Grafička okruženja na GNU/Linux sistemima

Dugo je vladao stereotip da se interfejs operativnih sistema sličnih Unixu, pa i GNU/Linuxa, svodi na sistemski terminal sa crnom pozadinom i zelenim slovima. Ukoliko ovakvom ambijentu dodamo bubuljičavog štrebera sa naočarima dvocifrene dioptrije, dobijamo potpunu sliku zablude koja, nažalost, još uvek vlada među korisnicima drugih operativnih sistema. No, zahvaljujući brzom i kvalitetnom razvoju grafičkih okruženja, GNU/Linux je postao platforma sa ubedljivo najvećim kvalitetom i slobodom izbora radnih okruženja.

Iako je grafičko okruženje na GNU/Linuxu potpuno odvojeno od osnove operativnog sistema, udobnost i lakoća korišćenja ne trpe posledice usled takvog stanja stvari. Štaviše, eventualni problem s grafičkim okruženjem ne utiče na stabilnost čitavog operativnog sistema. Uslovljenost jednom koncepcijom, kao posledica integracije grafičkog okruženja u osnovu sistema, ne postoji. Prilagodljivost u kombinaciji s velikom slobodom izbora omogućava korisnicima sve beneficije modernog okruženja, koje je moguće u potpunosti prilagoditi afinitetima svakog pojedinca.

Ponuda

Kada je ova tema u pitanju, generalno postoji podela na grafička okruženja (Desktop Environments) i menadžere prozora (Window Managers). Grafička okruženja pružaju kompletan korisnički interfejs, uključujući sve elemente potrebne za svakodnevni rad u grafičkom režimu kao što su menadžer prozora, paneli, fajl menadžer, radna površina ili manji programi (applets) i proširenja raznih namena. Svi navedeni elementi se odlikuju veoma visokim stepenom integracije u okruženje, na taj način zatvarajući funkcionalnu celinu.

Menadžeri prozora, kao što im ime govori, primarno služe za manipulaciju prozorima i obezbeđuju osnovnu namenu grafičkog interfejsa. Radna površina ovih okruženja je generalno siromašna, dok integracija drugih aplikacija praktično ne postoji. Na radnoj površini menadžera prozora se obično nalaze relativno primitivan panel, menadžer virtuelnih radnih površina i meni sa prečicama ka programima instaliranim na sistemu.

Menadžer virtuelnih radnih površina predstavlja jedinstvenu odliku grafičkih interfejsa na GNU/Linuxu. Virtuelne radne površine su u stvari zasebne radne površine kojima se postiže znatno veći nivo organizacije, a u naprednijim grafičkim okruženjima moguće je posebno podešavati svaku od njih.

Najbolje što postoji

Kao ilustracija svega što grafičko okruženje donosi poslužiće KDE i GNOME, uzori kvaliteta kada je ovakav softver u pitanju.

KDE (SK 10/2004) ili K Desktop Environment predstavlja vrlo sofisticirano, funkcionalno i brzo okruženje koje pleni svojim izgledom. Većina korisnika se prilikom prvog kontakta sa GNU/Linux sistemom sreće upravo s ovim okruženjem koje se pokazalo kao najlakše za prilagođavanje novajlija. Ima sve pomenute odlike, zahvaljujući visokom kvalitetu aplikacija koje su uključene u njega. Jedna od glavnih osobina KDE-a je konfigurabilnost – okruženje je moguće naštimovati do maksimuma i time postići veliku funkcionalnost. Nivo integracije aplikacija u okruženje je impresivan pa je podrazumevani fajl menadžer sposoban da prikaže većinu postojećih formata fajlova zahvaljujući adekvatnim programima koji su integrisani u njega. Ukoliko fajl nije moguće prikazati u okviru prozora fajl menadžera ili ga je potrebno editovati, automatski se pokreću aplikacije dodeljene tipu fajla (MP3 ili video na primer). Radna površina je potpuno aktivna i na nju se mogu postavljati prečice ili kopirati fajlovi. Programe je, zajedno sa proširenjima, počevši od sata i kalendara, preko indikatora rasporeda tastature, do čitavih audio-plejera ili fajl menadžera, moguće smestiti u panel i time rasteretiti radnu površinu. Već pomenuta podesivost omogućava korisniku da potpuno promeni izgled okruženja, dok je na Internetu dostupan veliki broj tema za KDE.

