrednosti. Na primer, model zapošljavanja treba da se zasniva na veštini da se završi posao, a ne na stručnoj spremi i godinama iskustva”. „Kreiranje e-vlade je ipak preduslov za sve”, smatra autor projekta e-Uprava, „odnosno elektronizacija rada državne administracije, i to u smislu konceptualne, a ne tehnološke reforme. Potrebna je elektronizacija rada tehničkih službi, objedinjavanje administracije u centralizovani šalter. Preko jedinstvenog šaltera, preko bilo kog vida komunikacije trebalo bi da može da se završi posao s bilo kojim ministarstvom. To bi značilo manje zaposlenih, ali i jeftiniju državu!” Branislav Anđelić je rekao da su zakoni i standardi neprihvaćeni na svim nivoima – birokratije, politike i stručnih krugova – i to zbog poslova, zbog raspodele moći i zbog manjka znanja o informatizaciji. „Bez snažne, glasne, neprekidne i javne političke podrške nemoguće je sprovesti promene.” Tu pre svega dolazimo do problema propisa, odnosno nepostojanja različitih zakona kao što su Zakon o informacionom sistemu, Zakon o zaštiti podataka, Zakon o kriminalu na Internetu, Zakon o zaštiti intelektualne svojine, Zakon o elektronskom poslovanju i digitalnom potpisu, kao i često pominjani Zakon o telekomunikacijama. Inače, saznali smo i da su Hrvatska i Rumunija jedine zemlje koje su 100% usklađene sa zakonima informatike i telekomunikacija EU, kao i da je Albanija napravila fantastičan pomak na strateškom planu, a i u regulatornom smislu.

Kriminal i privatnost

Istog dana je Branko Stamenković, zamenik javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, izložio gde danas stojimo s kriminalom u oblasti IT-a u Srbiji. Najčešći oblici su uglavnom „krađa vremena”, „kardovanje”, DoS napadi („Denial of Service”), a posebno je naveden primer tzv. grupe Stratokaster odnosno postupak poveden protiv četiri lica koja su prevarila nekoliko građana SAD, navodno kupujući muzičke instrumente preko on-line oglasa. Glavni pravni izvori sankcionisanja IT kriminaliteta u Srbiji jesu glava XVIa i član 183a Krivičnog zakona republike Srbije, ali i dalje postoje „rupe u zakonu”. Gospodin Stamenković je naveo primer nefunkcionalnosti i nekompatibilnosti naših mehanizama društvene zaštite: „Ako tužilac koristi dokaze poslate iz SAD putem mejla, oni neće biti uvaženi na našem sudu, iako su verifikovani od strane zvaničnih institucija u zemlji porekla tužbe, samo zato što su u pitanju e-dokumenti”. Sličan slučaj je kada vam nadređeni ne dozvoljavaju da citirate neki tekst s Interneta, pošto očigledno ne znaju da postoji ISO standard 690-2 koji se zvanično koristi za upotrebu bibliografskih referenci za elektronske dokumente.

Najinteresantnija je bila kratka diskusija koja se ticala narušavanja autorskog prava odnosno posedovanja nelegalnog softvera, filmova ili muzike. Kada je u pitanju narušavanje autorskog prava, traži se element krivičnog dela i koristi se član 183a odnosno član 147. Međutim, savezni zakoni su suprotstavljeni republičkim zakonima. A po članu 183, strana 1 Zakona o autorskom pravu i srodnim pravima kažnjivo je posedovanje nelegalnog softvera, filmova, muzike itd, pri čemu se procenjuje stepen društvene opasnosti. Diskusija je nastavljena i posle ovog izlaganja, pošto je na red došla priča o privatnosti u informacionom društvu, tokom koje je postavljeno pitanje o internacionalnom fenomenu – spamu. U Francuskoj su usvojili zakon prema kojem Internet provajderi imaju pravo na uvid u poštu korisnika u cilju filtriranja pošte, a to se protivi svim međunarodnim zakonima o poštovanju privatnosti. Ipak, regulacija spama je veoma problematična. Kako je naglasio Slobodan Marković iz CRI-a, po definiciji poruka ne sme biti poslata ukoliko je korisnik nije eksplicitno tražio ili eksplicitno potvrdio da želi da je primi prilikom potpisivanja ugovora o korišćenju. Šta ćemo onda sa neželjenim SMS reklamama? Gospodin Stamenković je rekao da je za sada teško definisati ili rešiti takva pitanja odredbama iz postojećeg zakona. Inače, Zakon o privatnosti postoji od 1998. godine, ali se ne koristi.

Trajno dobro

Vruću nedelju pitanja i predloga vezanih za opšti termin „informatičko društvo” i njegovo pojednostavljivanje zaokružila je jednodnevna međunarodna konferencija o elektronskom poslovanju, „Digitalno doba – nova era za mala i srednja preduzeća u Srbiji”, održana 10. marta u prostorijama Privredne komore Srbije. Organizovali su je Ministarstvo za privredu i privatizaciju i Udruženje informatičkih delatnosti Privredne komore Srbije, uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju. Predsedavajući je bio Branislav Anđelić, domaćin Radmila Medaković, a među izlagačima se pojavio i Vojislav Rodić. S obzirom na poznata lica, očekivane su bile iste priče i pitanja bez odgovora. Pravo osveženje se očekivalo od izlaganja Darka Bulata, predsednika slovenačkog Udruženja Internet provajdera, koji je ostao zavejan u Ljubljani. Srećom, uspeo je da pošalje PowerPoint prezentaciju spremljenu za ovu konferenciju, na temu „Strategija Slovenije za digitalno doba”. Saznali smo glavne razlike između informacionog društva u Sloveniji i našeg, još uvek „wannabe” društva: prva razlika je postojanje Ministarstva za informaciono društvo u Sloveniji, koje je zaduženo za pitanja u vezi sa informatičkim sistemom, razvoj IT-a, veoma bitnu stavku promocije informatičkog društva i elektronske trgovine, za poštanski i telekomunikacioni saobraćaj i koje je uvek spremno za testiranje i primenu inovacija. Prioritet ovog ministarstva je da obezbedi pristup Internetu svima, da promoviše ekonomiju baziranu na znanju i elektronskom poslovanju u privatnom i javnom sektoru privrede, kao i u državnoj upravi i da ohrabri i omogući obavljanje najvećeg mogućeg broja administrativnih i drugih javnih usluga putem elektronskog poslovanja. Osim toga, ono promoviše IT obrazovanje i obuku, kao i razvoj novih tehnologija u Sloveniji. Još kada dodamo da Slovenci odavno ulažu u infrastrukturu i istraživanja, da uvode odgovarajući međudisciplinarni sadržaj za učenje na svim nivoima obrazovnog sistema i da im se osnovna pravna infrastruktura zasniva na Zakonu o telekomunikacijama i Zakonu o informisanju izbornih tela javnog karaktera u okviru ministarstva – dobijamo strategiju koju bi, po uzoru na republiku Sloveniju, i naša država mogla da prati. I ovde je dobrodošao komentar predsedavajućeg konferencije da malo toga može da se uradi u preduzetništvu ukoliko država ne počne sa koncentrisanom aktivnošću u domenu informatičkog društva, za šta smo do sada shvatili da je, zapravo, ključno pitanje izlaska čitavog društva na Internet: „Informatičko društvo nije prolazna inovacija, već elementarna nepogoda. Ona dolazi i ko nije edukovan i pripremljen – izginuće!”

Iris MILJKOVIĆ