Neko će postaviti pitanje čemu sve ovo

Kulturne i supkulturne reference zastarevaju brže nego što mislite. Koliko vas omladinaca zna ko su Rik Dejndžerus i Džet-Set Vili? Šta su to osmobitni računari, sprajtovi i Kempston džojstici? Da li vam se u glavi upali lampica kada neko pomene Elitu i Dejvida Brejbena? Ko je zavukao Zeki Rodžeru? Koliko vas je gledalo „Električne snove”, „Last Starfightera” i „T.R.O.N.”? Neko ko je rođen krajem osamdesetih ili devedesetih godina imao je jako malo mogućnosti da sazna nešto o Blek Steni, Zagoru, prof. Okultisu, kapetanu Mikiju i sudiji Dredu. Zašto smatram da je ova tema vredna potezanja?

Kao dvanaestogodišnjak sam se prilično ložio na muzičke kritike u kultnom magazinu „Pop Rock”, mada sam malo toga zaista razumeo. Komparacije zvuka jednog benda sa soundom neke legende nisu mi pogađale psihu onako kako je autor teksta zamislio. Led Zeppelin i Jefferson Airplane – koga boli uvo za njih sada kada imamo „novi talas”! Slušao sam roditeljsko loženje o filmovima Džejmsa Kegnija, Kerija Granta i Odri Hepbern i bio sam čvrsto uveren da je pre „Star Warsa: A New Hope” filmska umetnost bila čisto smeće. Možda ti tekstovi i te diskusije nisu bili namenjeni meni, možda je ograničeni klinac u meni pogrešio što je želeo da analizira pojavu bez sopstvene iskustvene podloge? Ili sam bio u pravu zato što sam očekivao analizu koju ću moći da shvatim u potpunosti? Ta dilema me prati i danas, ali iz potpuno drugačijeg razloga: ja sam sada davalac stava i informacije, zabrinut za formu koja sigurno nije dovoljno univerzalna. Uprošćeno rečeno, zanima me da li dvanaestogodišnja publika ima stopostotni benefit od mojih igračkih recenzija. Da li iz njih sem neospornih životnih istina mogu isisati i poentu mnogobrojnih poređenja?

Pisati o računarskim temama u širem smislu (a pogotovo o igrama) podrazumeva konstantnu upotrebu refleksije. Specifičnost ovog posla je činjenica da vrednosno ocenjujete kombinaciju proizvoda i umetničkog dela koja kao fenomen evoluira dnevno. Onaj ko se prihvati pisanja o igri mora da je oceni kroz komparativnu prizmu sličnih žanrovskih ostvarenja, da je uporedi s nečim što je ranije video i da proizvod/delo o kojem je reč osudi ili osmudi kako zaslužuje. Mnogi kritičari, a naročito ja, pišući o tek ispečenom XYZ naslovu, skloni su da lopatom zagrebu preduboko, nesvesni da ima ljudi kojima analogija neće značiti ništa. Ne zato što je ta publika glupa ili neinformisana, već zato što nije bila rođena kada su komparacioni reperi bili aktuelni.

Teško je postaviti precizan graničnik koji bi autora limitirao u rovarenju po prošlosti i zbunjivanju potrošača. Možda je odlazak 10 godina u prošlost maksimum koji ima smisla potezati kada se ukaže potreba? Ovo bi značilo, na primer, da bismo mogli da poredimo neki novi supernabuženi RTS sa Red Alertom ili Dinom, ali nikako sa Johnyjem Rebbom sa Commodorea 64 (koji je, ako me moja kvarcno-simbionična memorija ne vara, prva real-time strategija u istoriji). Ne mogu očekivati da nove klince zanimaju Spectrum, Amiga 500 i legende njihove starije braće.

Neko će postaviti pitanje čemu sve ovo. Čemu rasprava o metodi analize jedne komercijalne, ali suštinski frivolne teme zabavnog softvera u širem smislu? „Knjige, filmovi i umetničke slike zaslužuju kritiku umetničkog kalibra, pisanje o igrama nije ništa bolje od vodiča za top 100 restorana koji služe jaretinu.” Likovi koji ovako misle čine veći deo čovečanstva, smatrajući igre komercijalnom pojavom koja ne zaslužuje ništa sem površnih analiza tehnologije koja ih pokreće i „faktora zabavnosti” koji indukuje kod deteta. Gotovo niko ne želi da sazna išta o motivima stvaralaca igre, koji mogu biti strasniji od manije ludog vajara.

Naučna fantastika je svojevremeno imala sličan problem jer su ljudi ovu književnu formu stopostotno poistovećivali sa pulp romanima, glavatim invaderima koji zahtevaju da vide vašeg vođu i tanjirima zakačenim kanapom za plafon. Kada su to spočitali Teodoru Sterdženu, čuvenom SF romanopiscu, on im je lakonski odrezao: „Kažete da SF nije umetnost zato što je 90% SF-a đubre? Ha-ha, pa to pravilo važi i za 90% bilo čega drugog”. To pravilo važi i za igre, pojavu koju već 25 godina niko ne priznaje za umetnost jer ne podleže lakom klasiranju i katalogizaciji. Da li je potrebno podsećati se da je i R’n’R bio smatran đavoljom muzikom i svrstavan u imaginarnu treš kategoriju globalnih pojava?

Doduše, krute muzičke paraanalitičare bilo je lako razmekšati jer su uz rokenrol obično dolazile ženske i trava, a kritičarski pristup se svodio na slušanje i prepuštanje. Kako nekoga ubediti da sa vama odsedi 20 i više sati da bi shvatio da je Planescape: Torment čist i nepatvoren ART? Prebiti mu noge i vezati ga za stolicu? Dati mu mogućnost da kroz bolnu katarzu spozna pravu prirodu pojave koju je dugo odbijao da shvati ozbiljno?

Nah. Nisam pristalica sile, osim u slučajevima lova, odbrane zemlje ili bežanja od policije.

Miodrag „A New Hope” KUZMANOVIĆ