Roboti i strah od njih

„Moramo se odreći ’mašina koje misle’. Ljudska bića moraju da zacrtaju sopstvene linije vodilje. To je nešto što mašine ne mogu da urade. Rasuđivanje zavisi od pravljenja programa, a ne od gvožđurije, a mi smo krajnji program!” (Frenk Herbert, „Deca Arakisa”)

Strah od mašina koje preuzimaju kontrolu nad našim životima nije nov. Samo u poslednjih nekoliko godina broj filmova s tematikom koja se vrti oko superinteligentnih robota, nezgodno uhvaćenih u klinču sa svojim tvorcima (čitaj: ljudima), postigao je intrigantan broj – prvo trilogija „Matrix”, onda treći nastavak „Terminatora” sa kristalno jasnim podnaslovom „Uzdizanje mašina”, kao i poslednji blokbaster još upečatljivijeg imena „Ja, robot”. Inače, poslednji film je delimična ekranizacija jedne od priča Isaka Asimova, pisca koji je smislio pojam robotike davnih četrdesetih godina prošlog veka, pre nego što su roboti uopšte postojali. Pojam je nastao čak i pre legendarne epopeje „Odiseja u svemiru 2001”, a svakako bez realne predstave kako će se „inteligentne mašine” zaista ponašati u ovom milenijumu – Asimov tu budućnost nije doživeo, umro je 1992. godine. Već smo pisali o androidima, robotima koji bi trebalo da podražavaju ljude, njihov mehanizam i ustrojstvo života, kao i o filmovima koji su iz njihovog razvoja crpeli ideje i oživljavali ih u dominantnoj ulozi naše budućnosti. A onda je nastao kratak predah. Ljudi su preovladali. Nekako se ideja robota koji će podražavati ljudski život pored nas živih odjednom činila smešna. Odakle onda (ponovo) strah?

Pomislite samo: roboti su postali toliko inteligentni i toliko sposobni da smo počeli da se oslanjamo na njih u svemu. Beskorisni i nepotrebni, mi smo postepeno gurnuti u stranu. „Ukrali” su nam čak i izražajnost lica, govor tela. A onda su se okrenuli protiv nas jer smo nesposobni da živimo sami sa sobom. To je otprilike siže filma „Ja, robot”. Naravno, našao se tu i junak koji će da spase čovečanstvo, ali u ovom kontekstu on nije bitan. Bitna je prezentacija fantastičnog androida iz serije Nestor, NS-5, jedno izuzetno ozbiljno i kvalitetno kompjutersko i filmsko rešenje! U sjajnoj promotivnoj kampanji filma posetiocima sajta www.irobotnow.com nuđeno je da naruče sopstveni, „very own” model robota. Gledajući NS-5 u akciji, detaljnu prezentaciju u video-formatu koja vam je definitivno raspršila sve sumnje u kvalitete ovog ličnog kućnog asistenta, niste imali ni blagu ideju da je u pitanju reklamna kampanja za film. Birali ste boju i materijal, ugrađivali titanijum ili bronzu, rezoluciju od 10,4 megapiksela u optiku... Čelnici Foxa su se dobro potrudili, ponudivši nam bajku koja je po Asimovu dostižna i svega dvadesetak godina daleko od nas. Eto koliko je bilo lako uživeti se u ideju da delite život (i) sa robotom...

Srećnim izborom elemenata je izbegnuto i poređenje s bilo kojim trenutno aktuelnim projektom iz robotike. Inače, u roku od tri godine, broj velikih androidnih projekata u svetu popeo se na blizu osamdeset, od kojih Japan nadgleda čak 34. Čelnici Honde šetaju po svetu svoj model Asimo, najpoznatiji i najprestižniji od svih AI projekata. Samo tokom proteklih nekoliko meseci Honda je uložila oko milion dolara u razvoj novih tenologija koje su polovinom decembra omogućile ovom humanoidnom robotu da trči brzinom od 3 km na sat, dok je brzina hoda povećana na 2,5 km na sat! Dalje, nova generacija Asimo robota u program razvoja uključuje novu perspektivu mobilnosti i obrade podataka, koja mu omogućava još bolju interakciju sa ljudima i realnim okruženjem. Nastavljajući da razvija ove tehnologije, Honda pokušava da u dalji razvoj robota uključi opcije koje bi zaista mogle da budu od koristi ljudima.