GNOME (GNU Network Model Object Environment) jeste drugi član vodeće dvojke. Dobar deo rečenog za KDE važi i za GNOME, koji takođe predstavlja kompletno okruženje sa svim bitnim elementima. Integracija je na nešto nižem nivou nego što je to slučaj sa KDE-om. GNOME na prvi pogled ne izgleda primamljivo kao KDE, ali se uz malo kreativnosti može učiniti vrlo atraktivnim i prijatnim zahvaljujući velikom broju tema i setova ikona.

GNOME izgleda drugačije od KDE-a, koji je upravo zbog svog izgleda i organizacije bolje rešenje za korisnike koji se prvi put sreću sa GNU/Linuxom. Prisutna su dva panela, za razliku od KDE-ovog jednog, dok je Start meni podeljen u više menija, a pomenuti meni se u KDE-u dobija pritiskom na odgovarajući taster. Opšteprihvaćeni stav je da je KDE atraktivniji i konfigurabilniji, dok je GNOME brži i hardverski manje zahtevan. KDE je moguće detaljnije konfigurisati, dok se tvorci GNOME-a rukovode foskulom da bi podrazumevana podešavanja trebalo da odgovaraju što širem krugu korisnika pa se GNOME ne može podesiti toliko detaljno kao KDE. Treba pomenuti da se programi iz KDE-a bez problema mogu pokretati i koristiti u GNOME-u i obrnuto. Oba okruženja su prevedena na naš jezik, u ćiriličnoj i latiničnoj izvedbi.

Menadžment prozora

Za razliku od grafičkih okruženja, gde je izbor uslovljen najviše ličnim afinitetima korisnika, usled uspostavljenog sistema vrednosti i zahteva koje jedno okruženje treba da zadovolji, menadžeri prozora se međusobno razlikuju u mnogo više aspekata. Najčešće se radi o potpuno različitim viđenjima istog problema.

XFCE (SK 5/2005) i Window Maker su okruženja koja se nalaze između dve grupe definisane na početku teksta. Prisustvo integrisanog fajl menadžera, koji doduše ne može da obezbedi aktivnu radnu površinu, i dodataka u vidu mail checkera, audio-miksera ili sistemskog monitora ne čini ih klasičnim menadžerima prozora. Ova okruženja ipak ne predstavljaju zaokruženu celinu kao GNOME ili KDE pa ih je logičnije definisati kao napredne menadžere prozora.

Fluxbox, IceWM ili Enlightenment predstavljaju grupu kojoj pripadaju u punom smislu te reči. Pomoću ovih sistema je moguće pokretati aplikacije u grafičkom režimu i manipulisati njihovim prozorima. Svi imaju virtuelne radne površine i panele u kojima su prikazani prozori pokrenutih aplikacija (taskbar). Pomenućemo da je Enlightenment i dalje u razvojnoj fazi, ali je zahvaljujući svojoj naprednoj arhitekturi na odličnom putu da se pridruži KDE-u i GNOME-u u porodici grafičkih okruženja.

• • •

Odabir između grafičkog okruženja i menadžera prozora najčešće je uslovljen sistemskim resursima, bilo da se radi o manjku ili o želji korisnika da ih što manje potroši na grafičko okruženje. KDE i GNOME pružaju sve što se od savremenog grafičkog okruženja može očekivati, a u poređenju s unificiranim interfejsom operativnih sistema Windows™ predstavljaju pravo osveženje, kako po izgledu tako i po mogućnostima. Izbor nekog od pomenutih je u većini slučajeva stvar ličnog afiniteta, a odabirom se praktično ne gubi ništa jer oba pružaju zaokruženu i komfornu celinu.

Lako se može zaključiti da je GNU/Linux operativni sistem koji se bez ograničenja može koristiti u grafičkom režimu pa su time razrešene sve zablude vezane za „ograničenost crnim ekranom”.

Ivan JELIĆ