S druge strane, Tojota uči svoje androide da sviraju trubu – razvijajući tehnologiju veštačkih usana koje mogu da se pomeraju s istom istančanošću kao i ljudske usne, istraživači su robotima omogućili da sviraju kao ljudi – bar tako navode na oficijelnom Tojotinom sajtu. Ipak, najinteresantnije i možda najveće „andergraund” projekte vodi kompanija Kitano simbiotički sistemi, ogranak japanske Agencije za nauku i tehnologiju koju direktno sponzoriše vlada te države. Ovo je jedna od vodećih japanskih firmi u domenu razvoja humanoidnih robota. Čitav svet je sa zanimanjem propratio razvoj projekta bebe-androida zvane Pino, visoke oko 75 cm, koju pokreće 29 motora. Dizajneri u Kitanu navode da se nadaju da će za dalji razvoj humanoidnih robota Pino odigrati sličnu ulogu kao Linux... Videćemo. I da – na sajtu je moguće dobiti softverske i hardverske planove koji su korišćeni za izgradnju originalnog robota: www.symbio.jst.go.jp/PINO/index.html. A što se tiče japanske Agencije za nauku i tehnologiju, ona se bavi i programima koji su namenjeni javnosti i pomažu da svi bolje razumemo ovu specifičnu nauku, to jest tehnologiju. Baš u duhu Asimova...

Kad već pominjemo Isaka Asimova i njegovu ulogu u razvoju same ideje o robotici, pisac se više dokazao u pristupu samoj robotici kao socijalnoj nauci, kao implementator ideje o robotima u ljudskom okruženju ili slike ljudskog sveta okruženog robotima, nego što se gnjavio time da objašnjava kako ili zašto oni rade. Zbog toga su bitna njegova tri zakona robotike, smišljena i primenjena u njegovim pričama da zaštite ljude od samih robota: prvi kaže da robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da, kroz odbijanje akcije, dopusti da ljudsko biće bude povređeno. Drugi zakon kaže da robot mora da se povinuje naredbama izdatim od strane ljudskog bića, osim kada su u direktnom sukobu s prvim zakonom, a treći kaže da robot mora da štiti sopstvenu egzistenciju, osim ako je to u kontradiktornosti sa prva dva zakona. Neverovatna lucidnost u vreme kada su naučno-fantastične priče još uvek oživljavale horor u vidu raspomamljenih čudovišta s drugih planeta.

Istraživači koji su kasnije dizajnirali i pravili robote smatrali su da su principi iz kojih proizilaze tri zakona naprosto plod zdravog razuma! Ali danas mnogi nisu uvereni u to da su ovi zakoni dovoljni ili čak poželjni za robote budućnosti, čime se iz akademske perspektive bavi neprofitna organizacija SIAI iz Atlante (www.asimovlaws.com). Po njoj, ovi zakoni nikako ne bi smeli da budu poslednja reč robotike, posebno ako se ima u vidu da ih destruktivna tehnologija (na primer, krstareće rakete koje se de facto mogu smatrati robotima) već odavno krši!

Naravno, ako roboti i razviju svest, mogu razviti i savest i izabrati da budu pažljivi prema svojim tvorcima. Da li je to realnije očekivati, budući da smo se i sami trudili da robotiku guramo u tom pravcu, baveći se takoreći njenim bezazlenim vidom. Stvorili smo mobilne robote sposobne za prenos stvari preko samostalne navigacije, zatim male jeftine robote namenjene zabavi, kao i nezaobilazne androide, čovekolike mašine. Opremili smo ih hidraulikom, senzorima, kontrolerima i mikrokontrolerima, ali smo im ostavili i dugme za gašenje. Čisto da se ne razmašu previše... Bar još nekoliko godina. A onda ćemo ponovo videti gde su roboti u odnosu na nas. I da li će ponovo uslediti talas straha među ljudskom vrstom. I tako sve do 2035. godine – mogućeg ostvarenja velike ideje Isaka Asimova. Ko će prevladati?

Iris MILJKOVIĆ